„ВЕЛИКИ КРСТ“ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ

„VELIKI KRST“ ANGELE MERKEL

20 aprila 2023

Bila je ubeđena, silazeći s kancelarskog trona, da ulazi na velika vrata u istoriju. A samo (nepune) dve godine kasnije, počelo je ozbiljno krunjenje „spomenika Angela Merkel“.

Da paradoks bude veći, to se na gotovo drastičan način pokazalo u času kada joj je u ponedeljak veče, 16. aprila, u dvoru „Belvi“ predsednik republike Frank Valter Štajnmajer uručio najveće i najznačajnije odlikovanje koje Nemačka ima, „Veliki krst“ (Grosskreuz), orden koji se dodeljuje za „izvanredan (istorijski) doprinos“ naciji.

A da li je to Angela Merkel zaista zaslužila?

Očigledno, iz više razloga, ne. Umesto euforičnih javnih aplauza, što bi trebalo da priliči ovakvom činu, planula su žučna medijska i politička reagovanja koja su, umnogome, dovela u sumnju političku ostavštinu Angele Merkel. I učinila je, prevashodno, problematičnom.

Visoko podignuta lestvica

Možda ta reagovanja i ne bi bila tako žustra i reska da (samo) dva prethodna nosioca ovog odlikovanja u dugoj listi nemačkih kancelara nisu svojim nespornim (istorijskim) učinkom podigli tako visoko lestvicu i postali obavezujući „reper“: Konrad Adenauer i Helmut Kol.

Prvi nosilac visokog odličja, i prvi kancelar Zapadne Nemačke, integrisao je svoju zemlju u zapadni, transatlantski svet. I izmirio je sa „večnim neprijateljem“ s one strane Rajne, Francuskom. Nesporna zasluga.

Helmutu Kolu bilo je dovoljno što je, pre nego što su mu uručili „Veliki krst“, poneo titulu „kancelara ujedinitelja“. I „velikog Evropljanina“.

Bile su to ličnosti, kaže politički analitičar (uticajnog) časopisa „Sveske za nemačku spoljnu politiku“, Albreht fon Luke, koje su donosile smele, sudbonosne odluke. I dodaje: Angela Merkel nije stigla do tog nivoa liderstva. Vreme koje je provela na vlasti, a reč je o čitavoj epohi, označava kao „16 izgubljenih godina“.

Problematično nasleđe

Tek počinjemo, kaže ovaj autor, da shvatamo koliko je problematično (političko) nasleđe bivše kancelarke. Iz tih razloga je, upozorava, problematično odlikovati je kad još nije sasvim jasno šta su njene zasluge, a šta njeni neuspesi.

Karijera Angele Merkel jeste bila u jednom detalju istorijski iznimna: u samoj činjenici da je bila prva žena na kancelarskom tronu, najvažnijem i najuticajnijem političkom položaju u zemlji. I, svakako, upečatljiva po još jednoj činjenici: vladala je punih 16 godina.

Nedovoljno, uprkos tim činjenicama, da zaista bude ličnost od posebnog istorijskog formata. I da joj udeljivanje „pogrešnog (a visokog) odličja, u pogrešno vreme“ (bez potrebne distance i vremenskog „prosejavanja“) obezbedi „prvenstvo“ pred dvojicom njenih prethodnika nespornog istorijskog formata, Vilijem Brantom i Helmutom Šmitom, koji to priznanje nisu dobili.

Karijera Angele Merkel jeste bila duga. I relativno uspešna. Tome govori u prilog činjenica da je „trofejno“ osvojila četiri kancelarska mandata. I činilo se, u tom trenu, da bi mogla da ugrabi i peti, samo da je htela: bila je popularnija od svih pretendenata iz njenog političkog tabora, Hrišćansko demokratske unije (CDU), koji su pretendovali na kancelarski tron.

Siva i „ravna“ karijera

Bila je to, međutim, siva i „ravna“ karijera, bez ijednog upečatljivog uzleta i prepoznatljivog simbola koji bi zaista mogao da nosi oznaku i značaj – istorijskog.

A u slučaju kad se, naglašeno, inače, uzdržana i pragmatična, ohrabrivala da povuče radikalne poteze, koji bi predstavljali istorijske orijentire, završavalo se fijaskom.

Nekad pobornik atomske energije, reagovala je uspaničeno posle havarije, i tragedije, u japanskoj Fukušimi, zatvaranjem nuklearki. Poslednje tri skinute su s mreže pre neki dan.

Od planirane, i očekivane, „zelene tranzicije“ i obnovljivih izvora energije, gotovo ništa nije bilo. A (iznuđena) operacija „totalnog oslobađanja“ energetske zavisnosti od Rusije, vratila se zemlji kao bumerang, s fatalnim posledicama. Očigledno na duži rok.

Drugi slučaj: migrantska kriza. Egzaltirano, pod parolom „mi to možemo“, širom je otvorila nemačke kapije stotinama hiljada migranata. Iako ubeđenja da time postaje „ikona humanosti“, izazvala je haos u sopstvenoj zemlji. I u Evropi.

Karte su otkrivene

Ništa, međutim, nije tako snažno uzdrmalo sigurnost i samozadovoljstvo (samoobmanu) političke penzionerke Angele Merkel (već se bila bacila na pisanje memoara i glancanje sopstvene ikone) kao rat u Ukrajini.

Suočena sa medijskim i političkim anatemisanjem, zbog „tragičnih posledica“ njene navodne (tobožnje) „fatalne naklonosti“ prema Rusiji i Vladimiru Putinu, pokušala je, u jednom trenutku, s kontraofanzivom.

Prilikom jednog od retkih javnih nastupa prošle godine osudila je „rusku agresiju“, ali je energično branila sopstvene diplomatske napore i „mirovne pregovore“ u Minsku. I osorno uzvratila: nemam zbog čega, i neću da se izvinjavam.

A kad je lavina jače i razornije hrupila „otkrila je (najednom) karte“. Pregovori u Misnku su bili samo „fingirani“: da se Moskva obmane, i „kupi vreme“, Ukrajina naoruža a Zapadu pruži mogućnost da je u tome (izdašno) pomogne.

Možda je Angela Merkel zaista pomislila da će joj to otkriće u usijanoj političkoj atmosferi obezbediti pomilovanje i respekt. Desilo se, međutim, ono što se neminovno moralo desiti u prvom čitanju i značenju tog otkrića: dvoličnost njene politike. I politike Zapada: nemačka kancelarka u Minsku je obmanjivački delovala u sadejstvu s francuskim predsednikom Fransoa Olandom i uz (snažnu) asistenciju Vašingtona.

Tim priznanjem podriveno je, iz temelja, poverenje u (sve) sporazume i dogovore Zapada s Rusijom. Ako je tog poverenja u Moskvi uopšte i bilo.

A očigledno jeste. Uprkos tolikim „opekotinama“ iz ranijih vremena: razočarenja s kojima se suočio (naivni) Gorbačov, povodom izričitih obećanja da se NATO, „ni za inč“ na istok (američki državni sekretar Džejms Bejker), nisu, izgleda, bila dovoljna opomena…

(Miroslav Stojanović/RT Balkan)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Gagi says:

    Mozemo u nedogled da analiziramo njen uspesan rad i karijeru. Tomovi mogu da se napisu, ima ovih neradnika i bezveznjaka koji to rade, bice toga. Ona je bila eksponent katolicke zapadne politike i time je sve receno, ko naravno to moze da razume. Ta ista istorijska politika, iz istog centra, ubijala je i pekla nasu decu u Jasenovcu. SVE je jasno, sve dodatne price su suvisne. Nas, Srpski problem je taj, neko je sa tim "nasim" pekarima uspesno saradjivao i imao saradnju. Pojma nemam kakva je to saradnja i da li je uopste moguca, pored svih decjih urlika koji se i danas cuju sa neba. Taj koji je sa njima saradjivao, mora da je gluv, slep i glup. Sustina cele price je, Srbi su zatucani i glupi, cudo je jedno kako su ovih vekova uspeli da opstanu i prezive. Danas su nam u drzavi Nemci sa njihovim fabrikama i kulturom, svanulo je Srbima sa novim radnim mestima i vanvremenskim tehnologijama. Videcemo kako ce biti u narednom periodu sa energijom i tim radnim mestima, ako Rusi zavrnu gas "nasim" Nemcima, morace u sumu da cepaju drva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *