ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ ОТКРИВА: Да ли је верујући човек и религиозан човек

VLADETA JEROTIĆ OTKRIVA: Da li je verujući čovek i religiozan čovek

1 maja 2016

Vladeta-Jerotic-izvor-rts1Polazimo od pretpostavke (za mene činjenice) da svaki čovek u nekoga ili u nešto veruje. Vera u nekoga je prvobitna, prirodna vera novorođenog deteta u svoje roditelje, najpre majku (Erih Erikson ovu prvu veru naziva „prapoverenje”).

Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu ispoljenom dojenjem, brigom i, privrženošću (ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak neurotičnog straha kod majke) – ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se pridružuje i otac – ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja prema detetu (ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi) – stvoreni su, povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu trajna.

Tada može započeti i trajan proces preuobličavanja (transformacije) vere.

Pošto ništa u kosmosu – kažu astronomi i astrofizičari – ne može biti zauvek dato, ostati isto i nepromenjivo, a kaže se s pravom da „Kako je gore, tako je i dole, i obratno” (navodno, večno pravilo izgovoreno od legendarnog Hermesa Trismegista, „triput najveći Hermes”, mitski egipatski mudrac), tako treba da bude i sa čovekovom verom.

He može, dakle, biti istina da postoji neki čovek u svetu koji i kada je stekao povoljno veru u detinjstvu i zadržao je u adolescenciji i kasnije (što nije uvek slučaj), ostaje na toj istoj veri celog svog života, bez obzira koliko dugo živeo.

Zato često volim da navedem staru jevrejsku izreku koja glasi: ako ne postaneš bolji, postaćeš gori! Jednom reči, vera treba, pa i mora da doživljava preinačavanja, što znači da se ona prirodno koleba između jače i/ili slabije vere; u povoljnom slučaju ova se čovekova vera spiralnim putem ipak postepeno (nekad i brže) penje put nesagledanog kraja, jer kraja zapravo nema (prema Hristovim rečima: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski).

Upravo na putu preispitivanja vere, plodnog nezadovoljstva dostignutog stupnja svoje vere, počinje prelaz „iz razreda u razred”, uvek viši, do najvišeg, nikad dostupnog. Ovaj blagosloveni proces, Karl Gustav Jung nazvao je individuacija ili „individuacioni, proces”, a hrišćanstvo – oboženje.

Prepreke (iskušenja) na ovako dugom putu brojne su; Jung ih naziva: senka, persona, mana-ličnost, animus i anima; cilj je individuacije stići do Sopstva, psihičke stanice na putu individuacije koja je iznad principa Ja, a u čijem se središtu (za hrišćanske narode) nalazi Isus Hristos.

Od jačine naše vere (nikad dovoljno jake!) zavisi da li ćemo iskušenja prepoznati kao šansu i izazov, da bismo dalje napredovali u upoznavanju sebe, a samim tim prepoznavanju, otkrivanju Boga u sebi, ili će doći do privremenog ili trajnog zastoja; pošto trajnog zastoja nema, nastupiće regresivni psihički i fizički procesi u našem tročlanom biću.

Na početku članka naglasili smo da svaki čovek veruje u nekoga ili u nešto. Pogledajmo bliže šta bi to nešto moglo biti za čoveka. Mislim da se prethodno ipak postavlja pitanje da li čovek može da stvarno poveruje u nešto, a da prethodno nije poverovao u nekoga? Najpre L(l)ičnost, pa onda I(i)deja, najpre dakle neko, pa onda nešto. Za ljude religiozne vere, ova ličnost najpre je Bog koji se voli i poštuje.

Vraćamo se naslovu našeg eseja, ponavljajući pitanje: Da li je verujući čovek i religiozan čovek?

Na osnovu našeg uverenja da svi ljudi u nekoga ili u nešto veruju, nismo želeli da po svaku cenu prenesemo veru nekog čoveka (ili naroda) na oblast religije, iako smo lično, bliski smeloj pretpostavci da se svaka vera (u nekoga ili u nešto) može svesti na skrivenu (nesvesnu) veru u transcendenciju.

Ostanimo ovoga puta  na vernicima različitih religija, sa posebnim osvrtom na hrišćanske vernike. Da li su hrišćani stvarno hrišćani? He bi trebalo da ovakvo pitanje odzvoni u ljudima kao suvišno, čudno, neprimereno. He mora, naravno, biti do kraja u pravu veliki danski filosof Seren Kjerkegor kada je rekao da je „biti hrišćanin nešto ređe od genija”, pa i da je postojao uvek samo jedan hrišćanin – Isus Hristos.

Zašto započinjemo priču o hrišćaninu ovako (na prvi pogled) skeptički i pesimistički? Iz prostog razloga što je još iz prvih vekova zvanično priznatog hrišćanskog učenja, pravljena razlika i od hrišćanskih svetitelja i od velikih filosofa i književnih stvaraoca između idealnog i istorijskog hrišćanstva.

Zahtevi koje nam ostavlja Hristovo učenje i Njegove nevidljive, mističke Crkve, zaista su idealni, teško ostvarivi, ali ne –i neostvarljivi.

Čovek pohađa školu prelazeći iz razreda u razred. Neko završi samo osnovnu školu (razloga, nažalost, ima dosta zašto ne prelazi u više škole), drugi gimnaziju, treći fakultet, ali i u ovom poslednjem primeru, čovek ostaje nezadovoljan (plodno nezadovoljan!) pa nastavlja (sluteći) novo i drukčije školovanje, otkrivajući transcendenciju.

Kada ovakva moja razmišljanja prenesem na prosečnog hrišćanina u svetu i u Srbiji, počinjem da razlikujem:

1. samo hrišćanskog vernika koji dosledno (ali konvencionalno i rigidno, katkad i fanatično) obavlja svoje hrišćanske dužnosti, ritualno i obredno, 2. pobožnog hrišćanina koji želi, nekad  uspeva da poveća znanja iz osnovne hrišćanske škole, pa ih dopunjuje trudom i radom na sebi, upoznajući se bliže sa hrišćanskog učenja,

3. religioznog čoveka, koji ne samo da doživotno upoznaje nesagledive hrišćanske poruke, već i živi moralno i etički, shodno Hristovim rečima: He govori samo Gospode, Gospode, već i čini dela koja ti je Bog naložio.

Uz sve moje poštovanje za pobožne hrišćane (naravno i pobožne Srbe koji kroz mučnu srpsku, istoriju ostadoše postojani!) vreme u kome smo živeli i u kome sada živimo (to je bio 20. i početak 21. veka) zahteva od hrišćanina dalji neophodni preobražaj, od pobožnog hrišćanina u religioznog!

Iskušenja za hrišćanina uvek su bila velika; Jevanđelja, apostolske poslanice i Jovanovo Otkrovenje, upozoravaju nas na nova i teža iskušenja koja tek dolaze. Odoleće im samo oni hrišćani čija će vera morati vremenom stalno da jača, ali sa verom mora da raste i „energija uma” (ne više nedovoljnog razuma!) koja će nam putem saznanja i putem „skoka u egzistenciju” (Karl Jaspers) omogućiti da ostanemo ili tek da postanemo stvarno hrišćani.

Veliki ruski religiozni filosof Nikolaj Berđajev u knjižici vrednoj uvek novog čitanja: „O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana” („Parusija”, Beograd, 1985) upozorava da „adska sila” deluje u hrišćanstvu i kod hrišćana koji to odavno više nisu (jer nisu postali hrišćani!).

Kada postanemo religiozni, jednom reči, znaćemo zašto smo hrišćani. Još je novoplatoničar Porfirije iz 3. veka pisao: „Čovek je dužan da zna značenje znakova i znamenja”, a moldavski vladika Danilo ostavio nam je, krajem 20. veka, stalnu poruku: „Svako pravoslavan treba da je u mogućnosti da objasni svoju veru. He možemo zauvek verovati samo po tradiciji”.

Verujući hrišćanin treba da je na putu prema pobožnom hrišćaninu, a ovaj na stalnom putu prema religioznom hrišćaninu. Čovek je za sva vremena – putnik (homo viator).

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. kosovac says:

    Vladimir Jerotić je uložio veliki trud, svaka čast, psihologija nije mala stvar. Ali mislim bespotrebno komplikuje pojam vere. Ovoliko posla da objasni kako čovek veruje. Mogao je da prouči nekog autora iz pravoslavne oblasti, a ne da se poziva na neke stručnjake zapadnog pravca. Ti stručnjaci zapadnog pravca nisu pouzdani i mogu lako da čitaoca skrenu sa pravog puta, prividnom istinom. Pravoslavac veruje u Boga i Isusa Hrista prosto, ne treba neka velika nauka da bi mu objasnila njegovo psihičko stanje, da ga podseća na poznate osećaje. Komunista mu se zbog toga smeje, novoverac ga mrzi, a protestant i rimokatolik pokušavaju da ga zbune, kao što ovo radi sada gospodin profesor. Stara crkvena zapovest glasi „jeretičke knjige ne čitati“, sada u vreme lake dostupnosti informacija možda bi toj zapovesti trebalo dodati produžetak: „jeretičke knjige čitati veoma oprezno“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *