Vučić između Rusije i Zapada

Vučić između Rusije i Zapada

22 marta 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Dok je po vazduhu još lebdelo perje od izbornog poraza DSS i odlaska Voje Koštunice sa scene, jedan bauk, čija smrt je upravo objavljena, živeo je sopstveni život. Nezavisno i od svog tvorca i od svojih besnih oponenanta, odbijao je da se upokoji. Bio je to bauk političke neutralnosti. Grozničav pokušaj koji traje da se stvori taj sastojak u politici nastupajuće srpske vlade danas usporava njeno stvaranje, uprkos nikad jasnijem i čistijem rezultatu. Onaj koji stvara tu vladu, šta god mislili o njemu i njegovim motivima – a svako ko vlada, sa kakvim god strastima, namerama i željama, želi da to čini dugo i uspešno – zna da će bez tog sastojka na samom početku stvoriti vladu sa genetskom greškom, čiji će se život pretvoriti u agoniju a kraj u izvesnost.

Pokušaj da se stvori taj sastojak sredinom nedelje je Vučića i Dačića odveo u Moskvu, kako je, uz izvesnu rezignaciju, objavila Slobodna Evropa, propagandni radio koga finansira američki Kongres. Tome je prethodio pritisak iz EU i SAD na Beograd da se ustopu sledi rigidna politika Brisela prema Rusiji. Potom je Jelko Kacin, u funkciji onog čiji je posao da srpsku javnost upozna sa svim ponižavajućim zahtevima EU, bio jasan, kao i uvek, poručujući ovoj dvojici u Moskvu: „Investicije neće doći iz Rusije, ma koliko to neko iz Srbije želeo, već se Srbija mora okrenuti Evropskoj uniji“. Ende!

2.

Ministarstvo inostranih poslova i onaj mučenik Mrkić najpre su se razložno opirali da saopšte stav Srbije, vajkajući se da to prevazilazi mandat tehničke vlade. Nisu, međutim, na toj poziciji izdržali duže od 48 sati: već u petak srpski ambasador u Ukrajini Rade Bulatović saopštio je ukrajinskom zameniku šefa diplomatije Lubkivskom da Srbija priznaje teritorijalni integritet Ukrajine da bi mu potom slično poručili i sa nižih nivoa srpskog MSP. To priznanje teritorijalnog integriteta, koje će narednih dana Vučić, Dačić i Mrkić ponavljati dok im se ne osuše usta, jeste ustupak zapadnim zahtevima, ali može da se brani i kao principijelan stav. Naime, koliko god Srbiji srce igralo sa Rusijom, koliko god navijali za nju, Srbija zbog Kosova ne može da prizna Krim.

Ali taj stav Beograda ni Briselu ni Vašingtonu neće biti dovoljan. Kad Kacin kaže da Srbija mora da sledi Brisel u svim merama prema Rusiji, to znači da će se pritisak nastaviti da Srbija bude poseban zapadni dragulj među zemljama koje će Rusiji uvesti sankcije.

3.

Za to vreme Rusija ne trijumfuje samo po tome što je uspela da povrati Krim. Kad je ne tako davno krenuo u svoju ukrajinsku avanturu, jedan od najvećih Putinovih problema bio je taj što je Rusija bila gotovo nepodnošljivo sama, istina uz dosta onih koji su joj duboko u džepu krišom držali palčeve. Vraćajući svojim velikim „Krimskim govorom“ nazad na sto ceo set svetskih pitanja, za koja na Zapadu bar 20 godina veruju da su apsolvirana vo vjeki vjekova, Putin je za neverovatno kratko vreme ponovo uspostavio ruski imperijalni diskurs, postajući nosilac ravnopravnog pola u globalnoj politici, ne više toliko usamljen na otvorenoj sceni. Rusija, kojoj bi samo nekoliko meseci ranije klecale noge na samu pomisao od zapadnih sankcija, danas izbezumljuje Zapad lakoćom kojom se nosi s tim. I takva Rusija, koja se podigla u jednom novom samopouzdanju, danas više nema potrebu da se propinje na prste da bi izgledala većom nego što jeste. Rusija danas ne preti, ne služi se jezikom slabih, jer svoju superiornost u Ukrajini pokazuje i time što neće napasti istočne provincije. Neće ih, naravno, ni ostaviti Desnom sektoru, tek nikakva iole legitimna vlast, nikakvi izbori u Ukrajini, neće više moći da se oposle bez Rusije. Kao ni bilo kakvi svetski poslovi.

Ključna promena situacije, bar kad je Srbija u pitanju, je u tome što protiv takve Rusije ne smeš da zavedeš sankcije, čak ni tako što ćeš joj namigivati pravdajući se da si morao. Čak ni takve od kojih ćeš da napraviš prazan politički čin jer ćeš kasnije da ih, kao, kršiš. Ako išta znaju, i Vučić, i Dačić, i Toma Nikolić to danas veoma dobro znaju.

3.

Mnogim vladama potrebna je bar druga polovina mandata da dođe do problema koji se teško da prevazići. Vučićeva još nije ni formirana, a već ga ima. Ako otvoreno podrži Rusiju, moći će da se nada onom što je doživeo Janukovič kad je odbio SSP: saznaće kome je onomad u Srbiji dat mandat da za slučaj potrebe bude Desni sektor i da puca po narodu. Ako bude sledio politiku Brisela prema Moskvi, to neće moći da radi ni tajno ni prikriveno, niti će, kao s Kosovom, moći da zavede Rusiji sankcije, a da javnost uverava da nije. Ako se to dogodi, Vučić neće moći da zahvati široko kako je zamislio – da u svoje redove uvuče sve od nacionalista do razočaranih čedista, kako mu je već pošlo za rukom na izborima i što mu obezbeđuje dugu vladavinu. Istovremeno, neće moći da harmonizuje odnose sa lukavim Tomom Nikolićem, koji danas jeste slabiji od njega, ali velika Vučićeva pobeda, i on to zna, moći će da se ovaploti u vlasti samo dok zatvara potencijalne linije konflikta, umesto da ih otvara i okuplja ljude protiv sebe.

Naravno, da bi on želeo da povodom Ukrajine vodi politiku neutralnosti, kao jedinu u kojoj bi mogla da funkcioniše i njegova i svaka druga srpska vlada, problem je, međutim, što se i za tu politiku valja izboriti. U situaciji kad kod Putina prevladava Cezarovo načelo – ako nisi protiv mene, sa mnom si – takva politika bi u Rusiji bila pozdravljena. Ali na Zapadu, gde prevladava suprotno načelo – ako nisi sa mnom, protiv mene si – to će naići na otpore.

Ti otpori ovaj put, međutim, ne moraju da mu odnesu glavu, što bi mu se definitivno desilo u, recimo, prethodnoj vladi. Uspeo je da osvoji mnogo, zavladao je scenom, i njegovo rušenje iz stranih centara zahtevalo bi mnogo više i vremena i svega drugog nego pre.

4.

Na toj poziciji neutralnosti u Ukrajini Vučić danas može da započne i stvaranje političkog konsenzusa i stvaranje politike. Istovremeno, širokim političkim konsenzusom može da natera zapadne sile da tu poziciju, makar nevoljko, prihvate, i da Srbija čeka rasplet na svetskoj sceni. Ako odstupi od neutralnisti – a za verovati je da bi to značilo otvoreno stajanje na stranu Zapada – teško da će Vučić imati i trajnu unutarstranačku saglasnost.

I tu smo opet u jednoj situaciji koja veoma podseća na Koštuničinu iz sredine 2000-tih godina, kada je na konsenzusu o Kosovu i vojnoj neutralnosti napravljen ustav. Iako je Koštunica sve to platio skupo i preskupo, Srbiji je tada pošlo za rukom da poslednji put artikuliše istinskiu državnu politiku. I upravo po tome je danas Koštunica jedina istorijska ličnost u srpskoj politici posle Slobodana Miloševića, i upravo po tome je Boris Tadić, koji je zarad svojih političkih ambicija i za interes zapadnih sila napustio konsenzus i 2008. srušio državnu politiku, najveći politički bastard tog vremena.

5.

Naravno, inercija će Vučića da vuče tome da sledi Tadića, uostalom, tu je kontinuitet, njega je nasledio. Sve što ga bude vuklo prema politici, prema konsenzusu, vućiće ga politici neutralnosti – a više ni argument ojačanih Rusa nije za relativizovanje – teraće ga prema Koštunici, i možda će mu unekoliko biti i lakše sad, kad ovaj više nije tu.

Smisao takve politike, koju ukrajinska situacija gotovo da čini jedinom mogućom, jeste u dva momenta. Jedino izborivši se za nju, biće moguće kraće ili duže vreme – da se razumemo, ne beskrajno dugo – ostati na kursu evrointegracija, čiji nagli prekid je, ne zaboravimo, ubio Janukoviča i, na drugoj strani, zadržati i strateški i trgovinski sporazum sa Rusijom. I, drugo, samo ta vrsta balansa, koja podrazumeva maksimalno srpsko ćutanje o Ukrajini, davaće Srbiji najveće šanse da izbegne unutrašnje nasilje. Ako ste kadri da izbegnete nasilje – i tome nas uči Koštuničin primer – tada u politici mnogo toga dobija smisao, čak i zbor između dva zla.

6.

Treći put u svojoj modernoj istoriji, u vremenu koje malo je reći da podseća na ono što je prethodilo svetskim ratovima, Srbija bira između velikih sila. Oba prethodna puta pritisak sa Zapada bio je spretniji, snažniji, konkretniji i, da se ne lažemo, bliži. Oba puta Srbija mu se povinovala. Prvi put Tajnom konvencijom sa Austrijom (1881) bila je naterana na vazalski odnos do te mere da je morala da pita Beč za svaki međunarodni ugovor koji je sklapala sa nekom trećom zemljom. Drugi put bio je to Trojni pakt. Ni u jednom od tih sporazuma Srbija nije izdržala, oba puta promenila je stranu po unutrašnjem nalogu sopstvenog političkog bića, bez obzira na britanske funte koje su pogurale 27. mart. Oba puta izvukla se uz rusku pomoć: prvi put kad je carska Rusija još bila jaka, drugi put kad se Sovjetski Savez u velikom stilu vratio na scenu.

Bez obzira na ono što smo videli na izborima i što slušamo sa političke scene, na toj strani Srbija neće izdržati ni treći put. Otuda, politka neutralnosti u Ukrajini nije nikakva strateška ideja, ona će biti određena drugim stvarima, već taktički nalog preživljavanja. Jer, da se razumemo, nije na Vučiću danas da bira stranu – nju će izabrati istorija, a na on, ma šta odlučio – njegovo je danas da se ta istorija plati najmanjom mogućom cenom. I samo po tome će biti pamćen.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *