„Volite se, ljudi! Ali ne po našoj guzi. Mislim na batine, ako sam bio jasan.“

„Volite se, ljudi! Ali ne po našoj guzi. Mislim na batine, ako sam bio jasan.“

29 septembra 2013

DSC_4073_KordicPiše: Miloš Kordić

Ko zna šta bi se u Beogradu desilo da mu se kao proviđenje nije desila blagovremena i hrabra procena bezbednosne situacije. I to u predvečerje za Srbiju i srpski narod gotovo najvažnijeg dana u godini. Hrabri procenjivači te opasne, zaista naelektrisane situacije i ovaj put bili su čelnici Srpske vlade – premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Aleksandar Vučić. Po ne zna se ni koji su oni to put, za godinu i nekoliko meseci, koliko su u koalicijskoj simbiozi, morali da podmetnu svoja – kod jednog široka a kod drugog visoka pleća pod teške džakove kamenitog vremena.

Jer saopštiti miljenicima Evropske unije i takozvane međunarodne zajednice da ne može, odnosno da Parade ponosa neće biti – nije uopšte bilo tako jednostavno. Trebalo je imati petlju. Da ne kažem – muda. Da ne budem prost. Jer taj su dan, oni koji su ga još prošle godine planirali, čekali kao ozebao sunca. Da baš vide i čuju šta će se i kako će se desiti. Hoće li oni koji brinu o bezbednosti naroda i države imati petlju… Jer oni su odlučili da pokažu narodu da su upravo oni ti koji su različiti, koji seksualno opšte drugačije. I koji bi hteli da im neko brani da seksualno ne opšte tako kako opšte. A niko neće da im zabrani. Kakva je to držva koja neće da im brani, pa, na kraju krajeva, i zabrani. Pa su oni prisiljeni da šetaju, da ih vidimo, da ih upamtimo… I tako dalje.

I dogodilo se upravo ono što je većina naroda u ovoj zemlji očekivala i priželjkivala. Ovome narodu, ovoj državi nisu potrebni sukobi, krv na ulicama, pune bolnice, ni zavijanje sirena bolničkih vozila. Kao što bilo kome u ovoj zemlji ne bi trebalo da je stalo da se po ulicama Beograda raspoređuje pet hiljada policajaca! Pa to je divizija policajaca!

Razmišlja li neko o tome. Narod razmišlja.

A razmišlja li o tome Evropska unija, njeni predstavnici? Kao gospodin Jelko Kacin, na primer. Razmišlja li bilo šta o tome taj iskusni revolucionar, prvoborac i jurišnik na tada zvaničnu članicu Ujedinjenih nacija, na SFRJ? Razmišlja li o tome takozvana međunarodna zajednica, sa Sjedinjenim Američkim Državama na čelu? Razmišljaju li o tome pojedine njihove nevladine organizacije u ovoj zemlji? Kakva su to u Srbiji, pred razgovore o daljem njenom putu ka vratima Evropske unije, ljudska prava ugrožena? Čija ljudska prava? Ko je tim drugačijima bilo kada zabranio da budu drugačiji? Ko je njima bilo kad zabranio da se oni, kao i ovi, koji nisu drugačiji, u svojim prostorima, odnosno gde misle da je to kulturno, intimno, da se oni u čmar, da se sve liz po liz… i da ne budem prost… i tako dalje? Ko je njima… kada je to neko njima…

Umesto da se okupe, kad već imaju tako žarku želju, poriv i potrebu za okupljanjem, pa da formiraju jednu radnu brigadu i da se rasporede i da beogradskim ulicama i i budžacima pokupe plastične kese, plastične i staklene plaše, papire i drugo smeće. Svi bismo to pozdravili i kazali: Eto šta znači imati takve različite! Jer oni bi bili zaista različiti od onih koji su različiti u Švedskoj, Holandiji, Americi, Sloveniji…

U Evropskoj uniji mogli bi da se pobrinu i da reše pitanja policajaca ispred škola i dečjih vrtića, ispred i oko stadiona, sportskih hala.

Takozvana međunarodna zajednica mogla bi da se zapita šta će sa zgradama Generalštaba u Beogradu, šta će s porušenim mostovima? Šta ćemo i mi s povećanom pojavom nasilja ovde, ali bogme i oni u svojim zemljama? Šta će s ratovima po belom svetu?

Šta će SAD s desetinama mrtvih svakog dana u Iraku. A ti mrtvi su posledica željene procene njihovih bezbednjaka, koju su oni izvoleli da predoče predsedniku Bušu. Ali da budu onakve kakve je njihov predsednik poželeo.

I svi oni imaju nesagledivo mnogo problema s ljudskim pravima. I to s mnogo ozbiljnijim problemima nego što je Parada ponosa u Beogradu.

Svetom vladaju krize, gladi, prete žeđi, besposlenost se kao kuga širi, izrabljivanje se širi, teške zarazne bolesti se šire, a oni bi da im mi organizujemo nešto što je intimna kultura svakog pojedinca. Oni bi da se sva država, sav narod poklone pred nečijom drugačijošću upotrebe čmara i liza.

Stoga čast i čest našim proceniteljima bezbednosne situacije. Jer to je mnogo, mnogo bolje nego što bi bile eventualno ranjene glave, pune bolnice, sirene sanitetskih vozila, kordoni policajaca, prodorni zvuci njihovih pištaljki, razbijeni izlozi…

I stoga, još jednom: Volite se, ljudi! Ali ne po našoj guzi. Mislim na batine, ako sam bio jasan.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *