ВРЕМЕНА ВИШЕ НИСУ ИСТА – У току су тектонске промене у свету

VREMENA VIŠE NISU ISTA – U toku su tektonske promene u svetu

1 oktobra 2021

Odmah posle Dejtonskog sporazuma, SAD i NATO su na Balkanu nastojali da sve države postanu i NATO članice, a posebno Srbija i BiH, koje zauzimaju središnji deo tog regiona.



To je naravno teško išlo imajući u vidu ulogu NATO u agresiji na Republiku Srpsku 1995, kao i na Srbiju 1999. godine. Međutim, bez obzira na ogroman otpor Srba u obe države, Srbija se od 2000. do 2013. godine tiho kretala ka članstvu, strukturišući svoju vojsku u skladu sa zahtevima NATO. Međutim, posle 2013. Srbija počinje da gradi istinsku vojnu neutralnost, odbacujući atlantizam.

Slično se događalo i u BiH, i to sve do 2011. godine kada Republika Srpska počinje da blokira učlanjenje BiH u NATO, da bi 2017. godine donela rezoluciju o vojnoj neutralnosti.

1. Srbija od prikrivenog atlantizma do vojne neutralnosti

Atlantizam u spoljnoj politici Srbije nije bio doktrinarno i zvanično određen ni pre 2013. godine, imajući u vidu postojanje odluke o vojnoj neutralnosti Srbije 2007. godine, ali se praktična politika Republike Srbije kretala ka učlanjenju u NATO. To se najbolje videlo u reformama sektora odbrane.

Te reforme su podrazumevale stvaranje Vojske Srbije koja neće imati borbenu funkciju zaštite Srbije, jer bi je u nekoj budućnosti štitio NATO.

Vojska Srbije je reformama trebala da dobije novu, i to pomoćnu funkciju američkoj armiji u njihovim intervencijama po svetu, kao i u borbenim misijama EU.

Dakle, izgled Vojske Srbije je pravljen za članstvo Srbije u NATO, ali se u javnosti sve to predstavljalo kao neophodna modernizacija i reforma.

Odluka o vojnoj neutralnosti iz 2007. godine u praksi nije poštovana. To se moglo zaključiti i prema Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije, iz 2009. godine, koja nije uopšte uzimala u obzir vojnu neutralnost.

Navedena strategija je pogrešno govorila i o globalnom okruženju. U njoj se navodio čitav niz netačnosti, a možemo reći i gluposti, kao što je da „prestanak blokovske konfrontacije, širenje demokratije, stvaranje multipolarnog sveta, integracioni procesi u oblasti bezbednosti smanjuju rizike za izbijanje kriza i konflikata“.

Međutim, savremena globalna stvarnost govori suprotno od toga. Na primer, kratkotrajni rat Gruzije i Rusije, u avgustu 2008, gde je Gruzija vodila posrednički rat u ime SAD, bili su primer piscima strategije da međunarodno okruženje Srbije nije onakvo kako su oni navodili u svojoj strategiji.

BRANKO PAVLOVIĆ: Ipak se dogodio preokret – Srbija sada ima moć – NATO neće krenuti u sukob sa srpskom eskadrilom modernizovanih MIG-29 zbog Kurtijevih tablica

Prikrivena saradnja Srbije sa NATO do 2013. godine postizala se i direktnim angažovanjem vojnih stručnjaka i savetnika iz armija NATO zemalja. Najočigledniji takav primer je učešće Amadea Votkinsa (Amadeo Watkins) u reformi sektora odbrane Republike Srbije, koga je angažovala Britanija, a koji je u to vreme pored britanskog posedovao i hravtsko državljanstvo.[1]

Votkins je u sektoru odbrane Srbije bio skoro deset godina, i praktično je dao glavni doprinos svođenju njene vojske na simboličnu ulogu.

Nova vojna politika Srbije, koja je karakteristična od 2013. godine kada je Votkins i sklonjen iz Ministarstva odbrane Srbije, upravo je započela na suprotnim stavovima od stavova Votkinsa, a to je osavramenjivanje naoružanja i opreme Vojske Srbije i u tome oslanjanje na saradnju sa Rusijom. Dotadašnje atlantističko usmerenje Srbije se završava otpočinjanjem saradnje sa Rusijom. U početku, 2014. i 2015. godine to je bilo skromno, da bi se odbrambena saradnja posle jačala. Kraj atlantističke avanture Srbije se vidi i po usvajanju nove Strategije nacionalne bezbednosti2019. godine koja potpuno usvaja koncept vojne neutralnosti Srbije.

Naime, Srbija je još uvek vojno i bezbednosno ugrožena po pitanju Kosmeta. Takođe, konačno se počelo da shvata da će Hrvatska uvek biti isturena u nekom eventualnom sukobu sa Srbijom i Srpskom.

Eksponenti atlantizma na Balkanu su Hrvatska i Albanija. S tim u vezi, organizacija i model Vojske Srbije, počeo je da uzima u obzir navedene činjenice.

Promena u vojnoj i odbrambenoj politici Srbije, dakle, praćena je odbacivanjem konsultantskih usluga stručnjaka iz NATO zemalja, uz određenu orijentaciju prema vojnoj saradnji sa Rusijom. Mada, Srbija pri tome nije odbacila saradnju sa NATO.

U skladu sa vojnom neutralnošću, ta saradnja je dobila konkretan i javan odnos – za razliku od one saradnje u periodu 2000 – 2013. godina, koja je bila tiha integracija u NATO, van očiju javnosti, bez obzira na postojanje odluke o vojnoj neutralnosti.

Od 2013. to je saradnja, ali bez integracije u NATO.

2. Od atlantizma BiH do vojne neutralnosti Srpske

Hegemonija SAD je nestabilno delovala na BiH u periodu odmah posle 1995. godine pa do 2010. To je period razgradnje Dejtonskog sporazuma i samog Ustava BiH, radi stvaranja nove ustavne i političke strukture u BiH – suprotne od dejtonskih rešenja.

Imajući u vidu da tvorci Dejtonskog sporazuma nisu mogli odmah i da ga revidiraju (međunarodni ugovori se menjaju novim ugovorima), ali oslanjajući se na moć i silu koje imaju SAD kao hegemon, kršeći međunarodno pravo (što je karakteristika hegemonije SAD) uspeli su da u određenoj meri promene politička rešenja u BiH, suprotno Ustavu BiH, tj. Dejtonskom sporazumu.

To se najbolje videlo u delovanju Visokog predstavnika u BiH. On je dobio šira ovlaštenja od zadatih, upravo na osnovu hegemonije SAD.

Moć SAD je „napravila“ tzv. bonska ovlaštenja za Visokog predstavnika, kojim je on vršio prenošenje nadležnosti sa entiteta na zajednički nivo BiH.

Odluke Visokog predstavnika su potvrđivane od strane Saveta za primenu mira (PIC). Dejtonski sporazum ne predviđa postojanje ove organizacije, ali je ovo telo izmišljeno kako bi se mogla da grade nova politička rešenja i vršila kontrola u BiH. Dakle, Visoki predstavnik i Savet (PIC) su formirani potpuno u skladu sa hegemonskom ulogom SAD, te su vršili ulogu novog političkog ustrojavanja BiH.

Na ogroman pritisak SAD i NATO ukinute su entitetske vojske 2006. godine, dakle i Vojska Republike Srpske, i formirane su zajedničke Oružane snage BiH. Sve je to bilo u suprotnosti sa Ustavom BiH. No, tadašnja raspodela moći u svetu je bila neumoljiva.

Građani BiH nikada se nisu izjasnili ni za članstvo u NATO, ali ni za ikakvu saradnju sa ovom međunarodnom organizacijom. S tim u vezi, građani Republike Srpske, i Srbi kao konstitutivni narod u BiH, jasno izražavaju rezerve prema članstvu i saradnji sa NATO. No, to nije predstavljalo prepreku da se u ime cele BiH donesu odluke u periodu 2006 – 2010. godina, o početku procesa učlanjena BiH u NATO.

Tako su, tih godina, i članovi Predsedništva BiH iz Republike Srpske (Paravac i Radmanović) prihvatili da se krene u poslednju fazu priprema za članstvo u NATO (tzv. Akcioni plan za članstvo – MAP).

Naime, odnosi jedne zemlje sa NATO podrazumevaju dve faze saradnje i, ako se donese odluka o učlanjenju, kreće se u fazu učlanjenja, što je treća, poslednja faza procesa učlanjenja u NATO. Prvo se BiH pridružila programu saradnje sa NATO, u formatu Partnerstvo za mir 2006. godine – što je bila prva faza procesa pridruživanja. Nakon toga BiH je krenula u drugu fazu potpisivanjem Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) 2008. godine. Taj format predstavlja najintenzivniji oblik bilateralne saradnje NATO sa zemljama koje nisu članice ovog saveza.

U slučaju BiH taj format je predstavljao drugu fazu integracije u NATO.

Predsedništvo BiH je 2009. usvojilo zaključak o upućivanju formalnog zahteva BiH za Akcioni plan za članstvo (Membership Action Plan – MAP), što je predstavljalo pokretanje trećeg formata ili poslednje faze integracije BiH u NATO.

Pristupanje trećoj fazi integracije u NATO vrhunac je uticaja SAD u BiH.



Međutim, od 2010. godine Republika Srpska je krenula da blokira proces integracije u NATO, odnosno da blokira treću fazu – MAP.

Vlasti Republike Srpske su odbijale da dozvole da se vojna imovina na njenoj teritoriji, koja je njeno vlasništvo a koju koriste oružane snage BiH, pravno prenese na nivo BiH. S obzirom da je to uslov NATO da se aktivira treća faza integracije BiH u NATO (MAP), vlasti Republike Srpske su to odbijale.

Odbijale su ne samo zbog toga što je to kršenje Ustava BiH, po kome postoji samo imovina entiteta, a ne i imovina BiH, nego su time od 2010. potpuno onemogućile proces integracije u NATO.

Da je t reća faza integracije BiH u NATO nekim planom trebala da počne ranije, recimo u periodu 2001 – 2005, u vremenu najačeg uticaja moći SAD, pitanje bi bilo da li bi Republika Srpska uspela tome da se suprostavi.

Dodatni pritisak da se odblokira treća faza integracije u NATO bio je 2018 – 2019. godine, kada je Srpska onemogućavana u formiranju izvršne vlasti na nivou zajedničkih institucija BiH. U tome su učestvovale mnoge diplomate iz SAD. Međutim, vlast na nivou BiH je formirana krajem 2019. godine, a Akcioni plan za članstvo (MAP) nije aktiviran.

Republika Srpska se oslanja na rezoluciju o vojnoj neutralnosti, tj. politički akt koji je donesen u parlamentu Srpske 2017. godine.

Zaključak:

Kao jedan od bitnih elemenata ili determinanti sticanja političke moći jedne države jesu političke strategije države.

Političke strategije su strateški dokumenti države o realizaciji njenih nacionalnih interesa. Vlast usvaja i primenjuje strategije. Načelno, strategije u vidu dokumenata izgrađuju stručnjaci i naučnici, ali se usvajaju u parlamentima, ili ih donosi šef države, ili predsednik vlade. Političke strategije su strateški planovi kojim se jasno daju smernice kako da se ostvare nacionalni interesi u datim uslovima.

Strategije se mogu podeliti na geopolitičke, spoljnopolitičke, bezbednosne strategije, vojne, ekonomske, energetske i kulturne strategije. U svakoj navedenoj strategiji se sagledava politički aspekt, jer politički aspekt predstavlja ostvarivanje nacionalnih interesa. Sprovođenjem strategija povećava se politička moć, jer se ostvaruju nacionalni interesi.

Srpska sa svojom Rezolucijom o zaštiti ustavnog poretka i proglašenju vojne neutralnosti iz 2017. godine, i Srbija sa Strategijom nacionalne bezbednosti iz 2019. godine jasno izražavaju nacionalne interese Srba. Drugo, navedeni dokumenti su i dokaz da i Srbija i Srpska, za razliku od ranijih vremena, imaju snagu i moć da svoje interese i realizuju.

Dakle, uz postojanje ostalih sposobnosti, ekonomskih i vojnih, kao i uz snažnu kulturu i brigu o identitetu, uz jasno sprovođenje strategija, Srbija i Srpska akumuliraju političku moć. Realizacija ovih političkih strategija znači da Srbija i Srpska poseduju i veštinu da ih realizuju.

Veština obuhvata znanje, resurse, upornost, fleksibilnost, i – podršku velikih sila (Rusija). Pored toga, u veštine ulaze i pregovaranje, pretnje, sklapanje savezništava.

U svakom slučaju, vremena više nisu ista. U toku su tektonske promene u svetu. SAD nisu više hegemon. Srbija i Srpska to moraju da iskoriste.
________________________________________________

[1] Amadeo Votkins, po ocu Britanac, a po majci Hrvat, navodni je ekspert za Balkan, zaposlen na Akademiji za odbranu Ujedinjenog Kraljevstva. Zadužen za reformu odbrane Srbije je bio od 2003. do 2013. godine, da bi u periodu 2014 – 2017. bio u MUP-u Republike Srbije, zadužen za reformu policije. 2017. godine Vlada Srbije je konačno otkazala saradnju. Posle toga je otišao u Crnu Goru, za savetnika u Atlantskom savetu.

Srđan Perišić (sveosrpskoj.com)

KOMENTARI



9 komentara

  1. uddu says:

    Zašto lažete! pa Srbija je najviše skrenula ka NATO paktu baš od dolaska ovih naprednjaka na vlast !

    • Samo se nemojte nervirati says:

      Može se reći i "da", međutim kako je Tomica Nikolić doveo Putina na proslavu Oslobođenja od fašizma i kako je procvetalo u Nišu Rusko-Srpsko prijateljstvo zapad gleda na Srbiju kao na pro rusku zemlju. Ta naša ljubav nije mogla da se sakrije, iako da, naprednjaci su svi do jednog golubovi preletači i prevrtači, drže se zapada i nato-a a usput gledaju i šta mogu od Rusije i Kine da dobiju. Toma jeste imao dva dobra stava; nije priznavao genocid u Srebrenici i dovodio nam je Putina i Ruse, međutim Tomica i Dragica mu žena bili su toliko beskrupulozni neljudi da se to svidelo njihovim članovima i naravno nastavili su istu stvar. Pri tome okreću guzu di treba i podižu suknjicu kada i kako treba. Možda nama takvi baš i trebaju? A Tomica je zapravo našao svoje izborne listiće u velikom kontejneru kod Skupštine i ostvario priznanje glasova iz kontejnera!!! ???

    • Rafmanjinov says:

      Sergej Šojgu ne misli tako😉

    • persida says:

      Srbi mastaju o ruskoj pomoci, a kada dodju izbori odu i glasaju za Vucica? Definitivno najdestruktivniji narod na planeti. Opstaju samo uz pomoc Boga, koji je ocigledno sadista.

  2. Mate says:

    Zapadni gojimi nestaju za korist Izraela, a istočni gojimi će biti izvrsno topovsko meso.

  3. Zoran says:

    Putin....ispostava Rotsilda, on mu drzi drzavnu banku, Putin sa tim nema nsita. Kad rese da ga skinu bice samo malicem jedan pokret.

    • Gospodi Pomiluj says:

      Mrdali su oni i pokretali malićem i srednjakom i prstencem ali ništa.

  4. Si Ju Leter Aligeder says:

    Sve će biti isto samo nas neće biti nakon fabrike vakcina koja mesečno proizvede 3 miliona bocki. Izbušiće nas kao svinja masan džak. Ostaće samo ova trojica i nad njima Bily Gator. Čista filantropija.

  5. persida says:

    Dobro kazes, treba odvojiti komentare bockanih od komentara nebockanih jer bockani su vec kolabirali mentalno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *