Vučić ima razloga da se ozbiljno zabrine

Vučić ima razloga da se ozbiljno zabrine

27 oktobra 2013

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Prvi potpredsednik Vlade ima sve razloge da se ozbiljno zabrine: u zemlji Srbiji opasno je kada te svi, ili barem mnogi, hvale. Ne samo zato što će te sutra zdušno pljuvati, poput Noleta kada izgubi neko finale, već mnogo više zato što je ovaj narod sklon pravljenju kulta ličnosti koji nikako ne ide uz savremenu demokratiju.

Za iznenađujuće kratko vreme, za samo godinu dana, Aleksandar Vučić je uspeo da se nametne kao neprikosnoveni arbitar srpske politike, što, priznajem, nije lako ostvariti u zemlji u kojoj većina pripadnika tzv. političke elite – na vlasti ili u opoziciji, svejedno – ima neutoljive ambicije a svako smatra da pojedinačno ima kvalitete jednog Rišeljea ili Meterniha.

Govor Vučićevog tela pokazuje da je ozbiljno radio na sebi kako bi raskrstio sa imidžom razbuktalog radikala koji plakatama s likom generala Mladića prelepljuje Bulevar Zorana Đinđića. Koliko je u tome uverljiv, pokazuje njegov rejting ubedljivo najpopularnijeg političara Srbije.

Pažnja! Srbi vole da se dive vlasti, još više snažnim vlastodršcima. Takva „podrška”, čak i kada je varljiva, ume da ponese.

Kult se gradi. Ličnost je tu samo da ga prihvati. Ili odbije.

Opasnosti vrebaju lidere sa svih strana. Od nekih partijskih drugova koji su politički radioaktivni kada veličaju vođu čekajući da mu vide leđa, ili kada to rade jer su pragmatski proračunati pa samo čekaju nagradu. Od medija koji su takođe skloni panegiricima.

Najviše se, ipak, plašim plebiscitarnih osećanja naroda. Više zazirem od sklonosti građenja kultaličnosti, manje od idolatrije. Uostalom, ako ćemo pošteno, Vučić i nije kandidat za idola. Dovoljno da se ne kvalifikuje što mnogo radi. A ovde su ljudi, posmatrajući dvodecenijski defile korupcionaša i lopova, došli do zaključka da se rad ne isplati. Pa idole jure po Farmi.

Neobičan smo mi spoj. S jedne strane smo skloni kritikovanju svega postojećeg. Posebno države i političara, čak i onda kada imaju dobre inicijative, znanje, odlučnost i energiju. S druge strane – važi samo za one na vlasti – jeste potreba da im se divi, da se kuju u zvezde, da dobijaju božanska svojstva, da su nepogrešivi kao rimski papa.

Šta će preovladati najviše zavisi upravo od političara. Ukoliko pokažu da mogu da podnesu kritiku, da konstruktivnu prihvate a destruktivnu odbace, biće im bolje. Isto važi i za osećaj veličine. Ukoliko podlegnu „helijum efektu”, koji ih diže u nebesa, pre ili kasnije će platiti ceh. I neće pomoći da se izgradi kvalitetna država sa svojim institucijama.

Vučić ne zvuči populistički kada najavljuje teške mere koje će pogoditi običnog čoveka da bi se stabilizovala zemlja, ali to ne znači da, ako se ne odupre, neće postati žrtva „narodnog populizma”.

Slavni francuski državnik i general Šarl de Gol svojevremeno je govorio da nije lako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira. Vučić nije De Gol, Srbi nisu Francuzi, ali ima tu sličnosti.

Francuzi su se posle rata kleli u vođu pokreta otpora i tvorca Pete republike. Onda su pokazali da su spremni da ga se preko noći, referendumom, odreknu.

Srbi takođe vole da obožavaju. Vođe sami stvaraju. Pustite sve što se danas priča, ali šta je bilo u Titovo vreme. Broz je imao sreću da ne dočeka epilog rušenja. Slobodan Milošević jeste. Počeo je podaničkom podrškom koju su diljem Srbije raznosili vozači kamiona i autobusa s njegovim zalepljenim slikama. Završio je znamo kako.

Borisa Tadića su uzdizali njegovi lični „Idoli”: spin-doktori koji su po receptima Alistera Kempela – kreatora Tonija Blera – vodili računa samo o spoljašnjem marketinškom pakovanju proizvoda koji su prodavali biračima. Na kraju se ispostavilo da je pakovanje bilo sjajno, ali je kutija unutra zazvečala.

Vučić je sada u uzletu. Nosi ga talas. Pomaže mu i marketinški guru koga je prigrlio od bivšeg režima. Ali, narod je taj koji od njega hoće da napravi Idola. Dele mu plakete. Proglašavaju ga za počasnog građanina Leskovca, sada i Leposavića. Počelo je, počelo.

Uh, kako me to podseća na ona jeftina plebiscitarna licitiranja. Samo čekam da se, recimo, novi lideri Vršca sete da bi Aca mogao da bude i njihov. Neko bi se setio da Vršac – izvinjavam se ali primer je sasvim slučajan – preimenuje u „Vučićev Vršac”. Tako bi moglo da se dogodi da se obogati i istorija naziva Užica: Užice – Titovo Užice – Užice – Vučićevo Užice.

Opasno do zla boga.

Na Vučiću je da, koliko zbog sebe, još i više radi nas, prekine to umilno ili licemerno dodvoravanje koje ga opkoljava sa svih strana. Prvi potpredsednik jednostavno mora da prepozna da je dovoljna podrška njegovim naporima koju je dobio na izborima kako bi koliko-toliko ovo društvo dovede u red.

Kultna, gotovo mesijanska pozicija stvara višak samopouzdanja koji bi mogao bi da bude loš ne samo po prvog potpredsednika, nego po sve nas. Vučić primitivnu idolatriju ili kalkulantsko glorifikovanje mora da spreči.

Ne trebaju nam novi očevi nacije, politički patrijarsi. Vučić prvi ne sme da dozvoli da Srbija postane „Vučićeva Srbija“.

Bila bi to Srbija „demokrature”, kako demokratiju i diktaturu kulta ličnosti uvezuje Predrag Matvejević. Vučiću bi, hteo ne hteo, pripalo mesto koje on danas s gađenjem odbacuje.

Vučić bi zato, zarad sopstvenog političkog zdravlja, morao da ukori Nebojšu Stefanovića. Ne kao predsednika Skupštine, već kao stranačkog kolegu čija bi nedavna usplahirena odbrana lika i dela njegovog partijskog šefa zvučala patetično da nije kontraproduktivna jer šteti Vučiću, SNS-u i čitavoj Srbiji.

Čemu ta zažarenost? Javni dokaz lične vernosti do smrti? Čemu „zamerka” lideru naprednjaka da odgovori na napade „bezobraznika” iz SPS-a? Ne bih rekao da su Vučiću potrebni drveni advokati.

Stefanović deluje otužno, mada će njegov apel Vučiću možda ući u legendu. Poput čuvene izreke „Pocepô ga kô Vučela Slobu” nastale onomad posle TV intervjua u kome je tadašnji direktor RTS-a Milorad Vučelić glorifikovao Slobodana Miloševića.

Kako stvari sada stoje, na mestu prvog premijera imamo ličnost. Nemamo kult. Ali, Vučiću, čuvajte se Danajaca kada odaju počasti! Sasvim je svejedno da li su dobrodušni ili podmukli.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *