Vučić, Milanović i Bosna

Vučić, Milanović i Bosna

28 februara 2014

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Očekivalo se da će Hrvatska, nakon prijema u EU, otvoriti pitanje „trećeg entiteta” u BiH i to se, onomad i potvrdilo u Saboru. Jednodušnim istupima zastupnika u širokom spektru – od partija vladajuće levice do stranaka opozicione ekstremne desnice,oponirao je jedino poslanik bošnjačke manjine. Početak takvih aktivnosti mogao se, možda, prepoznati već kada je povodom nedavnih nemira u bošnjačkim kantonima, hrvatski premijer Milanović, zaobilazeći Sarajevo došao u Mostar. I dok su prestonički mediji uvređeno reagovali, mostarski portali su već slavili kraj dugog perioda u kojem je „Zagreb više brinulo da hercegovačko nezadovoljstvo ne poremeti turističku sezonu u obližnjem delu jadranske obale, nego sudbina sunarodnika u BiH”.

Još od početka devedesetih, „beiha” Hrvati su disciplinovano politički igrali prema ritmu iz matice, a kasnije hodali na prstima da ne bi pokvarili njene bliske evroatlantske perspektive. Najpre su, suprotno nacionalnom raspoloženju, po nalogu iz Gornjeg grada i Kaptola, „svezali barjake šahovnice i polumjeseca” i glasali za nezavisnu BiH, jer je to trebalo Hrvatskoj kako bi se rasteretio front u Slavoniji. Onda je usledila Tuđmanova igra na dva koloseka – Stjepan Kljujić u predsedništvu BiH u Sarajevu i Mate Boban na čelu Herceg-Bosne u Grudama. Zatim je, opet po nalogu iz Zagreba, Vašingtonskim sporazumom, Herceg-Bosna utopljena u bošnjačko-hrvatsku Federaciju, uz lažno obećanje konfederacije sa Hrvatskom. I, na kraju, Vašingtonski sporazum je integrisan u Dejtonski, a Federaciji pripojena RS. Istina, tokom proteklih gotovo četvrt veka bilo je i izvesnih ispada. U jesen 1993. Hrvati su zaratili sa saveznicima Bošnjacima. A na razmeđi 2000. i 2001. Hercegovci su održali referendum za „treći entitet” čiji rezultat je izazvao upad međunarodne policije u „Hercegovačku banku” u Mostaru iz koje je konfiskovana pozamašna finansijska osnova hrvatske autonomije. Sve u svemu, beskonačno taktiziranje između diktata iz matice, lokalnih interesa i komšijskih zahteva, „beiha” Hrvatima je donela „duplo golo”. Ostali su bez Herceg-Bosne, a u Federaciji im nacionalne predstavnike biraju brojčano nadmoćni Bošnjaci. Bilo je samo pitanje vremena kada će evropska Hrvatska, uz podršku Vatikana i Berlina, ipak nešto preduzeti.

U Bosni se već dve decenije sve vrti u krugu i nije nepoznato na kakve će reakcije naići združeni pokušaj matice i dijaspore, da se oživi „treći entitet”. Bošnjaci za sada odbijaju i da razgovaraju o „Herceg-Bosni”. Pozivaju se na neprikosnovenost Vašingtonskog sporazuma i, za ovu priliku, čak i Dejtonskog, koji inače obično pominju kao „međunarodnu legalizaciju genocidne Republike Srpske”. A neki njihovi lideri prete ništa manje nego oružanom reakcijom. U Srpskoj oko toga postoje samo taktičke razlike: dok vlast pruža podršku hrvatskoj autonomiji u prilog decentralizaciji, opozicija je sklonija da se komšijama prepusti da sami rešavaju svoje međusobne probleme. Izvesno je, takođe, da će EU, bremenita brojnim unutrašnjim političkim i ekonomskim problemima, biti protiv bilo kakvih promena, uprkos američkim pritiscima da u Bosni konačno preseče u prilog centralizacije.

Novo je, međutim, da su se evropska Hrvatska i proevropska Srbija posle toliko godina, odjednom i istovremeno, „prisetile” da su garanti Dejtonskog sporazuma i da imaju međunarodnu obavezu da se mešaju u Bosni. Podatak da je hrvatski premijer banuo među hercegovačke prvake u Mostar i „srbijanski” vicepremijer iznenada ugostio Dodika i Bosića u Beogradu da bi sprečili širenje nemira iz bošnjačkih gradova u RS i „H-B”, predstavlja nedvosmislenu manifestaciju poverenja Brisela u lidere „nove članice Hrvatske” i „stare kandidatkinje Srbije”. Da li će dobiti priliku i da, recimo, ponude plan za izlaz iz bosanskog ćorsokaka po kome Bošnjaci neće morati da strahuju od raspada Bosne, Hrvati da trpe majorizaciju u Federaciji, Srbi da se brinu za opstanak RS? Kada bi i Vašingtonu i Briselu zaista bio samo cilj da u Bosni postignu mir i stabilnost, uz demokratijui ljudska prava, samoodrživost i razvoj, onda bi bilo sasvim svejedno da li će se to postići u unitarnoj državi, u konfederaciji tri republike ili u tri odvojene države.

Ali, da ne idemo predaleko, dovoljno bi bilo da se, posle 20 godina neuspešnog guranja ka centralizaciji, pokuša sa decentralizacijom. Najrealnije je, međutim, da se u evroatlantskoj politici prema Bosni neće ništa bitno promeniti, ali i da će liderima Hrvatske i Srbije biti gurnut „vruć krompir” da nađu formulu za „nemoguću državu”. Sumnjalo se da su Tuđman i Milošević delili Bosnu, ali je izvesno da su upravo njih dvojica, a ne Boban i Karadžić, zajedno sa Izetbegovićem u Dejtonu ponovo sklopili tu istu,linijama frontova rasturenu,Bosnu. Na osnovu toga se, već prema potrebi, njihovim naslednicima na čelu Hrvatske i Srbije može priznati međunarodni legitimitet i da revidiraju aneks IVDejtonskog sporazuma. Nevolja je u tome što rešenje za Hrvate može biti samo bolje, a za Srbe i gore. Diskusija u Hrvatskom saboru sluti na to, jednako kao i Vučićeva izjava da se „u Nemačkoj intenzivno bave Bosnom”, da je „Bosna najveći problem” i, posebno, da njemu „nedostaje pameti da nađe rešenje”!

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *