Високи притисак

Visoki pritisak

19 novembra 2019

Piše: Nikola Vrzić

Kada bi namere specijalnog američkog predstavnika za Zapadni Balkan Metjua Palmera prema Srbiji bile onoliko dobre koliko je odličan njegov srpski jezik, ne bismo imali razloga za brigu već za spokoj zbog tih njegovih namera. Avaj. Ako je Palmerova upotreba srpskog jezika prijatno iznenadila sve koji ranije nisu imali priliku da ga čuju – a opet, on jeste srpski zet – sve ono što je ovih dana, tokom obilaska našeg dela sveta, Palmer izgovorio na jezicima kojima se uspešno služi nije predstavljalo nikakvo iznenađenje, a kamoli prijatno. Ovo već i zato što specijalni američki izaslanik uopšte i nije vlasnik svojih namera na ovim prostorima već su to njegovi poslodavci iz Vašingtona, a oni su odavno odlučili šta bi s nama i sada samo pokušavaju da pronađu način da nam to i učine. Pa su zato i Srbe priupitali šta treba da nam urade da bi dobili ono što žele, u ovoj kombinaciji povišenog pritiska i njihovih niskih pobuda kojoj prisustvujemo…

DVE PALMEROVE PORUKE

Elem, nakon što je Metju Palmer obišao Skoplje i Prištinu i odatle krenuo put Beograda, ovdašnji mediji imali su sasvim dovoljno razloga da primete kako „Palmer pojačava pritisak na Beograd“ („Večernje novosti“) i da iza njegovih „pretnji“ („Blic“) stoji pritisak Amerike koji je izazvan, tumači ovaj list, američkom zabrinutošću zbog „raspoređivanja i nabavke ruskog naoružanja“, odbijanja Evropske unije da Severnoj Makedoniji i Albaniji udeli datum početka pregovora o priključenju, te unutrašnjih sukoba u Vašingtonu između Stejt departmenta – koji je imenovao Metjua Palmera za svog specijalnog predstavnika za sve nas – i Bele kuće koja uprkos Palmeru ima sopstvenog specijalnog predstavnika, ali samo za dijalog Beograda i Prištine, u obliku američkog ambasadora u Nemačkoj Ričarda Grenela.

No nećemo sad o „Blicovim“ tumačenjima, već o Palmerovim porukama koje su i izazvale to tumačenje da je američki pritisak na Srbiju sad kudikamo jači nego što je bio pre nego što je Palmer doputovao ovamo.
Uostalom, ovakav utisak potpuno je osnovan već i zbog činjenice da je Palmer upotrebio reč sankcije. „Mi imamo jako vojno partnerstvo sa Srbijom, rekao bih čak da je najbolji vojni partner Srbije upravo Amerika“, rekao je Palmer i uopšte se nije zagrcnuo od potpunog odsustva stida kada je to izgovorio, i onda nam pripretio: „Naravno, postoji doza zabrinutosti zbog raspoređivanja ruske vojne opreme na teritoriji Srbije, ali i zbog mogućnosti da Srbija zahteva specifične ruske sisteme, što bi vodilo riziku da joj se uvedu posebne sankcije zbog kupovine ruske vojne opreme, ali se nadamo da su naši srpski partneri toga svesni i da će biti oprezni s takvim transakcijama.“

Uzgred budi rečeno, upravo se u ovim rečima, u ovoj pretnji sankcijama, i krije dobar deo razloga zbog kojih smo u prošlom broju „Pečata“ pokušali da istaknemo da će budućnost vojne saradnje Srbije i Rusije više zavisiti od našeg kapaciteta da prihvatimo rusku pomoć nego od volje Rusije da nam pomogne.

Tek, objasniće povodom američke pretnje sankcijama Jelena Milić, portparolka njihove propagande u Srbiji, inače direktorka Centra za evroatlantske studije koji u tu svrhu Amerikanci i finansiraju, da je američki Kongres „usvojio zakon koji se zove ’Borba protiv američkih neprijatelja kroz sankcije’. To su sektorske sankcije, najčešće je to blokada sredstava, zabrana kupovine i slične stvari… Nisu sankcije onog tipa kakve su Srbiji bile nametnute devedesetih godina od Saveta bezbednosti i Generalne skupštine UN… Pod sankcije bi pali samo oni delovi koji su imali veze sa kupovinom, delovi ministarstava ili pojedinci.“ I gotovo mafijaškim rečnikom: „Srbija bi pala po automatizmu pod sankcije zato što bi eventualno kupila oružje. Ništa lično, to je zakon koji je usvojio Kongres, i Stejt department i Bela kuća tumačenje tog zakona ne mogu da promene. U Americi je zakon – zakon, i nije ništa lično.“

I baš joj hvala što nam je ovako lepo objasnila kako stvari funkcionišu u tom uređenom zapadnom svetu. Sad, što sve to neugodno podseća na one mafijaške ponude koje ne smeju da se odbiju – ni tu, zaboga, nema ništa lično, sve je to ionako samo biznis – problem je nas koji to moramo da trpimo…

Druga pak Palmerova glavna poruka odnosila se, očekivano, na Kosovo i Metohiju. Opet, ništa što već nismo imali prilike da čujemo: „Kosovo ima sve što je potrebno za napredak, a jedini ’sastojak koji nedostaje’ je sporazum o normalizaciji odnosa sa Srbijom koji uključuje obostrano priznanje.“ I još je primetio, a videćemo i zašto je baš to primetio, da Srbija mora da promeni strategiju jer se „ponašala agresivno u svojim nastojanjima da delegitimizuje Kosovo“.

DIJALOG BEOGRADA I PRIŠTINE

Ova se Palmerova opaska o agresivnom ponašanju Srbije direktno odnosi na nastavak dijaloga Beograda i Prištine, koji je – treba li na to podsećati – obustavljen nakon što su vlasti u glavnom gradu naše južne pokrajine uvele taksu od sto odsto na robu iz ostatka Srbije i Bosne i Hercegovine pride. Kakve veze ima jedno s drugim opisivali smo u više navrata, a sada na to podseća i Palmer koji je, kao prenose mediji, rekao da „SAD prostor za nastavak dijaloga vide u ukidanju taksi sa kosovske strane i obustave kampanje delegitimizacije Kosova“ koja se inače sastoji u sprečavanju njegovog ulaska u međunarodne organizacije (poput Interpola) i uspešnom lobiranju za povlačenje jednostrano proglašene nezavisnosti.

Posle razgovora s Palmerom ovog ponedeljka, ne objašnjavajući razloge svog relativnog optimizma, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da veruje da će „vrlo brzo, za dva ili tri meseca“, biti stvoreni uslovi za nastavak dijaloga. Pod uslovima kakve je izložio Palmer, to neće samo značiti povlačenje prištinskih taksi – koje će nesumnjivo biti proglašeno za našu veliku diplomatsku pobedu – već i naše povlačenje iz međunarodne borbe za osporavanje samoproglašene kosovske državnosti, da sve bude gore po nas, baš kada je ta borba počela da proizvodi bolje rezultate nego ikada dosad. No da ne prejudiciramo, koješta je pođednako alarmantno tokom ovih godina izgovoreno pa se, hvala Bogu, nije ostvarilo, i valjda neće ni sada…

MEĐUNEMAČKI MODEL

Tek nastavak dijaloga Beograda i Prištine, što se Amerikanaca tiče, nije sam po sebi cilj već samo neophodno sredstvo za postizanje cilja koji se sastoji u već spomenutom uzajamnom priznanju. Ali nije tako jednostavno.

Jer, priznaje i Palmer, „međusobno priznanje (jeste) idealno rešenje“, „međutim, postoje određene stvari koje su možda jednostavnije stranama da se dogovore u ovom trenutku i to će poboljšati trenutnu situaciju“.
Sličnu dozu tobožnjeg razumevanja za srpsku poziciju – strahovito važan detalj – iskazao je pre dva meseca i Peter Bejer, opunomoćeni izaslanik nemačke kancelarke Angele Merkel za našu stvar: „Naravno da mislimo da bi bilo bolje da pre članstva Srbije u EU dođe do punog priznavanja Kosova, ali znamo da je to komplikovano i gotovo nemoguće u ovom trenutku. Ima veze i sa promenom Ustava, što nije jednostavna stvar.“
Ali iza ovoga ne stoji tačka već samo zapeta iza koje se krije njihov podli naum da uradimo ono što žele a da to ne primetimo dok ne postane prekasno.

Entoni Godfri, novi američki ambasador u Srbiji, podsetio je u intervjuu „Politici“ Metjua Palmera, „koji kaže da o ovom pitanju“ – pitanju rešenja kosmetske zagonetke – „nema crvenih linija niti blanko podrške“, dok je sam Palmer bio nešto rečitiji pa je rekao da bi to moglo da bude rešenje koje „ne bi bilo do kraja međusobno priznanje, ali koje je bolje nego ovo što sada imamo“.

Reč ponovo dajemo Peteru Bejeru, da nam pojasni kako je u tom njihovom svetu mafijaške diplomatije ipak moguće ostati malo trudan: „Ali taj koncept i predlog nije nov. To je koncept koji smo svojevremeno imali između dve Nemačke, a to se završilo ponovnim ujedinjenjem dve Nemačke, što u slučaju Kosova i Srbije nije naša želja. DDR i SR Nemačka su koegzistirale u međunarodnim odnosima, nismo se blokirali u međunarodnim organizacijama, ali se nismo međusobno priznali. Ta vrsta koegzistencije bila bi izvodljiva između Srbije i Kosova i o tome sam pričao sa predsednikom Srbije i to je ideja o kojoj i dalje vredi razmišljati.“

Najzad, u nedavnom intervjuu bečkom „Standardu“ i Vučić je rekao: „Ne mogu da isključim mogućnost da će nam EU tražiti priznanje (Kosova), ali do sada to nisu učinili. Njihova ideja bila je model poput nemačko-nemačkog Osnovnog ugovora – bez formalnog priznanja od strane Srbije. To bi, naravno, za Srbiju bilo mnogo lakše.“

GLAS NARODA

Taj osnovni ugovor, iliti „Ugovor o osnovama odnosa između Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike“, potpisan 21. decembra 1972, omogućio im je obema da postanu punopravne članice Ujedinjenih nacija, i to se sada tako velikodušno nudi Srbiji. Da ne prizna Kosovo odmah, ali da ga odmah pripusti u članstvo u Ujedinjenim nacijama.

Za ostatak Srbije to bi značilo potpuno i zanavek odricanje od Kosova i Metohije, jer, kako je još 2015. godine rekao američki diplomata i albanski lobista Danijel Server, ulazak Kosova u UN „bilateralno priznanje, pa čak i razmenu ambasadora, čini gotovo irelevantnim“.

U krajnjoj liniji, bilateralno priznanje mogli bismo i da povučemo, ali ništa ne možemo da učinimo da bismo izbacili Kosovo iz UN ako bi ono postalo članica ove svetske organizacije. Jer bi time steklo pun međunarodnopravni kapacitet koji bi bio sasvim izvan našeg uticaja.

Ova je pak podvala kukavičjeg jajeta utoliko opasnija ako se pogledaju rezultati istraživanja javnog mnjenja u Srbiji (bez Kosmeta) koje je uz podršku ambasade SAD sproveo Centar za društvena istraživanja i regionalne inicijative.

„Kakva god da je budućnost dijaloga Beograda i Prištine“, navodi se u uvodu ovog istraživanja, „obe strane moraće da pronađu način da ’prodaju’ dogovor svojoj javnosti. Ovo bi moglo da predstavlja naročiti izazov za predsednika Vučića i Vladu Srbije“ zato što se Kosovo doživljava „kao ’postojbina’, ’kolevka srpske kulture’, ’srpski Jerusalim’ i ’srce Srbije’, dok se gubitak Kosova doživljava kao ’nepravda’, ’izdaja’, ’sramota’ i ’gubitak identiteta’“…

Brojke potvrđuju ove navode, ali ukazuju i na opasnost koju naši dušmani vide kao svoju priliku.

Protiv priznanja nezavisnosti Kosova, pokazalo je istraživanje, na eventualnom referendumu glasalo bi čak 78,5 odsto ispitanih (naspram 12,4 odsto koji bi glasali za). Ako bi pak priznanje Kosova bilo uslov za ulazak u Evropsku uniju – iako ulazak u Evropsku uniju uglavnom ili potpuno podržava 54,3 odsto ispitanih, pa tim interesantnije – svega 14,1 odsto bi glasalo za takvu opciju, dok bi joj se čak 71,7 odsto usprotivilo.
Kroz pitanja su razmatrani i drugi modaliteti naše predaje Kosmeta njima, i, zanimljivo, jedino nije postavljeno pitanje o podršci rešenju koje bi bilo zasnovano na Rezoluciji 1244 i Ustavu Srbije; kao da je idejne tvorce ovog istraživanja, nije ga džabe podržala ambasada SAD, interesovala samo potraga za onim rešenjem koje je u interesu SAD a moglo bi da se „proda“ srpskoj javnosti.

U najkraćem, nijedna ponuđena varijanta podele Kosmeta u zamenu za priznanje, a koja bi pri tome možda mogla da se proda i na Kosovu, u centralnoj Srbiji ne dobija naročitu podršku.

Ali postavljeno je i pitanje sporazuma kojim Srbija ne bi priznala nezavisnost Kosova „ali bi prihvatila njegovo članstvo u UN i (zauzvrat) dobila Zajednicu srpskih opština za kosovske Srbe“; koju je, uzgred, već dobila Prvim briselskim sporazumom. Gotovo polovina, 47,5 odsto ispitanih, izjasnila bi se i protiv takvog sporazuma, neopredeljenih je 19,9 odsto, ali opasno visokih 32,6 odsto bi ga podržalo. I baš je to, u vidu onog nemačko-nemačkog modela, varijanta koja je, izgleda, sad na pregovaračkom stolu, makar i neformalno…rijanta podele Kosmeta u zamenu za priznanje, a koja bi pri tome možda mogla da se proda i na Kosovu, u centralnoj Srbiji ne dobija naročitu podršku.

Ali postavljeno je i pitanje sporazuma kojim Srbija ne bi priznala nezavisnost Kosova „ali bi prihvatila njegovo članstvo u UN i (zauzvrat) dobila Zajednicu srpskih opština za kosovske Srbe“; koju je, uzgred, već dobila Prvim briselskim sporazumom. Gotovo polovina, 47,5 odsto ispitanih, izjasnila bi se i protiv takvog sporazuma, neopredeljenih je 19,9 odsto, ali opasno visokih 32,6 odsto bi ga podržalo. I baš je to, u vidu onog nemačko-nemačkog modela, varijanta koja je, izgleda, sad na pregovaračkom stolu, makar i neformalno…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *