Vučić kao novi Milošević?

Vučić kao novi Milošević?

26 februara 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

„Politika” je objavila tekst Borisa Begovića „Povratak u budućnost”, u kome je osnovna misao da je Srbija imala dve superzvezde – nekada Miloševića a sada Vučića – pri tome su oba, po mišljenju autoru, vrlo loša, a u komparaciji ovaj drugi je gori. Analitičari se slažu u tome da u Srbiji nekoliko decenija, od vremena zenita Miloševićeve popularnosti, nije bilo tako popularnog političara i stranke.

Srbija zaista traži lidera i našla ga je sada u Vučiću, ali to nikako nije specifičnost samo Srbije već i većine političkih zajednica na planeti. Amerikancima ili Rusima bi ove naše rasprave o liderima i o liderskoj prirodi vlasti bile skoro pa smešne, jer su njihove političke tradicije „vrlo liderske”. To samo po sebi nije loše, već je pitanje šta će ti lideri učiniti za zajednicu koju vode ili preciznije da li će je okupiti oko ideja i pokrenuti u pozitivnom pravcu.

Da li, kako kaže Begović, Srbija doživljava Vučića kao „spasitelja” (kao nekada Miloševića), pitanje je o kome se može raspravljati. Utisak je da dobar deo javnosti vidi lidera SNS-a kao nekoga ko je odlučniji od drugih i ko je smeo da stane na crtu pre svega tajkunima i stoga mu daju trenutno veliku podršku. Očekivanja od političara, pa bio on i Vučić, danas nisu ni prevelika zbog dobre doze apatije koja je zavladala u društvu, ali ni premala, jer je Srbija u teškoj socioekonomskoj situaciji u kojoj se traži nekakav izlaz.

Kada autor poredi Vučića i Miloševića on slika isključivo negativnim bojama i vidi samo loše strane ova dva lidera (velika propaganda, najave hapšenja i nepoštovanje institucija). Iako nije problem pisati kritičke tekstove problem je kad su oni tendenciozno negativni, a pri tome govori i o njihovim psihološkim osobinama, što se u predizbornoj kampanji može shvatiti kao vid propagandnog etiketiranja.

Tekst koji je verovatno inspirisao gospodina Begovića jeste onaj koji je nedavno napisao Slobodana Antonić „Zlo se vratilo i šta sad” (NSPM). I ovaj tekst razvija tezu o Vučiću kao novom Miloševiću sa sličnom argumentacijom i zaključkom da je reč o „povratku zla” u kome nema ni zrnca dobra.

Ono što je nama ovde bitno jeste otkud kod određenog intelektualnog tipa u Srbiji takav animozitet prema Miloševiću, a sada i prema Vučiću. Oni u ovim liderima (pa i u nekim drugim) vide samo nešto mračno i opasno, slikajući to manihejski crno-belo. Naime, pre Miloševića (ili Vučića) čini se sve je bilo dobro i sjajno i onda su došli oni i sve pokvarili. Tu se javlja vreme titoizma, jugoslavizma i samoupravljanja kao nekakvo zlatno vreme tolerancije i maltene nekakve demokratije. Tu idilu je prekinuo beskrupulozni Milošević koji je kriv i za propast države i za ratove koji su sledili. Tako se može zaključiti da taj način mišljenja pripada onima koji su izgubili na 8. sednici CK SK, a posle se vratili (oni ili njihovi naslednici) petog oktobra. Često se tu može sresti i nekakav žal za 8. sednicom kada je pobedio „diktator”, „nacionalista” ili „komunista” (izaberi po želji) Milošević. Kao da smo pre toga imali jedan tolerantni švedski socijaldemokratski sistem sa razvijenim ljudskim pravima i slobodama. To je naravno i istorijska neistina i opasan stav, jer potkrepljuje tezu naših neprijatelja da je Srbija isključivi krivac za raspad federacije i za ratove koji su usledili. Takva jednostrana i ideologizovana vizura naročito se gaji u drugosrbijanskim intelektualnim i medijskim krugovima.

Taj negativizam prema Miloševiću ide dotle da to onemogućava objektivno i celovito sagledavanje njegove istorijske uloge u tom periodu. Intelektualni inat je često našu inteligenciju gurao protiv režima i kad je on bio u pravu – recimo oko objedinjavanja Srbije i ukidanja federalnih atributa koje su imale pokrajine. Isto tako je mržnja prema Miloševiću bila toliko jaka i destruktivna da je u beogradskim intelektualnim krugovima bilo „in” biti protiv podrške prekodrinskim Srbima. Njima je bilo bitno da vode svoju kampanju protiv „diktatora” ili „agresora”, a to što bi prestanak podrške Srbima značio i genocid nad njima i nije bilo bitno. No, slučajno ili ne, takvi stavovi su se neverovatno poklapali sa recimo stavovima ratne hrvatske propaganda. To nikome nije smetalo. Ovakve propagandne etikete bile su razumljive u žaru ideološke ili stranačke borbe devedesetih, ali danas kada je prošlo toliko godina od njegovog silaska sa vlasti i tragične smrti u Hagu, deluju, najblaže rečeno, neprimereno.

Ono što je većini građana u Srbiji očigledno a što ne vide ili ne žele da vide pomenuti profesori jeste da je domaća javnost Miloševića doživela (i pored decenijske kampanje protiv njega) kao nacionalnog lidera koji je u vremenu raspada države i međuetničkih sukoba pokušao da pomogne Srbima preko Drine, ali i da sačuva Srbiju od rata.

U očima običnog građanina Milošević se „iskupio u Hagu za sve grehe devedesetih” zaista upornom i hrabrom odbranom svoje pozicije, ali i pozicije države Srbije koja je zajedno sa njim bila optužena za zločine i genocid od najvećih svetskih sila. Na kraju, i njegova tragična smrt pod nerazjašnjenim okolnostima u Hagu donela mu je nekakav mučenički oreol i poštovanje i onih koji nikada za njega nisu glasali. Poput autora ovog teksta, koji je tokom devedesetih voleo da kaže da su od zagriženih miloševićevaca gori samo zagriženi antimiloševićevci.

Stoga oni koji žele da diskredituju Vučića poredeći ga sa „zlim” Miloševićem zapravo greše – jer mu samo dodatno dižu rejting i jačaju autoritet u očima značajnog dela Srbije. A to je verovatno ono što nikako nisu želeli uključujući se u predizbornu kampanju sa ovakvim tezama.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *