Време за заборав

Vreme za zaborav

8 aprila 2019

Piše: Milan Ružić

Došli smo do trenutka u svojoj istoriji u kojem se sve svodi na zaborav. Od svega čega bismo se imali setiti i time se ponositi, mi se jedino uvek setimo da zaboravimo. Zaborav je od nas načinio idealne robove i  to će nam biti maksimum u ovom istorijskom minimumu nas kao naroda. Da bi se ovo promenilo, maksimum mora biti naš minimum.

Narod čija svest grca, jedino se još jednim prstom drži za svoju religiju. Mi grcamo u podvalama, omalovažavanjima, razbraćivanju, raskršćavanju, rasrbljavanju i samoporicanju.

Ne vidim ništa što bi zaustavilo naš dalji pad, ako dalje ima, prema dnu, ako smo već moral i poštenje preležali kao što deca preleže boginje ili manju kijavicu. Sve što nas je činilo ljudima, odbacili smo kako bi nam cena porasla. U ovom vremenu najviše vrede oni koji ne znaju ništa. Važno je da su spremni da napadnu na sebe zarad drugih i već su na prvoj polici za kupovinu od strane stranih službi i domaćih bogataša obogaćenih prodajom muke svog naroda i njegovom izdajom. Dajte da jednom izdamo i izdaju. Dosta smo joj bili verni.

Sve što je valjalo, dali smo nekome kome to nešto znači, a mi smo zadržali ono čega su se naši preci stideli. Svojim ponašanjem smo opravdali svu onu nekadašnju propagandu koja je bila uperena protiv nas, a svojim rečima smo poduprli svaku tvrdnju o nama kao o nekulturnom i divljem narodu.

Unapređeni su najgori, penzionisani ili sklonjeni najbolji, nepismeni su postali pisci, ubice dobročinitelji, kriminalci bi da budu sudije, dok je najveći san današnjeg Srbina da bude političar. Pogasili smo vatre i svetske požare koje su palile srpska kultura i nauka. Mi Srbi najglasnije ćutimo u vremenu u kom bi i najtiši povik bio značajan.

Ali, reči su izgubile težinu, zločin je postao opravdan, pljačka je nazvana snalažljivošću, porodične vrednosti više ne vrede, od školstva pravimo uličarstvo, nauku smo sveli na komentar, plagijat smo uzdigli u rang sa originalom, čestitost poredimo sa glupošću, a glupost slavimo kao najveću pamet, selo smo zamenili gradom, a grad selom, prizemlja se preselila u potkrovlja, kanalizacije se izlile na ulice.

Ogrezli smo u biranju boja i strana, a niko nije na strani svoje zemlje, već isključivo na strani koristi. Napreduju oni koji od onoga što zarade od prodaje obraza, kupuju diplome.

Puteve smo okitili rupama, zvezde pogasili lampionima, granice koje su naši preci ispisivali krvlju, mi smo načinili predmetom dogovora, sveštenstvo smo proglasili mafijom, a one koji nam drže ruku u džepu oslobodiocima.

Dželati su shvaćeni kao prijatelji, pogrde kao saveti, patriotizam kao nazadak, identitet kao višak, na svojoj kući zamenili smo brave, a ključeve ustupili onima koji su te kuće do juče palili, pamet smo izvezli, a glupost uvozimo, na ikone smo stavili probisvete.

Hranimo se leševima svoga naroda, ljubimo lance kojima smo vezani, jezik zatiremo, pismo gubimo i usvajamo sve druga zarad bednog doprinosa olakšavanju svetske komunikacije, kao da je svet ikada sa nama hteo da priča o bilo čemu i kao da će hteti sad kada smo onakvi kakav je retko ko pre nas bio i ko je vredan jedino batina.

Zvone nam zvona, plaču nam deca, mole se naši monasi, Gospod na nas šalje one pošasti koje zaslužuju samo najgori, svi su alarmi popaljeni, svaki nišan je na nas pao, sve naše ciči i davi se, a mi i dalje mislimo da radimo pravu stvar.

Na sve ovo, mnogi će odreagovati rečima da je ovako oduvek bilo, ali da nije bilo ljudi poput mene da u pisanju o svom narodu preteraju.

Slažem se. Jeste oduvek bilo ovako, ali u torovima, oborima i septičkim jamama.

(Iskra)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *