Вучић и амбасадори

Vučić i ambasadori

16 jula 2016

branko-radun-917Piše: Branko Radun

Srbiju je posetila Viktorija Nuland, pomoćnik državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Ona je poslala poruku da SAD nemaju ništa protiv naših dobrih odnosa sa Rusijom. Nekadašnje „ili-ili“ se sada, barem u verbalnoj komunikaciji, pretvorilo u „i Amerika i Rusija“. Ova poruka nam govori da Amerika ne može ignorisati realnost tradicionalno dobrih odnosa Srbije i Rusije, no isto tako ona neće tolerisati ni jače prisustvo Rusije na Balkanu. Isto tako, ova poruka je upućena i Rusiji i znači da Amerika shvata da joj je Rusija, koja sada ima veći značaj na globalnom nivou, potrebna kao partner u različitim kriznim žarištima, poput Sirije. Ovakva poruka je i deo umirujućeg diplomatskog pristupa u američkoj izbornoj godini kada se ne započinju konflikti već se dovršavaju poslovi. Želi se poslati poruka svima da ova administracija nije „ratnohuškačka“.

No bez obzira na posetu Nulandove, ostaje utisak zategnutih odnosa mandatara Vučića i ključnih zapadnih ambasadora. To traje već nekoliko meseci. Od vremena izbora promenili su se odnosi među njima, jer su se umešali u izbore otvorenijom podrškom opoziciji i postizbornim protestima. Osim toga, postoje i pritisci na Srbiju da ne jača stratešku i vojnu saradnju s Rusijom i ekonomsku s Kinom i da pusti Dodika „niz vodu”. Kada kupite oružje od Rusa i dogovorite ulazak značajnog kineskog kapitala, vi izazivate nervozu u nekim zapadnim krugovima. A to se opet reflektuje na stavove ključnih zapadnih ambasadora prema vlastima u zemlji. Pre svega, to znači direktniju podršku opoziciji, protestima i medijima koji imaju gard prema vlastima.

S pravom će neko primetiti da to nije ništa novo. Da, ali sada je stvar otišla vrlo daleko jer su napisi iz provladinih medija o direktnom učešću stranih diplomata opozicionom protestu otišli u svet preko izjava portparola ruskog ministarstva spoljnih poslova. Time je uz pomoć Rusije od strane Srbije izvršen značajan pritisak na zapadne diplomate koje predvode Amerikanci. Oni se posle toga nalaze u vrlo nezgodnoj situaciji. Kao što su posle toga i DSS i Dveri kao „proruski“ (sa navodnicima ili bez njih) morali da se distanciraju od opozicionih protesta i da pretrpe određenu političku štetu jer su hteli da sede na dve stolice.

Koje su pozitivne strane pritiska na strane diplomate? Pokazalo se da posle izborne pobede Vučić ima politički kapacitet da se u određenoj meri odupre pritiscima, mnogo više no pre nekoliko godina. Isto tako, jasno je da ovakav odnos prvog čoveka Srbije i ambasadora najmoćnijih zapadnih zemalja nije bio moguć u vreme Tadića. To stvara i novi manevarski prostor za kompromise koji bi bili povoljniji za zemlju. Da bi vas stranci poštovali morate pokazati jasan stav i odlučnost da ga branite. Čak i ovo odloženo formiranje vlade deo je odmeravanja snaga Vučića sa strancima, koji su jedini aktivni politički akteri u Srbiji. Tajkuni su hapšenjem Miškovića disciplinovani i bez političkih aspiracija, a opozicija koja je slaba, dezorijentisana i fragmentirana još nije dovoljno jaka da stane na crtu Vučiću.

Koje su negativne strane ovog rvanja sa strancima? Pre svega oni kao profesionalne diplomate moćnih država imaju ograničen, ali ne i beznačajan, manevarski prostor za delovanje. Svoje delovanje uvek usklađuju s nalozima svoje vlade, ali ipak mogu za nijansu jače ili slabije reagovati kada im se kaže da reaguju. Ako ih previše ili predugo ignorišete pravite od njih rivale, pa možda i neprijatelje, što nikako nije dobro. Tako se u svoje vreme pokazalo da Miloševićevo ignorisanje Cimermana nije dobro prošlo ni za Cimermana, koji je povučen iz Beograda, ali ni za Srbiju, jer je on kasnije u Vašingtonu svim snagama radio i mnogo šta uradio protiv Miloševića i Srbije.

„Mudra politika“ se sastoji od izbegavanja opasne krajnosti tvrdoglavog konflikta s moćnima, sa jedne, i jednostrane popustljivosti kojom se demonstrira slabost, sa druge strane. Nažalost, nekad su isti političari koji su vodili zemlju, poput Miloševića, demonstrirali lošu kombinaciju tvrdoglavosti i preterane popustljivosti, a posle 5. oktobra još gore – samo popustljivost. Tako smo navikli strance da popuštamo i radimo u korist sopstvene štete. Prelazak na fleksibilan odnos Srbije i stranaca kojim se izbegavaju rizične krajnosti nije nimalo lak, ali je to jedini put ka racionalnoj politici u nacionalnom interesu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *