VOJA BRAJOVIĆ: Ludaci iz rijalitija su smrt za našu kulturu, pa tako i za narod i državu

VOJA BRAJOVIĆ: Ludaci iz rijalitija su smrt za našu kulturu, pa tako i za narod i državu

24 decembra 2013

voja brajovicGlumac Voja Brajović se kao novoizabrani predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije već prihvatio velikog posla popravljanja stanja u teatarskom esnafu. Na početku svog mandata, Brajović je najavio da će njegov glavni zadatak biti da radi na odbrani profesije dramskih umetnika i kriterijuma kvaliteta. Brajović govori o najvećim problemima dramske profesije, ali i kulture uopšte.

Rekli ste da ćete što pre zakucati na vrata Ivana Tasovca, kao što je on kucao na vaša?

– On je kod mene kucao na otvorena vrata!

Smatrate li da je Tasovac u pravu kada kaže da je od nedostatka novca daleko veći problem nedostatak ideja?

– Tasovac je pomenuo pitanje ideja, ali ako mi ne radimo na svesti ljudi preko kulture i umetnosti, kako ćemo imati ideje, kako ćemo ih realizovati?

Obećali ste da ćete se kao novi predsednik UDUS-a boriti za poštovanje kriterijuma kvaliteta i esnafa. Šta pod time mislite?

– Kada sam se zaposlio, u JDP-u je bilo oko sto ljudi, sa tehnikom i ostalima koji su radili. Sada ima oko pedesetak, ako ih ima i toliko. Ovo pozorište nema zaposlenog reditelja. S druge strane imate status slobodnog umetnika, a kako neko može da bude slobodan umetnik ako ne može da radi? Imati tržišnu politiku je jedno, a sasvim je drugo pokrenuti procese zbog kojih se jedna delatnost gasi.

Mislite na gašenje kulturne delatnosti?

– Postavlja se pitanje kako da spasemo kontinuitet naše kulture, naše kulturno održanje, kulturnu baštinu, motore stvaranja naše kulture. Kod nas su istisnuti ljudi koji imaju kvalitet. Najmarginalnije ličnosti koje se pojavljuju u nekom rijaliti-programu su instrumenti za zabavljanje ljudi, nije više bitno čak ni da li se radi o osobama potpunog mentalnog zdravlja. Oni u udarnim terminima zamenjuju najekskluzivnije umetnike. Mora se ozbiljno razgovarati o tome na nivou cele države!

Umesto kvaliteta, vladaju kvazivrednosti.

– Šund i kič poturaju se kao vrednosti. Kič je mejnstrim. On je najlakše prihvatljiv, najkomercijalniji, a mi smo, kako se pokazalo, neviđeno pogodno tle za takve stvari. U tom našem sistemu takozvanog, valjda se tako kaže, liberalnog kapitalizma, pojavili su se ljudi koji se bave produkcijom samo da bi zaradili. Nemaju pred sobom nikakve ideje da je to i repertoarska politika, pogotovo kad su u pitanju mediji i televizija. Vrlo retko se dešava da neko podari nešto što će bilo koga naterati da razmišlja, nešto što je dobro za društvo, porodicu, nešto što vuče unapred. Svi gledaju zaradu.

Kakva je bila vaša ministarska kulturna politika?

– I kada sam bio ministar i kada sam bio savetnik predsednika nisam se bavio politikom, bavio sam se životom. Možda je to moja utopija – da samo kultura može povući celo društvo napred u ovoj tranziciji ni iz čega ni u šta. Pitanje zakona, budžeta, svest je o tome šta je prvo. Prvo moraju da budu obrazovanje, zdravstvo, nauka, kultura. Bez toga nema svesti. Čime će se ljudi podsticati ako ne kulturom?

Hrvatski mediji puni su hvale za vaše nedavno gostovanje.

– Imao sam privilegiju da sam sa dva uspešna komada gostovao tamo, sa „Gospođicom“ u Zagrebu, a sa „Posetiocem“ i u još četiri grada. Dragan, Bane, Anđelika i ja sa komadom Ateljea 212 imali smo sedam predstava za osam dana. Bili smo dočekani sa velikom radosti. Bili smo u Đakovu, Slavonskom Brodu, Puli, Rijeci, Zagrebu. Zasluga za to je divan tekst Eriha Emanuela Šmita, ta divna rasprava jednog prvosveštenika ateizma i samog Boga, pa valjda i nas dvojice – Dragana i mene.

Vas dvojicu još uvek smatraju za ikone eks-SFRJ filma…

– Kinematografije – da, ali mislim i da smo mi bili neukaljani idoli tih mladih ljudi koji su sada zreli ljudi, a sada će svoju decu ka tome usmeriti i mislim da je to isto tako važno.

A šta je Ceca Bojković po profesiji?

Ljudi kao da više nemaju svest o tome da je umetnost jako ozbiljan poziv…

– Pre 20 godina smo gostovali u Pirotu sa „Pozorišnim iluzijama“ i predsednik opštine ili neki direktor tadašnje njihove najveće fabrike „Tigar“, sad se više ne sećam detalja, priredio je neki prijem za nas. I sad supruga njegova, jedna ugledna dama, kaže posle predstave:

– Nemojte se ljutiti, ali Svetlana Bojković je moja omiljena glumica.

– Što bih se ljutio – kažem ja – ona je moja draga koleginica.

– Pa znate, ona je divna – nastavlja žena tako da deli komplimente, a onda pita:

– A šta je ona po profesiji?

I sad me vi pitate zašto se u udruženju brani i profesionalizam kad smo i pre toliko godina morali da objašnjavamo neke stvari.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *