Во­ја и Вук, вру­ћа по­ли­тич­ка ро­ба

Vo­ja i Vuk, vru­ća po­li­tič­ka ro­ba

1 novembra 2015

Aleksandar-Apostolovski-velikaPiše: Aleksandar Apostolovski

Postoji teorija da će Vuku Jeremiću vlast kad-tad sama pasti u ruke i da će publika misliti da je to stvar sudbine, a ne njegovog naročitog isticanja.

To ga, iako bez dokaza o političkom očinstvu, čini naslednikom Vojislava Koštunice, koji je toliko puta zavarao svoje političke protivnike. Naime, izgledao je kao Bik Koji Sedi, s vigvamom podignutim na Dorćolu, ali su samo retki mogli da primete kako vremenom poprima obrise kardinala Rišeljea.

Kada su izvođači radova petog oktobra, isprljani revolucionarnim radom koji je podrazumevao neophodne dilove sa Slobinim judama, potom, s Vilijamom Mongtomerijem, Legijom i delijama, došli po Voju da mu daju vlast, činilo se da je on uzima kao antibiotik. Znao je, naime, da će terapija samo nakratko izlečiti Srbe jer njihovo lečenje demokratijom ima ograničen rok trajanja. Kad istekne dejstvo penicilina, Srbi, umesto lekara, traže novog Mesiju.

I Koštuničini mrzitelji, koji su ga rado opisivali kao brata blizanca Voje Šešelja, samo u dva broja većem crnom fraku, koji mu visi oko rukava, kao i oni koji su, gledajući Koštunicu, imali viziju da on zapravo sve vreme u Srbiji obitava kao Sloba bez greške, kao konačna, finalna i usavršena verzija krutog momka iz Požarevca, bili su sve vreme u zabludi.

Koštunica se, posle stolovanja na mestu predsednika SRJ, i s dva mandata kao premijer Srbije, bez buke i histerije povukao ne samo iz stranke, već i iz takozvanog javnog života.

Slično je učinio i Vuk Jeremić. Napustio je demokrate i bavi se međunarodnom politikom. Da je bivši šef države i lider demokrata Boris Tadić postao pripadnik te škole mišljenja, iako je bio razredni Vuku, a učio od Voje, još bi neko izvesno vreme igrao u nekom drugom filmu! Ne bi prošlo mnogo, a Srbi bi ga molili da se vrati u staru projekciju.

Srbi, za sada, tu molbu ne isporučuju Voji i Vuku, ali je izvesnom broju radnih ljudi i građana ta naizgled nadrealna ideja još u svesti. Zašto, inače, prema najnovijem istraživanju „Ipsos stratedžik marketinga”, Vuk Jeremić izaziva pozitivne misli kod čak 22 odsto anketiranih, što ga stavlja na treće mesto najpopularnijih političara, koje deli sa Zoranom Mihajlović? Ispred njih dvoje su samo neprikosnoveni Vučić i udaljeni Dačić, dok su iza Vuka šef države Tomislav Nikolić, Vojislav Šešelj… Daleko iza Vuka, gotovo ispod radara, borave Borko Stefanović, Čedomir Jovanović i Bojan Pajtić, a negde između su, sa 15 odsto, zaštitnik građana Saša Janković i omiljeni Vučićev levičar Aleksandar Vulin.

O Koštunici pozitivno misli 10 odsto anketiranih, što ga takođe stavlja ispred Borka, Čede i Bojana, a izjednačava s nekadašnjom stranačkom drugaricom Sandom Rašković Ivić, s kojom Voja ne održava veze od kada je, kao tvorac DSS-a, napustio partiju koju je osnovao, zajedno s najodanijim ljudima. Ponekad, Koštunica ruča s Nenadom Popovićem, koji, osim što se zalaže za podizanje zida na granici s Makedonijom, pokušava da se nametne kao Koštunica koji se razume u ekonomiju i koji politički marketing ne smatra oružjem za masovno uništenje. Mada Popovića vide i drugačije: kao kandidata za srpskog Orbana, koji meša malter.

Kako se, dakle, dogodio politički apsurd: da dvojica izopštenika iz medija i javnosti ostanu tako dugo posle njihovog izgnanstva, takozvana vruća politička roba? Koštunica je poslednji put viđen na sahrani svoje supruge Zorice Radović koja je bila i njegov politički, ideološki i intelektualni saborac. S tim da nije imala ambicije da postane Mira Marković prosvećene desnice.

Voja se zapravo, od odlaska iz politike, posvetio negovanju supruge i retkim odlascima u Belanovicu. More ionako nije voleo. Naročito od kada je obalu zauzeo Milo.

Poput Voje, koji je smatrao da Srbi moraju da uče demokratiju dugo i mukotrpno, sa svešću da ni takva vrsta napora ne obećava da će o njoj, dakle demokratiji, išta naučiti, osim svesti da učlanjenje u bilo koju stranku obećava najviše onim najvišim rastom, kojima ne trebaju merdevine da bi uništili protivnički bilbord, i Vuk Jeremić ne postoji u medijima. Osim kada prođe pored kioska. Posvećen je lobiranju za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i za sada nema podrške sopstvene vlade, pa ostaje nejasno šta to Srbija može da izgubi ako kandiduje Vuka. Naročito ako se ima u vidu da se za to mesto favorizuje Bugarka Irina Bokova, prijateljica Hilari Klinton, koja se po prirodi stvari previše ne protivi ulasku Kosova u Unesko. Uzgred, Bokova je direktorka Uneska.

Činjenica da premijer razmišlja o opasnosti da se Jeremiću ne rodi ideja da vremenom doživi kontrarevoluciju, pa da pomisli da se od Vuka može postati Vučić, verovatno je jedan od razloga zašto nekadašnji Borisov šef diplomatije, koga su, inače, u kuloarima nazivali „žutim Vučićem”, nestrpljivo čeka na audijenciju u Nemanjinoj 11. Doduše, Jeremića su nazivali i Borisovim Kusturicom, ali ćosavim, što je bio rezultat njegovog zalaganja za nepriznavanje Kosova. Međutim, žuti su ga smatrali i neprirodnim, patriotskim organom, stranim elementom u svoj telu. Vuk se, zapravo, nikada nije prilagodio klanovskom demokratskom organizmu.

Kakva sada može biti politička upotrebna vrednost Koštunice i Jeremića, koji emituju političko zračenje koje će ih svakako, vratiti u sferu interesovanja različitih partijskih mešetara? Oni, jednostavno, zrače cenzus, a možda i daleko više. Međutim, Voja ima 71 godinu i verovatnije je da je bliži učlanjenju u nekakvo savetodavno veće staraca, čija podrška može i političara srednjeg rasta načiniti dvometrašem. Nije li, uostalom, Vojina podrška možda ključno doprinela pobedi Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima?

Na drugoj strani, rođen pre 40 godina, Vuk još pripada mladuncima srpske politike i ako imamo u vidu da je izjednačen za Zoranom Mihajlović koja ne izlazi s ekrana i iz kozmetičarskog salona, ne čude spekulacije da ga je novi disident demokrata, njegov stari i dobri neprijatelj Borko Stefanović, bar se tako spekuliše po čaršiji, već zamolio da mu se pridruži u stvaranju nove stranke. Ako je Borko kandidat za komandanta Prve proleterske, šta bi onda bio Vuk? Novi šef Skoja?

Kako je Vuk to odbio, a ranije se takođe zahvalio i Dačiću, verovatno je procenio da još nije vreme da se ispreči Vučiću, predosećajući da, ako to učini, neće ostati u jednom komadu pred superseckom opozicije koji se, u slobodno vreme, predstavlja i kao premijer.

Da li je usitnjavanje opozicije rezultat Vučićevog obožavanja ruske salate ili je sama opozicija pokazala nesposobnost da se odupre lideru SNS-a? Da li građani, naslućujući to i tražeći nova rešenja, aktiviraju stare junake?

Možda je tajna njihovog trajanja u ilegalnom radu? Nemam stranku, dakle postojim! Idealno za politički slogan, ako se aktiviraju.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *