ВЕРА У СМИСАО ЗАЈЕДНИЦЕ

VERA U SMISAO ZAJEDNICE

7 novembra 2016

milos-kovic-5656

Piše: Miloš Ković

Žarko Vidović je skoro sedam decenija radio na plodnim i zapuštenim poljima srpske kulture. Prve prevode objavio je 1948, u izdavačkom preduzeću „Kultura“ i u listu Borba. Treće izdanje njegove Tragedije i liturgije pojavilo se oko Vidovdana 2016. godine, na četrdeset dana od upokojenja. Nadahnuće i domašaji Vidovićeve misli su, štaviše, širi od veka koji je proživeo. Iskustveni, proživljeni i zato autentični pogledi Žarka Vidovića na istoriju, religiju i filozofiju, kao da su bliži pokolenjima koja su živela pre njega i onima koje će tek doći, nego njegovim savremenicima.

Politika je, istina, 1990. objavila čak dva osvrta na njegove Oglede o duhovnom iskustvu. Pa ipak, Žarko Vidović je, tokom celog svog dugog života, ostao po strani od glavnih tokova srpske kulture. Skojevac u Kraljevini Jugoslaviji, Srbin u ustaškom Sarajevu, pravoslavni filozof u Titovom Beogradu, bio je oličenje njemu tako dragog Pobunjenog čoveka Albera Kamija. Vidovićevo životno delo, Njegoš i Kosovski zavet u novom veku, koje u rukopisu ima preko 2.700 strana, ostalo je neobjavljeno, poznato samo u fragmentima. Je li u pitanju nesporazum, sukob Žarka Vidovića sa sopstvenim vremenom, ili je reč o dubinskom razumevanju, nasmejanom suočavanju, stvaralačkoj igri sa strašnim 20. vekom?

Sudbinu i misao Žarka Vidovića uobličio je Drugi svetski rat. U najcrnjoj noći Evrope, on je iskusio ono najgore. Poznavao je Vukašina Mandrapu, potonjeg Svetog Vukašina Jasenovačkog, i psihijatra dr Nedeljka Zeca, koji će posvedočiti o onome što se sa Vukašinom u Jasenovcu dogodilo. U Jasenovac je iz sarajevskog zatvora dospeo i Žarko Vidović, ali su ga od ustaša spasli nacisti, kada su ga, preko Sajmišta, odveli na prisilni rad na polarni sever Norveške. Iz logora Osen pobegao je u Švedsku, da bi u Upsali, sa stipendijom švedskog kralja, nastavio studije. Od sovjetske ambasadorke u Stokholmu, čuvene Aleksandre Kolontaj, po prvi put je čuo za Tita; ona je vođu jugoslovenskih partizana, na čuđenje mladog Vidovića, nazivala „prevarantom“. Ingmar Bergman, još nepoznati student, preporučivao mu je dela Konstantina Stanislavskog. Povratak u Jugoslaviju doneo mu je hapšenje i zatvor, koji je, sa privremenim puštanjima na fizički rad, pod prismotrom, bez suda i osude, potrajao skoro dve godine.

Žarko Vidović je međutim, u svojim autobiografskim zapisima, bez imalo ogorčenja, tvrdio da je smisao slobode neposredno, iskustveno otkrio u koncentracionom logoru. Za primer slobodnog čoveka koji, uprkos svim pretnjama, sam odlučuje o svojim postupcima, uzimao je Ismeta Pašića, koji je, u Osenu, odbio naređenje da batina svog logorskog sapatnika, Srbina, da bi, potom, za kaznu sam bio pretučen do smrti.

Logorsko iskustvo bilo je prepuno pouka i o kolektivnoj ljudskoj sudbini. Vidović se sećao da su se, u sarajevskim kazamatima i u Jasenovcu, ustaše smejale međusobnim podelama srpskih zatočenika na komuniste i četnike. Ideološke omraze su, međutim, nestajale sa buđenjem svesti o tome da su na logor i smrt bili osuđeni isključivo i samo zato što su bili – Srbi. Žarko Vidović je, uostalom, tvrdio da čovek može da istinski zna samo ono što je iskusio i osetio. Zato je verovao da logoraško iskustvo Srba zaslužuje pažljivije promišljanje i posebno mesto u redefinisanju srpskog nacionalnog identiteta.

Žarko Vidović je, kako je sam tvrdio, o istoriji i identitetu mnogo toga naučio od svojih profesora sa beogradskog Filozofskog fakulteta, gde se obreo po izlasku iz zatvora. Tu je, na časovima Svetozara Radojčića, potom i u susretima sa Aleksandrom Derokom i Milanom Kašaninom, posejano seme Vidovićevog dubinskog razumevanja i tumačenja uloge crkve u istoriji Srba i, naročito, značaja obnovljene Pećke patrijaršije (1557-1766) u uobličavanju srpske nacionalne svesti. Te svoje uvide Žarko Vidović će obrazložiti nekoliko decenija kasnije, u studiji Njegoš i Kosovski zavet u novom veku (1981). Vidovićevo tumačenje premodernog srpskog identiteta kao zajednice Zaveta, nastale u krilu crkve, koja će se, u 19. veku, pretvarati u jezičku, laičku, demokratsku zajednicu, umnogome odgovara modelu prerastanja „zavetnih nacija“ u „republikanske nacije“, o čemu danas piše jedan od vodećih stručnjaka za nacije i nacionalizme, Entoni Smit.

Uz logore i Beograd, Sarajevo je bilo treća stajna tačka, osmatračnica Žarka Vidovića. Odatle se ponajbolje moglo videti istorijsko uobličavanje balkanske nacije kao zajednice vere i kulta i zaustavljanje prosvetiteljskog kretanja ka zajednici jezika. Ovaj neuspeh, naročito među rimokatolicima i muslimanima, doveo je i do sloma jugoslovenske ideje. Sličnosti sa rezigniranim uvidima Ive Andrića i tumačenjima Milorada Ekmečića koji se, mnogo teže od Žarka Vidovića, pomirio sa takvim tokom istorije, poticale su od života u istoj, podsticajnoj sredini. Pedesetih godina 20. veka, dok je predavao na sarajevskom univerzitetu, Žarko Vidović je svoje oglede iz estetike i filozofije objavljivao zajedno sa Ivom Andrićem, Brankom Ćopićem, Mešom Selimovićem, Ćamilom Sijarićem, Grigorom Vitezom, Duškom Trifunovićem, Ljubomirom Tadićem, Predragom Palavestrom.

Proteran iz Sarajeva 1961, Vidović je na zagrebački univerzitet stigao na vreme da bi prisustvovao usponu „Korčulanske filozofske škole“. Iako je dolazio na Korčulu i objavljivao u časopisu Praksis, on tom svetu, ipak, više nije pripadao. Zaokupljen istorijom kulture, uzalud čeka na štampanje svoje knjige Umjetnost u pet epoha, prepune originalnih uvida i tumačenja. Otpušten je već 1967, uoči pojave Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, pošto je javno upozoravao na ono što će, za nekoliko godina, proklijati u „maspok“.

Bivši logoraš i zatvorenik utočište je pronašao u Beogradu, u „Institutu za književnost i umetnost“, smeštenom u zgradi današnjeg Rudarsko-geološkog fakulteta, u kojoj je, po povratku iz Švedske, robijao. Susreti sa Justinom Popovićem, koji je, pošto je pročitao Vidovićev članak Papska crkva – sveta država(1972), poželeo da se s njim sretne, ohrabrili su već jasno pravoslavno usmerenje Vidovićeve misli. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka posvetio se studijama Plotina, vizantijskih osnova srpske kulture i, naročito, misli Petra II Petrovića Njegoša. Isuviše svoj i nesavitljiv, ostaje skrajnut čak i posle pada Berlinskog zida, uprkos tome što besedi na Svetosavskim akademijama u Sava Centru i učestvuje u osnivanju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči.

Oni koji su upoznali Žarka Vidovića u poslednjim godinama njegovog života pamtiće ga kao nasmejanog starca, člana hora Crkve Svetog Marka, koji u parohijskom domu, posle liturgije, neumorno, sa radošću mladića, razgovara sa prijateljima o smislu, slobodi, ličnosti i istoriji. U neobjavljenoj dnevničkoj belešci iz 1977. zapisao je: „U hrišćanstvu – starci su bili vedri. I to je najvrednije što su mogli da pruže omladini. Videći ih tako vedre, mladi svet nije u staraca ni starijih, nalazio nikakvih razloga da sumnja u budućnost, ili u smisao života, ili u smisao zajednice.“

(Pouke)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Zoran Nikolić (Valjevo) says:

    Sve plemenito, istinito i lekovito što pročitah od viteza pravoslavlja i slobode, duhovnosti i tajnovitosti smisla bitija, Žarka Vidovića, mene je promenilo, punoću i smisao mojeg postojanja...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *