Vučić je spao na to da pregovara o parku

Vučić je spao na to da pregovara o parku

23 jula 2014

prorokovic-L2Piše: Dušan Proroković

Oblast u kojoj se najlakše sagledava spoljnopolitičko slabljenje Srbije tokom prethodnih godina je odnos prema jednostrano proglašenoj nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca. Od 2008. godine su najpre najavljivani statusni pregovori, pa se pozicija ublažila traženjem mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu; zatim je u prvim pregovorima prihvaćena „međudržavnost“ srpsko-kosovske granice, uz prateće sporazume o zemljišnim knjigama, diplomama i osiguranjima; potom je Srbija pristala i na članstvo „Republike Kosovo“ u regionalnim organizacijama (istina sa zvezdicom); iza toga je došlo ukidanje institucija Republike Srbije na teritoriji AP Kosovo i Metohija i na kraju „politička integracija“ u institucije tzv. republike Kosovo.

Sada, sledeći pregovori će se voditi oko parka!? Kada smo prepustili sve i nema o čemu drugom da se razgovara. Srpska javnost je dugo bila pod baražnom vatrom (pro)zapadnih medija, koji su objašnjavali kako je Kosovo ionako davno izgubljeno. Istovremeno je poručivano i kako tamo nema šta ni da se brani, pa smo saznali da je sto hiljada ljudi-ništa. Na sve ovo je odgovorio Matija Bećković postavljajući tri kontra-pitanja: „Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo zašto ga otimaju? Ako već mogu da ga otmu, ne znam što se toliko ustručavaju?“ Tek kada je Srbija počela da odustaje od svojih nadležnosti i pozicija na Kosovu i Metohiji postalo je vidljivo koliko je stvari držala u svojim rukama. Albanci jesu proglasili nezavisnost koju su priznale ključne zapadne države, ali im je to malo značilo sve dok je Srbija mogla politički da blokira legitmizaciju statusa njihove državolike tvorevine. Nedavno je šef srpske diplomatije rekao da „kosovska nezavisnost klizi“. Da, klizi, ali zbog stava Srbije i odluke da se tako nešto dozvoli.

I-šta je Srbija dobila time? Naravno, neka vreme o ovome sudi, ono je najbolji sudija. Ali, posmatrano iz današnje perspektive, odgovor je: jedno veliko ništa. Jer, da je dobila nešto, danas ne bi pregovarala oko izgradnje parka. Ili trga. Neka ga nazovu kako god. Strana koja ima stabilnu poziciju pravi parkove gde je planirala. To je pitanje odeljenja za urbanizam u organu lokalne samouprave, a ne političkih pregovora. Na kraju, koja su to i kakva odobrenja i građevinske dozvole tražene od albanskih vlasti da se u srpskim sredinama gradi bilo šta u prethodnih deceniju i po. Imali su brojni međunarodni predstavnici i albanski političari veće probleme u pregovorima sa Srbijom, nego da se bave urbanističkim pitanjima i građevinskim dozvolama. Tako stvari funkcionišu u međunarodnoj politici. Ako držite otvoreno pitanje na više nivou, na onom nižem možete da završavate poslove kako vam je u interesu. To jezlatno pravilo koje postoji od kada i diplomatija.

Dokaz da je Srbija dobila jedno veliko ništa popuštanjem na Kosovu i Metohiji, jeste i odlučno nastojanje da se park izgradi. Cilj ovog građevinskog poduhvata je da se trajno zatvori za saobraćaj most na Ibru između južnog i severnog dela Mitrovice. Otvaranje mosta je procenjeno kao velika bezbednosna pretnja po srpsko stanovništvo. A pregovori koje smo gledali protekle četiri godine vođeni su uz stalno ponavljanje obrazloženja da se to radi zbog „budućnosti Srba na Kosovu“, „međuetničkog pomirenja“, „stabilizacije prilika“ i td. U pregovorima smo popustili, a pretnje su ostale iste. Samo što smo na te pretnje do pre dve godine mogli da odgovorimo sopstvenim institucionalnim aparatom i njegovom logistikom, a sada treba da se uzdamo u „stratešku poziciju jednog parka“. Mada, ko zna, možda i oko parka popustimo. Kada je prepušteno toliko nadležnosti i političkih instrumenata, zašto ne bi bila obustavljenja izgradnja jednog parka. A onda, možemo da pregovaramo oko dužine, izgleda i pozicije rampe na Ibarskom mostu.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *