Vuče, ne tupi – ti si vuk

Vuče, ne tupi – ti si vuk

27 decembra 2014

Milorad Vucelic 7836Piše: Milorad Vučelić

Objektivno informisanje je dragoceno. Zahvaljujući njemu mogli smo u nedeljnom izdanju „Novosti“ (od 14. decembra 2014.) pročitati intervju istoričara Radoša Ljušića. U poznatom drugosrbijanskom stilu, ali sa osobenim autorskim pečatom, Ljušić kaže da „Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim“ i dodaje da se moramo evropski uprepodobiti „menjajući neke svoje tvrdokorne identitetske navike“.

Tragom te „krize identiteta“, koja neke Ruse i neke Srbe prosto opseda i doslovno okupira, a vidimo i Ljušića, pažnja nam se zadrža na tekstu poznatog ruskog pisca Zahara Prilepina, pod naslovom „Vuče, ne tupi – ti si vuk“, čiji deo, ovom prilikom, navodimo:

„Ne, Rusi nisu evropejci već po tome što mi posle hiljadugodišnje istorije još uvek mudrujemo: da li smo dovoljno dobri da bismo postali evropejci.

Kada bi nekakva zverka, recimo vuk, proživela čitav život, imala sve vučice u okrugu, prožderala po zeca iz svake zečje familije, ukrala iz svakog sela po jedno tele, izujedala u svim tim selima po tuce pasa – i odjednom se zamislila: jebem ti, a možda sam ja ipak ptica? Ili bik? Ili sam lovac? Ili biljojed? Ili, eto, riba?

Ide ka provaliji i misli: sada ću skočiti pa ili ću uzleteti ili ću u vodu upasti, nema trećeg. Ako uzletim – zakreštaću, ako padnem u vodu – odmah ću početi da se mrestim.

Vuče, avetinjo, ne tupi. Ti si vuk.

Losu, ne lupetaj. Ti si los.

Zeko, ne maši tim ušima. Ti si zec.

Italijanu ili Francuzu ne pada na pamet da se pitaju da li su evropejci ili nisu. A u Rusiji, primećujem, to što mi ‚nismo Evropa‘ najteže preživljavaju ne sasvim ruski ljudi. Rusima je uglavnom svejedno. Neka se u Estoniji sekiraju – jesu li oni Evropa. Neka u Ukrajini budu uvereni da su Evropa – baš oni…

I pored toga Rus voli da se presvlači u evropejca. On tada hoda i krevelji se na sebe u ogledalu i misli: ‚Pa i ne razlikuješ se… Neće reći lakej da si maskiran… Neće te oterati sa koktela?‘

U stvari ako onom najvažnijem u ruskom karakteru dodamo epitet ‚evropski‘ – to zvuči, najpre ponižavajuće.

‚Evropski pisac Lav Tolstoj‘. Evropa treba da skoči iznad glave da bi Lav Tolstoj postao ‚evropski pisac‘. Iznad glave – i to držeći se za bradu.

‚Evropska hrabrost Rusije, evropski vojnički običaji, evropska ocrkovljenost, evropski ikonopisac Rubljov, dinastija istinski evropskih vladara Rjurikoviča, evropski pesnik Jesenjin, evropski kompozitor Musorgski… Autentični evropski osmeh Jurija Gagarina.‘

Spisak je beskonačan.

I kada ga nabrojiš – svim bićem osećaš: kakva je to glupost, navlačiti ‚Evropu‘ na naše taljige.

Kada na taj spisak pogledaš, čak ti se pomalo i smuči. Kao da dugme na živu kožu prišivaš.“

Ne mogu a da se posle ovog ruskog literate ne prisetim jezgrovitih reči Brane Crnčevića: „Neću ljubiti svinju u dupe pa makar ne jeo čvaraka.“

Ali ostavimo se literarizacija. Ko zna gde bi nas to odvelo? Po onoj Prilepinovoj fabulaciji, Rusi bar imaju neku mogućnost da se pretvaraju ili ne pretvaraju, a nama Radoš Ljušić ne pruža takvu priliku. Moramo ne samo da kleknemo pred jačim, nemamo ni pravo da se pretvaramo pred ogledalom, nego moramo smesta da promenimo „identitetske navike“. Mislim da nema čitaoca „Pečata“ kome je mogao da promakne Ljušićev način obraćanja našoj javnosti. Budući da je u njegovom intervjuu bilo i ponešto istorije, biće i istoričara koji će mu verovatno odgovoriti po zasluzi. To je već, jednim delom, učinio naš stalni komentator i istoričar Dragomir Anđelković u tekstu „Samozatiranje u ime ‚nacionalnog spasa‘“ u ovom broju „Pečata“. Nežno je i odmereno koristio pojam „umanjujućeg nacionalizma“.

Ali ovde nije reč o istoriji, već o direktnim političkim porukama u skladu s kojima se vrše istorijski i drugi falsifikati u priličnom skladu sa već poznatim drugosrbijanskim nasrtajima na samo biće srpskog naroda i srpske države. Tako se, tobože u ime „bacanja novog svetla“ na događaje uoči Prvog svetskog rata i atentata na Ferdinanda, u Ljušićevom slučaju posegnulo za višestrukim ponavljanjem i obnavljanjem stare austrougarske i anglosaksonske antisrpske propagande o srpskoj krivici za izbijanje Prvog svetskog rata. Ta „vrsta odgovornosti ne može se više skrivati“, kaže ovaj naš istoričar.

Ako nešto nije skrivano nego je udarano na sve talambase u svetu i ovde, onda je to ta srpska krivica uopšte, a posebno ona za početak Velikog rata. Godina koja je za nama bila je ohrabrujuća pošto je dominantni rad javnog kritičkog, umetničkog i naučnog mišljenja pokazao koliko je ta odgovornost nametnuta, neutemeljena i na lažima zasnovana. Uzalud, kada je Ljušić u pitanju. Jer on tvrdi da je „nesporno da je Srbija odgovorna što nije sprečila ubistvo Franca Ferdinanda… U skali odgovornosti našle bi se: Nemačka, Austrougarska i Srbija“. Za Ljušića je „nesporna činjenica da je srbijanska obaveštajna služba učestvovala u organizovanju atentata…“ da se „mali sarajevski harambaša Princip Gavrilo odmetnuo od srbijanskog velikog harambaše Apisa“, da „nije reč o naivnom delu mladobosanaca“ i tako redom.

Ali istorijski uvidi su ovde zanemarljivi, uzaludne su i izneverene prednosti naknadne pameti istoričara, jer one su samo način preludiranja da se povodom EU ultimatuma Srbiji kaže: „Da smo jači od EU, odbio bih ga sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko!

Ja volim Rusiju, ali je ona daleko i nemoćna, a mi moramo da živimo i moramo da mislimo o budućnosti svoje dece. Držimo se Nemačke, a niko nam ne brani da volimo Rusiju!“

Da bi se afirmisala i poduprla ova vizura i položaj klečećeg, neophodno je, bez ikakvih osnova i krajnje originalno, Rusiju proglasiti „nemoćnom“. Prema za nas propisanom zapadnjačkom uputstvu, uvek kada se vređa i ponižava Rusija, treba reći „ja volim Rusiju“. Ljušić jasno i glasno i bez osnova omalovažava Rusiju, ali joj zbog iskrene srpske ljubavi izražava lažnu ljubav. Bilo bi uputno da se sa ovom neviđenom ocenom o „dalekoj i nemoćnoj Rusiji“ što pre upoznaju zapadne vlade ne bi li je ostavile na miru.
Srpski narod, gde god živeo, ma kojoj ideologiji – levoj ili desnoj pripadao, cele ove godine se divio i dostojno odavao počast Gavrilu Principu. Duboko u duši naroda postoji verovanje i nada da nijedna žrtva nije uzaludna ako smo ljudi i ako poštujemo svoje najveće heroje koji su nam darovali slobodu. Mi, ako već nemamo takvu snagu i takvu istorijsku veličinu koja je krasila Gavrila Principa, imamo pravo da ga odbranimo od svake hule što ga svodi na nekakvog „odbeglog harambašu“ koji je bio „katastrofalan po srpski narod“ i koji nije uvideo sve blagodeti klečanja i kapitulacije.

Ispod same površine ovakve funkcionalizacije i falsifikovanja istorijskih i današnjih činjenica lako je prepoznati pogubni duh koji preko Principa i mladobosanaca juče, odbacuje Republiku Srpsku i njeno očuvanje danas. Od okrivljavanja Principa do teške presude Srpskoj samo je mali korak. Lako je uočiti da je ovo samo mala kakva-takva istoriografska izraslina i izdanak nekih literarnih uradaka iz prethodne dve decenije. Od otklona prema Srpstvu, odbacivanja brige za oslobađanje Srba izvan Beogradskog pašaluka i mrzovolje prema prekodrinskim Srbima, Crnogorcima i violentnim Dinarcima možda se može praviti kakva-takva beletristika, dramoleti, proširene dosetke ili ljubići, ali ne može ni istorija niti bilo šta literarno ozbiljno.

Tu se prepoznaje i jedina do sada razgovetna ideja „majke druge Srbije“, Latinke Perović, po kojoj je osnovni istorijski zadatak Srbije da se „po dubini reformiše“ i to tačno u granicama koje su joj određene Berlinskim kongresom i ništa više. Po tim preporukama trebalo je da se ponaša i Rusija posle sloma SSSR-a pa onda ne bi bilo nekih posebnih problema. Ali, eto, Putina je mimoišla kriza identiteta.

Kapitulaciju kao veštinu i sam vrhunac političke mudrosti na pijedestal poželjnog modernog obrasca ponašanja pokušava da podigne samo današnja generacija drugosrbijanaca i kolektivno niko pre nje. Doduše, ima priličan broj pojedinačnih pokušaja u tom pravcu, ali se nikad nisu pretvorili u narodno pregnuće.

Često se u srpskoj javnosti izrugivalo Carstvu nebeskom i izboru cara Lazara. Ljušić to ne čini jer on je „oduvek zagovarao ideju o Carstvu zemaljskom, a ne o Carstvu nebeskom“. Ali je malo ko do njega i pre njega na gotovo direktan način pozvao Srbe da se privole Nemačkoj kao Carstvu zemaljskom. Nema boljeg, tačnijeg istorijski dokazanog uvida od ovog da se Carstvo nebesko i Nemačka kao Carstvo zemaljsko suprotstavljaju. Nemačka je više puta oružano dolazila u Srbiju da je mačem stavi pod svoju čizmu, ali je srpski duh uvek bio jači. Ne lepi se na srpski duh drevna mudrost da „jači tlači“ i da „ne može šut s rogatim“. Može biti da je to neki veliki propust, ali tako je.
Priziva naš istoričar i „dobrog srpskog vladara Milana Obrenovića koji je preko noći od rusofila postao germanofil“, ali to ne može sakriti činjenicu da je posle „dobrog Milana“ Nemačka dva puta dolazila da okupira Srbiju.

Sve se nekako svodi na to da u teškim vremenima, a posebno danas, treba odmah kapitulirati i prihvatiti ultimatume jer sloboda je luksuz koji, u ovom slučaju, pripada Nemačkoj. Veliki filosofi su davno rekli da se gospodar razlikuje od roba time što rob nije spreman da žrtvuje svoj život zarad slobode. Srbi su dokazali i dokazivaće da su spremni da se žrtvuju zbog slobode i da poštuju sve one koji su se za nju borili i žrtvovali. Baš zato Srbi i ne poštuju one koji bi zbog svog ropstva učinili i svoj narod ropskim, a veliku Nemačku zahvalnim gospodarom.

Da ponovim: „Ćud lisičja ne treba kurjaku“ – rekao bi Vladika Rade.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *