Vreme smrti

Tweet

Piše: Boris Knežević

U jeku potopa koji nas je zadesio i strašnih životnih priča koje su se odvijale pred našim očima, Srbi su se tiho oprostili od Dobrice Ćosića. Gotovo neprimetno i uz tek pokoji kraći novinski stubac ispraćen je čovek za koga su čak i njegovi neprijatelji, a imao ih je napretek, priznavali da se radilo o jednom od najvećih proznih pisaca sa ovih prostora.

Za razliku od Srba, koji su poslednju stranicu Ćosićeve životne knjige zatvorili stegnuto i u grču, o smrti književnika i prvog predsednika SR Jugoslavije među srpskim komšijama pisalo se nadugo i naširoko. Čak i u onim bošnjačkim i hrvatskim medijima koji su, inače, poznati kao „tolerantni“ i liberalni, prilikom izveštavanja o Ćosićevoj smrti autori se nisu mogli suzdržati da pokojnog pisca ne ocene kao „velikosrpskog ideologa“, idejnog tvorca famoznog Memoranduma SANU i navodnog oca srpske nacije. Oni bezobrazniji išli su čak dotle da Ćosića i njegovo delo optuže kao glavne krivce za nesreću koja je početkom devedesetih godina prošlog veka snašla narode bivše Jugoslavije!? O moralnim klošarima i ljudskim otpacima sa raznih internet portala koji već danima seire nad smrću starca, koji se, hvala bogu, makar naživeo, ne vredi trošiti reči. Nekrofilija je, bez ikakve sumnje, jedna od najtežih i najodvratnijih bolesti.

Ne ulazeći u dublju analizu ponašanja i motiva bizarnih likova koji su piščevu prirodnu smrt u svojim proliv-tekstovima slavili kao vlastiti rođendan, bilo bi zanimljivo protabiriti razloge zbog kojih je Ćosić za već pomenute liberalne i „tolerantne“ Bošnjake i Hrvate predstavljao oličenje zla i bio jedan od glavnih uzročnika ratnih stradanja.

Za zlurade i one koji u svemu vide teoriju zavere, u Ćosićevim književnim delima na sve strane „vrcaju“ otvorene i skrivene poruke koje su svekoliko srpstvo mobilisale na rat. Oni dobronamerni, koji u književnosti, posebno ako je dobra, ne vide ništa drugo osim autorove vešte imaginacije, kao kontraargument uvek mogu da pronađu na desetine ili stotine primera velikih umetnika čija su dela bivala zloupotrebljena.

Pošto ne vidim ništa loše u epitetu „otac nacije“ koji su Ćosiću, inače, nezasluženo pripisivali, voleo bih da mi oni koji u tome vide piščev smrtni greh u njegovim delima pronađu makar mrvu patološke mržnje prema drugima kakvu je, na primer, u svojim bolesnim pisanijama pokazivao „otac“ hrvatske nacije Ante Starčević. Za one koji u memorandumu srpskih akademika iz 1986. godine vide nekakvu Ćosićevu verziju Majn kampfa, nažalost, još nije pronađen lek. Ali, ne treba odustati od potrage.

(Pressrs.ba)

Tweet