Владан Вукосављевић: Из пепела на Врачару родила се снага Српства

Vladan Vukosavljević: Iz pepela na Vračaru rodila se snaga Srpstva

29 januara 2019

MINISTAR kulture i informisanja Vladan Vukosavljević održao je sinoć besedu na Svetosavskoj akademiji u Nacionalnoj operi u Temišvaru, koju je organizovao Savez Srba u Rumuniji. On je u govoru istakao da se u predvečerje velikog praznika srpske istorije, kulture i prosvete, znamenitog Savindana, moramo zagledati u duboke hodnike istorije i poslušati glasove predaka i poruke stroge učiteljice života.

– Nema tog Srbina u matici ili u dijaspori koji, u školi i u porodici, nije naučio mnogo toga o životu i delu princa Rastka, potonjeg monaha Save. Njegovo veliko delo beleže i čuvaju i istorija i mit, u onom neizbežnom prepletu u kome kolektivno sećanje odaje priznanje velikanima jednog naroda – istakao je Vukosavljević.

Istorija je zapamtila Savine staze i hodočašća, kroz Srbiju i Svetu Goru Atosku, Dalmaciju, preko Jerusalima, Siona, Vitlejema, Jerusalima, Getsimanije, Jordana, Mrtvog mora, Nikeje, Soluna i Bugarske, dodao je ministar kulture. Uklesala je njegove reči, zakone i pravila u veliki zid plača i ponosa jednog mučeničkog naroda i davala mu je podsticaj i ohrabrenje u vekovnoj borbi za slobodu i prosperitet, rekao je na skupu u Temišvaru Vukosavljević:

– Istorija i mit, dve su strane istog novčića, kojim srpski narod plaća svoje postojanje i trajanje. Mit, kako to kaže Novalis, za nas nije lažna priča, praznoverica ni nesporazum. Mit je bezvremena stvarnost, koja se možda nije odigrala nikad i nigde, ali koja se ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost što je određuje i definiše. Svaki istinski mit nije isključivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima u vremenu, prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi i događao se, u određenoj meri.

– Kada je Sinan-paša, na Vračaru, u Beogradu, spalio mošti Svetog Save, koje je narod poštovao i klanjao im se, mislio je da će time slomiti volju Srba i trajno ih, i fizički i duhovno, pokoriti. U članku o spaljivanju moštiju Svetog Save, negdašnji Temišvarac Miloš Crnjanski navodi da su neposredan povod za brutalni čin Sinan-paše na današnjem Tašmajdanu bili ustanci koji su buknuli „u ravnicama Banata“. Nakon sažetog opisa surovih zbivanja, pisac poentira rečima: „Materijalist današnji i današnja neznalica koji misli da ničeg nije bilo pre njega, i da svet počiva na materijalnim osnovama, ne može da zamisli ni to da u tom pepelu Srpstva može biti jedna iracionalna snaga, jača od svih drugih, koja je doprla i do naših dana, koja je bila prisutna u svemu što se zbilo već sedam stotina godina i koja će biti tu: i u onom što nas čeka.“

– Taj vračarski plamen izvio se visoko u nebo i tamo spojio sa drugim velikim vatrama naše tegobne istorije. Sa vatrom kojom je gorela Narodna biblioteka 1941. godine, sa vatrama kojima je spaljivana ustanička Srbija 1813. i sa svim onim vatrama kojima je bio obeležen naš mučni istorijski hod. Veliko pitanje koje lebdi nad ovom generacijom srpskog naroda i nad onima koje će posle nje doći, jeste kako se odnositi prema tim velikim vatrama – rekao je Vukosavljević.

– Da li ih se plašiti i gurati ih u zaborav, da li oko njih igrati ukleti ples smrti i samosažaljenja ili ih doživeti kao varničavo ognjište mudrosti i iskustva na kome se greju identitet i samopoštovanje naroda i kojim se osvetljava put u budućnost? Od odgovora na ovo pitanje zavisi sve.

– Ovih dana, u susret prazniku ili na sam praznik posvećen duhovnom ocu i kulturnom heroju srpskog naroda, na svim stranama gde ima naseljenih Srba, na svim kontinentima našeg globalnog sela, Srbi se okupljaju oko imena Svetog Save, imena koje ima mnoga značenja, a svako je značenje gradilačko, saborno i svetlo.

– Upravo na primerima rubnih delova našeg naroda, od zapada na istok, od severa prema jugu, može se osvedočiti ta neobjašnjiva potreba da se sačuva duhovna veza sa svojim precima. Jedan od izvrsnih izdanaka banatske ravnice, veliki srpski pesnik Vasko Popa, koji duhovno povezuje dva susedna naroda, ispisao je najsažetiju odrednicu duhovnog puta Svetoga Save: „Putuje bez puta / I put se za njim rađa“. Višestrana delatnost, životni podvig najmlađeg sina Stefana Nemanje, ne završava se njegovim životnim vekom. Ono nastavlja i traje osamsto godina i trajaće dovek, ako taj put budemo savesno i svesno i dalje sledili.

– Pre osam vekova, monah Sava postao je prvi arhiepiskop samostalne Srpske crkve i ustrojitelj crkvenih i drugih zakona. Ako sagledamo činjenicu nebrojeno puta dokazanu, gde god ima hrama srpske svetosavske crkve, Srbi imaju gde da se okupe i očuvaju.

– I po tome vidimo iracionalnu, duhovnu snagu Savinog imena. Ali svetosavsko pregnuće utkano je u sve poslove korisne za narod i za druge ljude, jer čovečanstvo počinje našim najbližima, sa kojima najpre treba da se razumemo. U ime toga razumevanja, kličemo i svetitelju Savi, privrženiku svome narodu i otačastvu koji je ljubavlju i čovekoljubljem pridobijao i pripadnike drugih naroda sa kojima se sretao na svojim neumornim putovanjima. Neka nam je srećan praznik i molitve našeg prvog arhiepiskopa neka su nam na pomoć.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *