Време одлуке

Vreme odluke

2 novembra 2017

Piše: Nikola Vrzić

Kada je, 20. maja 2009, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden boravio u poseti Beogradu, naročito se susreo s tadašnjim srpskim, eh, ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, kako bi tim susretom javno demonstrirao američku podršku „reformatoru koji prilježno radi na promeni javnog mnjenja u odnosu na NATO i SAD“. „Potpredsednikova odluka da se odvojeno sastane sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem“, stoji u američkoj diplomatskoj depeši 09BELGRADE765, „dala je ovom reformski orijentisanom zagovorniku saradnje sa NATO-om dodatni kredibilitet i težinu u procesu formulisanja politike“.
I istovetan je cilj, da joj se pridoda na težini, je l’, u tom procesu formulisanja srpske politike koja mora da bude u američkom interesu, imao i ovonedeljni odvojeni susret, udahnite sad duboko pred funkcijom, zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja zaduženog za odnose SAD sa zemljama Centralne i Južne Evrope Brajana Hojta Jia sa srpskom, eh, ministarkom građevinarstva Zoranom Mihajlović. Koja je Hojtu Jiu zahvalila na ukazanoj pažnji tako što mu je nežno uručila „monogram u zlatovezu, ručni rad koji prezentuje srpsku kulturnu baštinu i koji su izradile žene sa sela“. A Hojt Ji je na to obećao „da će ga staviti na zid svoje kancelarije“, toliko mu se naime svideo ručni rad ministarke Zorane Mihajlović.

DVE STOLICE

O ukusima, uostalom, ne vredi raspravljati, i bila bi ova razmena nežnosti gotovo nedostojna naše pažnje da nije političke pozadine susreta zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara i srpske ministarke.

Reč je naravno o tome što je, nepuna 24 sata uoči susreta s ministarkom Mihajlović, zamenik pomoćnika Hojt Ji Srbiji toplo preporučio, dakle naredio, da se prema Rusiji postavi kao što je postavljena Evropska unija, što će reći, da joj uvede sankcije kao što je to Evropska unija morala da učini kada su joj Sjedinjene Američke Države izdale takvu komandu. „Zemlje koje žele da uđu u EU moraju jasno da pokažu tu odluku. Ne možete sedeti na dve stolice, naročito ako su tako daleko“, rekao je Hojt Ji, dodao pride da „države treba da se opredele za stranu, ma koliko to bilo teško“, i usput naložio da Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu ne dodelimo diplomatski imunitet iako smo se na to obavezali i međudržavnim sporazumom o osnivanju tog centra, i zakonom o potvrđivanju tog sporazuma koji je potom usvojen u Skupštini Srbije: „Predlažem našim partnerima u Srbiji da pitaju Rusiju šta ona čini da joj pomogne na putu ka EU. Ne vidimo kako bi dodeljivanje diplomatskog imuniteta personalu u centru pomoglo Srbiji da ispuni cilj – članstvo u EU.“

Ove će poruke, kako se može iščitati iz saopštenja sa sastanka američkog diplomate s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, a o tom ćemo saopštenju i sastanku podrobnije nešto kasnije, ove će dakle poruke Hojt Ji ponoviti i iza zatvorenih vrata: „Ji je izrazio zabrinutost zbog percepcije da je Srbija jednom nogom na putu ka Evropskoj uniji, a drugom ka savezu sa Rusijom. On je, takođe, izrazio zabrinutost zbog ruskog uticaja u regionu.“

PORUKA ZVANIČNOG VAŠINGTONA

Da razjasnimo, najpre, jednu važnu iako uzgrednu pojedinost. Istina jeste da je Brajan Hojt Ji u američkom Stejt departmentu zaostao iz vremena prethodne administracije; na sadašnju funkciju postavljen je u septembru 2013, pre toga je bio zamenik šefa američke diplomatske misije u Zagrebu, a ranije tokom svoje karijere službovao je i u Podgorici uoči otcepljenja Crne Gore, bio je na važnoj funkciji direktora za evropske poslove u Nacionalnom savetu za bezbednost u vreme NATO agresije na našu zemlju, a neposredno pre toga bio je zamenik direktora Privatne kancelarije generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane. Istina je i da njegova sadašnja funkcija, zamenik pomoćnika i tako dalje, ne zvuči naročito upečatljivo, ali je istina – a to je i jedino zapravo važno – da njegova sadašnja funkcija znači da je upravo on ispred zvaničnog Vašingtona zadužen za naš slučaj, te da njegove reči predstavljaju poruku zvaničnog Vašingtona, to jest zvaničnu politiku Sjedinjenih Američkih Država. Utoliko su poruke Brajana Hojta Jia i te kako važne.

I još nešto. Veoma pažljivo prateći proces formulisanja američke politike na Balkanu, od uticajnih tink-tenkova i s njima povezanih korporativnih medija do Stejt departmenta, još pre izvesnog vremena došli smo do zaključka da su, pod jedan, pitanja našeg odnosa s Rusijom i prema Kosovu i Metohiji neraskidivo povezana, i, pod dva, da je i zbog jednog i zbog drugog, a sve u cilju potpunog potčinjavanja Srbije američkom interesu, američki napad na Srbiju neminovan. Krajem avgusta i početkom septembra, pošto je američki senator Ron Džonson – prvi put javno, i to stojeći pored Aleksandra Vučića na konferenciji za novinare – zatražio da Rusima u Nišu ne dodelimo diplomatski status, i pošto je odmah za njim Hojt Ji rekao da je „jednom zvaničniku iz regiona“ – tada namerno nije spomenuo Srbiju – preporučio da stavimo „sva jaja u EU korpu“, procenili smo da je očekivani napad na Srbiju započeo. Tako da sadašnje istupanje Hojta Jia ne predstavlja iznenađenje, već, naprotiv, dosadašnju kulminaciju procesa u koji smo stavljeni.

Drugim rečima, pritisak na Srbiju postepeno raste, pa smo tako i dospeli ovde gde jesmo, pošteno je reći, bez sopstvene krivice osim ako ona nije sadržana u pokušaju da sačuvamo i unapredimo odnose s Rusijom, to jest sopstveni interes. Hoćemo da kažemo da smo ovaj napad Amerike na Srbiju mogli da izbegnemo samo da smo se, po crnogorskom receptu, pridružili sankcijama Rusiji i usput priznali nezavisnost Kosova i potpuno se okrenuli ka NATO-u.

ODGOVOR(I) SRBIJE

Kakav je odgovor Srbije na ucenu iz Vašingtona? Nema sumnje da je ministar odbrane Aleksandar Vulin izrazio stav većine u Srbiji kada je rekao da su izjave Hojta Jia „svakako dosad najteži javni i vrlo nediplomatski pritisak na našu zemlju… Mogu da kažem da ovo nije izjava prijatelja i da ovo nije izjava čoveka koji poštuje Srbiju, koji poštuje našu politiku, koji poštuje naše pravo da odlučujemo“.

Ali ako ovakav i jeste stav većinske Srbije – uz još po koju reč koja je isuviše precizna da bi joj ovde bilo mesta, ali znate na šta mislimo – da li je to i stav Vlade Srbije čiji je Vulin član? Da li će „Srbija svoje odluke donositi sama, bez obzira na to koliko bili veliki oni koji smatraju da mogu da odlučuju umesto nas“, kao što obećava Vulin, ili je pak stav Vlade Srbije izrazila Zorana Mihajlović onim ručnim radom i propratnim zaklinjanjem u svoju posvećenost projektima u kojima je teško prepoznati srpski interes, kakav je izgradnja auto-puta od Niša preko Prištine do Tirane i Drača? Ili je stav Vlade Srbije u odnosu na zahteve američke vlade izrazila premijerka Ana Brnabić, posle čijeg je sastanka s Hojtom Jiem saopšteno da je „u razgovoru naglašeno da Srbija mora da ostane čvrsto opredeljena u sprovođenju reformi kako bi u skorijoj budućnosti postala članica Evropske unije“ i ni rečju nije navedeno da je premijerka spomenula očuvanje odnosa s Rusijom, što posebnu težinu dobija baš zato je sve to saopšteno i nije saopšteno posle javne američke naredbe da se odreknemo Rusije zarad Evropske unije.

Ko je, dakle, od ovo dvoje ministara i premijerke najtačnije izrazio stav Vlade Srbije? To jest, da budemo precizni, Aleksandra Vučića. Uzgred budi rečeno, beležimo ovde jednu simpatičnu distinkciju; dok se u saopštenju Mihajlovićkinog ministarstva američki ambasador u Beogradu imenuje kao Kajl Skat, kako je američka ambasada i preporučila da ga zovemo kada je novi ambasador stizao u Beograd, Vučićevo ga predsedništvo u svojim saopštenjima naziva Skotom, kao što uostalom i nalažu pravila srpskog jezika kojima su u srpskom predsedništvu dali prednost u odnosu na instrukciju američke ambasade. Veoma bismo voleli da se ispostavi da ova razlika ima i dublji značaj od gramatičkog jer se u Srbiji ipak Vučić pita više od Zorane Mihajlović, bez obzira na težinu koju je ona zadobila posle susreta s Hojtom Jiem.

NEOBIČNO SAOPŠTENJE

Elem, sastanak predsednika Srbije i američkog izaslanika protekao je u „veoma otvorenom“ razgovoru, što u prevodu s diplomatskog znači da su izneli vrlo oprečne stavove. O tome dodatno svedoči i sledeća rečenica iz saopštenja: „Predsednik Vučić je pažljivo saslušao američkog predstavnika i na veoma direktan način odgovorio na njegove primedbe.“ Ipak – izrazito neuobičajena epizoda – javnost je ostala uskraćena za zvaničnu interpretaciju Vučićevih direktnih odgovora, budući da dve strane nisu uspele da se usaglase oko teksta ovog dela saopštenja. Ovakvu situaciju ne pamtimo, a i ona sama po sebi svedoči o ozbiljnom stepenu nesaglasja koje ne mogu da ne pozdrave svi kojima je Srbija u srcu, a uz to su i svesni da je srpsko-američko saglasje o ključnim pitanjima, a samo su takva sada na dnevnom redu, moguće isključivo ako je na štetu Srbije.

„Večernje novosti“ ove srede, pozivajući se na svoje izvore, donose i detalje: „Duboko neslaganje oko pitanja Kosova i Metohije i nastavak pritiska da Srbija prekine bliske odnose sa Rusijom. U te dve ključne tačke mogao bi da se sažme otvoreni i napeti sastanak američkog zvaničnika Hojta Jia i šefa naše države Aleksandra Vučića.“

Sve u svemu, kako se čini, Vučić je ovog utorka odbio zahteve Hojta Jia i to je, u poređenju s alternativom, nesumnjivo dobro. Ali to ne znači i da je opasnost prošla, iz prostog razloga što je sasvim jasno da Amerikanci neće odustati od svojih planova na Balkanu. A to pak znači da će se aktuelna tendencija, po svoj prilici, nastaviti, i da će američki pritisak na Srbiju, da se odrekne i Kosova i Metohije i Rusije, nastaviti da raste. Vreme odluke je pred nama.

DVA SCENARIJA

Aleksandar Vučić – njegova će biti konačna odluka – pred sobom ima sve manje vremena i samo dve načelne mogućnosti: da pred američkim pritiskom ipak popusti, ili da mu se odupre.

U prvom slučaju, kako je primetio član Predsedništva i poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović i tome nema mnogo šta da se doda bez psovki, Srbija bi se pokazala gorom od banana republike i „mi bismo postali kolonija“. Žalosno iskustvo uči nas da ne manjka političara koji su i na tako nešto spremni zarad opstanka na vlasti, ali ovakvim eventualnim popuštanjem Vučić čak sebi ne bi garantovao ni opstanak na vlasti već bi, naprotiv, potpisao sopstvenu (političku) smrtnu presudu. Ne zato što bi opravdano postradao od nezadovoljne patriotske opozicije – ona je, nažalost, danas isuviše slaba da bi predstavljala ozbiljan politički faktor, nadamo se da će se ta situacija u budućnosti promeniti – već zato što mu je Hojt Ji zamenu već pripremio. Okupio ih je u utorak u Beogradu: Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Saša Radulović. Svaki je od njih spreman i voljan da uz američku podršku zameni Vučića – zato je baš njih Hojt Ji i okupio – ali niko od njih ne može da Amerikancima isporuči ono što (jedino) Vučić može. Ali kada (ako) on to uradi, njegova upotrebna vrednost prestaje da postoji, i eno mu već spremne zamene…

U drugom slučaju, u slučaju dakle da odluči da Americi pruži otpor, Vučiću će naročito biti potrebna, pa i neophodna ozbiljna podrška Rusije. „Dvojica sagovornika istakla su značaj tradicionalnih odnosa i potrebu donošenja konkretnih mera za unapređenje saradnje“, glasi rečenica iz saopštenja s prošlonedeljnog Vučićevog sastanka s ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom koja pobuđuje najviše nade da se događaji neće odvijati onako kako su Amerikanci zamislili. Na isti način, kao najavu da nas Rusija neće ćutke pustiti Amerikancima, tumačimo i zvaničan odgovor ruskog Ministarstva inostranih poslova Brajanu Hojtu Jiu, u kome je on oštro iskritikovan zbog svojih „provokativnih izjava“, „grubih zahteva“ i nametanja „neprijateljskih ideoloških stereotipa“.

Dve ovoliko različite alternative – a situacija se zaista razvija tako da je nijansi sve manje – dovode većinski, patriotski deo Srbije u paradoksalnu poziciju. Ako, naime, namerava da popusti Amerikancima, poželjan je što slabiji Vučić jer ga to automatski čini manje sposobnim za one hrabre poteze koje mu Vašington priželjkuje. S druge strane, ako namerava da se Amerikancima suprotstavi do kraja, iz razloga koji su očigledni, poželjno je da Vučić bude što jači. Američki interes je, naravno, sasvim suprotan, i tu se i krije još jedan razlog za okupljanje prozapadne opozicije, pripravne da iznutra podrije Vučićevu vlast ako se on pokaže isuviše jogunastim umesto da popusti.

Kako će se razrešiti ova kvadratura kruga? Ako iko može da ima pouzdan odgovor na ovo pitanje to je Aleksandar Vučić, a ni to nije sasvim sigurno. Tako da nam ne preostaje mnogo šta drugo do da nastavimo da pažljivo proučavamo ove prelomne trenutke u kojima živimo. Pa da u skladu s tim i reagujemo, sve vreme neumorno podsećajući na naše državne i nacionalne interese. Makar da bismo sačuvali sopstvenu savest i zdrav razum.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *