VRATITI ĐACIMA DOSTOJANSTVO, RADOST, IGRU, a ne da ih se vaspitava pravilnikom sankcija protiv diskriminacije…

Tweet

Piše: Miloš Kordić

Teško je čoveku da poveruje da su nekakav pravilnik Ministarstva prosvete Vlade Republike Srbije pisale osobe koje znaju šta je psihologija, psihologija detata, pedagogija, bonton, kultura uopšte. I teško mu je da poveruje da „autori“ tog pravilnika ne znaju gde i u kakvoj uređenoj državi, u kakvom društvu žive. Teško mu je da poveruje, ali, po svemu sudeći, čini se da mora.

U hrpi kojekakvim zakona koji su apsolutno neupotrebljivi u praksi, koje ne sprovode oni koji su ih pripremali, pisali, predlagali i usvajali, stiže nam i pravilnik Ministarstva prosvete protiv diskriminacije među đacima, a koji, između ostalog, predviđa i oštre kazne.

Ovim i ovakvim pravilnikom Ministarstvo prosvete otvoreno priznaje da školstvo u Srbiji ne samo da je dotaklo dno, ono je odavno na dnu. Obrazovanje, a radi se o đacima, što znači da je u pitanju osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje, u poslednje vreme trpi kojekakve apsolutno neuspele reforme, preorijentiše se na zapadne „vrednosti“, na Bolonju… Ali, ne ide. U stvari, što je više toga usvojenog i normativnim aktima utrpanog i srpskim đacima, situacija u srpskom školstvu iz dana u sve je teža, gora, složenija…

Može li iko normalan da shvati šta u ovom pravilniku znači da se borba protiv diskriminacije među školskom decom vodi i tako što će roditelji na rođendan svog deteta morati da pozovu i celo njegovo odeljenje! Kako ne bi bilo diskriminacije. A šta je sa decom iz zgrade u kojoj to dete stanuje?

Tu donekle zdrav razum staje.

A takvih je „zdravih predloga“ pun ovaj pravilnik.

Nego, gospodo iz Ministarstva:

– zaposlite bar jednog roditelja dece,

– izborite se da se ovo društvo ne raslojava i dalje na enormno bogate i prebogate i siromašne i sve siromašnije,

– opremite škole u Srbiji kompjuterima i drugim nastavnim pomagalima, obogatite ih bibliotekama,

– uredite škole po zabačenim i najzabačenijim krajevima Srbije (jer Srbija po svojim rubnim područjima odumire), uredite deci i njihovim učiteljima, nastavnicima, profesorima, zovite ih kako hoćete, higijenskim potrebama dostojne toalete,

– uredite im puteve do škola,

– organizujte im prevoz,

– podižite gde god je to moguće fiskulturne školske dvorane,

– učinite koliko možete da Srbija nema đaka koji završi osmi razred a da nije naučio da pliva,

– založite se da deca u svim školama imaju organizovane slobodne aktivnosti,

– oslobodite đake preteških i prenatrpanih programa,

– izbacite im iz upotrebe one teške i preteške rančeve – u tako teškim torbama nosili su roditelji nas koji smo odrastali na selu žito u vodenice i brašno iz vodenica,

– neka nijedna škola u Srbiji ne bude bez bilo kakvog toplog obroka za vreme velikog školskog odmora,

– udaljite od škola kioske s pecivom od dizanog testa i gaziranim sokovima,

– izborite se s dilerima droge po školskim dvorištima i u blizini škole –  zamolite Ministarstvo unutrašnjih poslova da nam vrati ulične (pešačke, a ne automobilske) pozornike,

– nagradite prosvetne radnike onako kako oni to zaslužuju,

– vratite u škole vaspitanje, a obrazovanje će se već nekako i steći,

– ostavite školama i njihovim prosvetnim radnicima da pitanja diskriminacije rešavaju sami, sposobni su oni za to,

– mnogo više nego što se bavite sankcionisanjem, bavite se prevencijom, vaspitanjem, stvaranjem uslova da škola bude pravo mesto naše budućnosti!

I tako dalje.

Škola mora da bude mesto radosti, igre, solidarnosti, tolerancije, drugarstva…

Ona to nikad neće biti ukoliko Ministarstvo prosvete bude određivalo koga moje unuče može da ima za svoga drugara (i najboljeg) i koga će ono da pozove na proslavu svog rođendana.

Dete mora da se vaspitava da nikoga ne mrzi, da se ne izruguje bilo kome itd.

Bilo bi lepo kad bi dete došlo u prvi razred lepo vaspitano. Pa da škola to vaspitanje nastavi i nadograđuje.

Lepo ja to sve rekoh. Ali, kako danas… kako ih sprečiti da ne gledaju rijalitije, kako razumeti dete koje izlazi iz školskog dvorišta i treba do kuće da pešači, na primer, pet kilometara, a neka dragi Bog zna ima li šta da jede kad dođe, i pred istom tom školom vidi svog druga iz odeljenja pred koga je došla majka u džipu koji, brat-bratu, vredi najmanje 50.000 evra… O najmlađim generacijama mobilnih telefona, skupocenih patika, jakni… da se i ne priča.

Gde su kecelje?

Ostavite se, gospodo iz Ministarstva prosvete, kojekakvih pravilnika. Vratite obrazovanje i vaspitanje na ono mesto koje zaslužuje i koje mu pripada. I zbog dece i zbog Srbije! Zbog njihove i njene budućnosti u njoj. A ne budućnosti po Americi, Kanadi, Velikoj Britaniji, Australiji, Nemačkoj…

(Intermagazin)

Tweet