Време беса и подсмеха

Vreme besa i podsmeha

29 septembra 2016

Muharem-Bazdulj-01-2105-201

Piše: Muharem Bazdulj

Govorio sam pre nekoliko meseci na promociji „Napredne knjige” Dragoljuba Žarkovića pa sam, želeći da izrazim kompliment autoru, primetio kako je njegova kritika Aleksandra Vučića tim dragocenija zbog činjenice da je više artikulisana nego besna, te sam parafrazirao jednu misao istoričara Timotija Snajdera, koji je, pišući o levičarskim intelektualcima s kraja devetnaestog veka, zabeležio da su oni bili istovremeno besni i artikulisani, što je danas, kako on kaže, velika retkost jer su savremeni publicisti i javni intelektualci u velikoj većini ili besni ili artikulisani, a gotovo nikad i jedno i drugo. Na moje iznenađenje, veliki deo ostatka promocije pretvorio se u polemiku sa Snajderovom tezom, koju sam parafrazirao, pa se u nekoliko monologa branilo „pravo na bes”, a preferiranje artikulisane argumentacije gotovo da je proglašeno „izdajničkim”.

Snajderova primedba izrečena je u kontekstu anglofonog sveta i nema izvorno nikakve veze sa Srbijom pod vlašću Aleksandra Vučića, ali je bes kao dominantna emocija unutar ovdašnje javnosti u poslednje vreme gotovo onemogućio racionalnu raspravu o bilo čemu. Izvrsna ilustracija toga jeste histerija koja se podigla oko poštanske marke objavljene ovih dana u čast 75-godišnjice osnivanja Užičke republike. Na markici se nalazi ilustracija spomenika na Kadinjači i reprodukcija slike „Borci s Kadinjače” Dragoljuba Vuksanovića, naslikane 1970. godine. Na Vuksanovićevoj slici su trojica partizana, dvojica s kapama i jedan gologlav. Na kapama nema nikakvih simbola, pa ni zvezde petokrake. Iz perspektive 1970. godine, slikar Vuksanović ni sebi ni svojoj publici nije morao da dokazuje kako su partizani – partizani.

S jeseni 2016, međutim, stupio je na scenu snažan koalicioni potencijal tabloida i društvenih mreža i podigla se neviđena buka oko navodne „revizije istorije”. Neki se tabloidno-tviteraški lumen valjda prisetio kako je američka pošta brisala cigarete s markica u čast Džeksona Poloka i Roberta Džonsona pa je izmislio da je „Pošta Srbije” s Vuksanovićeve slike izbrisala petokrake, kojih nije ni bilo. Usledila je lavina zgražavanja i besa mnogih čuvenih umetnika, kolumnista i ostalih analitičara. A kad se istina stidljivo ukazala, bes nije splasnuo nego se kanalisao u bes spram hipotetske situacije „retuširanja petokrake”. U anale žurnalističkog beščašća i besmisla ući će novinarsko pitanje istoričaru Predragu Markoviću da li bi bilo skandalozno da je petokraka zaista retuširana.

Druga javna strategija kojom se nipodaštavaju artikulacija i argumentacija je podsmeh. Profesor Tvrtko Kulenović je nezaboravno primetio da su u Sibiru završili praktično svi važni sovjetski pisci koji su ozbiljno i utemeljeno kritikovali stvarnost pod Staljinom, makar i vrlo oprezno i u rukavicama, dok su pak Iljf i Petrov, koji su tu stvarnost neobuzdano ismevali, živeli slobodno ovenčani privilegijama i slavom. Besmisleno je, naravno, porediti staljinistički poredak s bilo kojom današnjom evropskom političkom praksom, no činjenica je da smeh jeste ventil koji ljudima pomaže da prežive pod autoritarnom ili za njih neprijatnom vlašću, ali smeh nije od pomoći kad tu vlast treba rušiti.

Dok god u javnosti za Vučićeve glavne kritičare važe satiričari raznih fela i oni čije hiperbole razotkrivaju iracionalan bes, on može mirno da spava. Ostaci ostataka nekadašnjeg DOS–a ovih dana dovršavaju svoje maratonsko samoubistvo tako da i priča o imalo relevantnoj „pristojnoj” opoziciji nestaje bez traga.

A onaj ko bude tražio artikulisanu kritiku pre će je naći u poeziji staroj više od stotinu godina, nego u najnovijim novinskim tekstovima. Davne 1909. godine, Tin Ujević je napisao malo poznatu pesmicu pod naslovom „Prokletstvo”, koja ide ovako: „Na Hrvata zemlju / proletstvo je palo: / ima preveć naprednjaka, / a napretka malo!” U ona vremena, Ujević je verovao da su Srbi i Hrvati jedan narod, pa mu valjda ne bi smetalo da se u prvom stihu promeni jedna reč: „Na Srbiju zemlju / proletstvo je palo: / ima preveć naprednjaka, / a napretka malo!”

Svaka artikulisana kritika vlasti morala bi, naime, da ukazuje na diskrepanciju između ogromne podrške i malog napretka, a ne da se bazira na besnom potcenjivanju narodne podrške i podsmevačkom negiranju bilo kakvog napretka. Kako sada stvari stoje, Vučića u dogledno vreme mogu srušiti samo oni koji su mu bezgranično verovali, a naposletku se razočaraju, oni spram kojih u najglasnijem delu javnosti ima više besnila i podsmeha nego prema Vučiću samom.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *