Vreme stida

Vreme stida

12 фебруара 2013

718286_22-02Piše: Đorđe Vukadinović

Poznato je da ljudi uglavnom ne vole da gledaju ili da se prisećaju mučnih događaja iz svoje prošlosti i života. Imam utisak da će se na sličan način – razume se, pod ne sasvim izvesnom pretpostavkom da preživimo kao narod – Srbi izuzetno retko i nerado prisećati ovog perioda svoje istorije. (Pri tom uopšte ne mislim samo na aktuelnu ili prethodnu vladu, mada je, fakat, za njihovog mandata došlo do ubrzanja pojava i tendencija kojih će se, uveren sam, u budućnosti potomci sećati s nelagodom i stidom.)

Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira bilo mi je smešno. No, ubrzo sam shvatio da je đavo odneo šalu i da je tu, zapravo, reč o ozbiljnom projektu, koji se nudi kao smokvin list za ovdašnje političare. Vesna Pešić je u tom pogledu napravila i korak više, poredeći Ivicu Dačića ne samo sa De Golom nego i sa Čerčilom, što je teza koju je lakše navesti nego pokušati smisleno i ozbiljno komentarisati. (Na stranu što su, što je posebna i posebno tužna tema, Francuzi teže podneli odustajanje od svoje omiljene kolonije nego što najveći deo srpske takozvane elite žali za gubitkom svoje istorijske i simboličke postojbine.)

No, ostavimo se Čerčila i De Gola. Pošteno govoreći, kako god inače vrednovali Nedićevu istorijsku odgovornost i ulogu, gotovo da nema sumnje da je za neke naše postpetooktobarske političare (pa i za velik broj onih koji o politici javno govore i pišu) general Nedić, takoreći, nacionalna veličina. Pri čemu je posebno simptomatično što je upravo Ivica Dačić svojevremeno energično zahtevao uklanjanje slike ( „kvislinga”) Milana Nedića iz zgrade Vlade Srbije.

I da ne bude nesporazuma, ne radi se ovde ni o kakvom pledoajeu za prevrednovanje Nedićevog lika i dela (mada je prilično jasno da će barem deo posleratnih optužbi na njegov račun morati da bude preispitan i revidiran). Uz sve njihove mane, slepe mrlje i ideološka ograničenja, mislim da Srbija treba da bude ponosna na oba svoja slobodarska pokreta u Drugom svetskom ratu i da se ne gura među one koji moraju da falsifikuju i izmišljaju svoju manje – više nepostojeću antifašističku tradiciju. Dakle, ne radi se ovde o Nediću, već onima koji se dan – danas zgražavaju nad njegovom  „izdajom”, a nisu svesni da – u najboljem slučaju i u najpovoljnijoj interpretaciji – sprovode upravo njegovu politiku  „pragmatizma” i  „realizma”. I da to čine u mnogo manje apokaliptičnim okolnostima – pa onda i sa mnogo manje opravdanja – nego što su bile one u kojima je delovao pomenuti general.

Sticajem okolnosti, ovde je opet u centru pažnje Ivica Dačić. Ali, pravde radi, nije tu u pitanju samo on. Zato i jeste pomalo otužno kad vidim kako se razne  „velike” i  „beskompromisne” patriote ostrvljuju samo na Dačića, pri tome veoma pažljivo i u širokom luku zaobilazeći (ili čak otvoreno hvaleći)  „prvog potpredsednika” vlade. Iako već i vrapci znaju da je zapravo on, Aleksandar Vučić, alfa i omega svih trenutnih političkih procesa u Srbiji, uključujući tu i ovo poslednje  „evrointegracijsko” ubrzanje, a da je premijer – mada ga to, razume se, ne amnestira – tu uglavnom samo (ne) voljni izvršilac.

Zato ne mogu a da ne podelim čuđenje direktora moskovskog Instituta za strateška istraživanja Leonida Rešetnjikova (što je, uzgred rečeno, samo poslednja u nizu njegovih strateških funkcija) kada se pita i konstatuje kako:  „Rusiji nije najjasnija ogromna želja većeg dela srpskog političkog establišmenta da po svaku cenu postane član Evropske unije… Kakvu ulogu Srbija može da igra u jedinstvenoj Evropi? Očigledno je da će najkonkurentnije grane srpske privrede biti razrušene… Evropa puca po svim šavovima, a uporna želja srpske vlade, uključujući i predsednika Nikolića, da uđe u EU, liči mi na pokušaj da se ukrca na brod koji tone”.

Ovim rečima se nema mnogo šta dodati. Ali ipak ostaju neke nedoumice u vezi sa ruskim stavom povodom tog pitanja, i naročito dilema oko ruskih poteza i, eventualno, konkretnije ruske podrške ukoliko bi, kojim čudom, srpska politika poprimila drugačiji smer.

I dok se srpska politička kriza polako raspliće i sa njom razne domaće i strane političke zverke ostavljaju svoj trag, jedna druga srpska država, odnosno  „entitet”, godinama relativno uspešno bije tešku bitku za svoj opstanak. I primer te borbe bi u nekom smislu mogao biti poučan slučaj i putokaz nacionalnim snagama sa obe strane Drine. Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći  „ne” i politički preživeti – pa se čak i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka. Ali uz povremeno nerazumevanje i negodovanje sopstvene javnosti i nekih ovdašnjih patriotskih krugova, rukovodstvo RS je poslednjih godina vešto kombinovalo rusku spoljnopolitičku i ekonomsku podršku, kao i (ne) principijelno taktičko savezništvo sa be – ha Hrvatima, Izraelom i nekim konzervativnim (antiislamskim) američkim krugovima.

Dodik, što je posebno upečatljivo s obzirom na njegov pozamašni gabarit, podseća na hodača po žici razvučenoj iznad duboke provalije. Deluje trapavo, izgleda kao da mu tu nije mesto – ali na neki čudan način opstaje i ne pada, bez obzira na to što ima mnogo zainteresovanih da tu žicu intenzivno ljuljaju.

Nada (j) mo se samo da odlučni i mučki udarac neće stići iz Beograda!?

(Politika)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u