Vučić u Sarajevu

Vučić u Sarajevu

27 maja 2014

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Dve minule nedelje poplava u Srbiji, BiH i Hrvatskoj kao da su nas ujedinile bar u tom nosećem trouglu eks-Jugoslavije. Ali, čim je voda počela da se povlači, ispod varljivo mirne površine ponovo su provirili grebeni zatečenih nesporazuma.

Kakvi su nakratko odloženi odjeci, a kakve posledice nedavne posete predsednika Vlade Srbije Sarajevu? Odjeci su manje ili više pozitivni, pa čak i iz zvanične Banjaluke, gde je konstatovano da je „Vučić bio gost zajedničkih organa BiH“, što znači i srpskih koliko i bošnjačkih i hrvatskih. A posledice?

Vučić je održao reč da će mu prva premijerska inostrana destinacija biti prestonica BiH, pored Saborne crkve, obišao je i Katedralu i Begovu džamiju, poklonio vredan aparat dečjem odeljenju UMC-a i rekao da dolazi kao prijatelj. Ali, kako su sarajevski kolumnisti odmah primetili, „Srebrenicu ni pomenuo nije“, „nije se izvinio za genocid“, „rekao je da poštuje BiH koliko i Srpsku i rukovodstvo koje je izabrao narod“.

Kao što smo i predvideli prošlog utorka, muslimansko političko Sarajevo tako je ostalo samo uslovno zadovoljno u nadi da će „Vučić prilikom sledeće posete otići korak dalje u približavanju“, što će reći u susret njihovim interesima. Komentari bi po Vučića bili i mnogo nepovoljniji da su napravili poređenje sa predsednikom Srbije koji ih je svojevremeno silno obradovao izjavom „da su Srbi iz Srpske – Bosanci“.

Vučića je, međutim, izvadila baš Nikolićeva još starija izjava koju je, boraveći negde u isto vreme u Bratislavi, ponovio: „BiH je neodrživa i raspada se“. A pošto su znali za mišljenje patrijarha Irineja „da bi bilo prirodno da se Srpska pripoji Srbiji“, kao i da je to kao politički cilj bilo zapisano u programu SNS-a, Vučić im je, sa svim što je i rekao i nije rekao, morao delovati kao melem na ranu. Tako im se čak dopalo što je naglasio i ono što ih inače iritira, „da Srbija ostaje privržena Dejtonskom sporazumu“.

Izmenjeni međunarodni kontekst u kojem su se SAD kao glavna bošnjačka uzdanica povukle sa Balkana, u kojem je „matica“ Turska zabavljena o svom jadu, EU fokusirana na Ukrajinu, a Srpskoj naklonjena Rusija u ofanzivi, kod Bošnjaka je izazvao strepnje da bi Dodik mogao da bude taj koji će prekršiti dejtonski status BiH: održati referendum o otcepljenju Srpske i ujedinjenju sa Srbijom. Bošnjačko uverenje da to Vučić može da spreči važi samo za ujedinjenje, ali ne i za otcepljenje, a sve ostalo predstavlja kontinuitet sa njihovom pričom iz devedesetih „kako je Slobo podbunio bosanske Srbe“ koji bi, valjda, inače pognuli glave. Međutim, ako i dođe do osamostaljenja Srpske, biće isto i sa „Herceg-Bosnom“, a uzrok će biti bošnjačka fiks ideja da je Bosna samo njihova i da mora da bude centralizovana.

Objektivno gledajući, Vučićeva poseta Sarajevu, kao glavnom gradu BiH, istovremeno je bila i poseta RS, ali i obratno, njegove posete Banjaluci bile su i posete BiH. Subjektivno, međutim, Bošnjaci dolaske Vučića, kao i Nikolića i Dačića u Banjaluku doživljavaju kao negiranje BiH, a posete Sarajevu kao negiranje Srpske. Pri tome zanemaruju da je Vučić bio u poseti kolegi Bevandi, koji je Hrvat i predstavlja Savet ministara BiH u kojem sede i srpski ministri, da je bio u Predsedništvu, gde se susreo sa Bakirom i Željkom, ali i Nebojšom, da su Radmanović, Špirić, Nović i drugi u zajedničkim organima ispred Srpske, da su članovi SNSD-a. Elem, boraveći u Sarajevu, Vučić je razgovarao sa političarima koje su delegirale njihove stranke i koji slede instrukcije svojih partijskih šefova Tihića, Lagumdžije, Dodika i Čovića, samo što politički Bošnjaci ne mogu s tim nikako da se pomire.

Bošnjaci, naprosto, Sarajevo smatraju svojim nacionalnim središtem, pa i regionalnom muslimanskom metropolom, te da ko god tamo dođe da je samo njima i radi njih došao. I misle da je onih dva odsto Hrvata i Srba, koliko je u Sarajevu preostalo, sasvim dovoljno da usput bude još i prestonica i BiH i FBiH. Štaviše, prema mustri Sarajeva hoće da skroje i celu BiH. Hrvati su već oko 50 odsto iscurili iz zajedničkog entiteta, pa računaju da će isto tako i Srbi, čim se uspostavi jedinstvena BiH. Hrvati se uporno opiru bošnjačkoj dominaciji u FBiH, Srbi grčevito brane RS, a Bošnjaci, razapeti na dva fronta, očekuju da Srbin Vučić preseče bosanski Gordijev čvor u njihovu korist. U nedostatku boljeg argumenta zašto bi on to učinio sve i kad bi mogao, potežu da ima rođake u Federaciji i da je služio vojsku u Lukavici. Đinđić je bio rođen u Bosni, a Tadić čak u Sarajevu, pa nije bilo vajde.
Nije im valjao Milošević, ali ni bilo koji od kasnijih lidera iz Srbije: od Đinđića, preko Koštunice, do Tadića i Nikolića. Bili su im takođe jednako mrski i Karadžić i svi ostali istaknuti političari iz Srpske posle njega: Plavšićeva, Krajišnik, Poplašen, Šarović, Ivanić, Čavić, Kalinić, itd. I uvek su se nadali da će svaki sledeći biti bolji od svih prethodnih i u baš svakog bili razočarani kao „goreg od svih pre njega“. Dodik je samo još jedan primer u nizu, a to čeka i Vučića, makar i da je spreman da zanemari Srpsku da bi Srbiju odveo u Evropu.

Neće njemu biti toliki problem da zadovolji briselske uslove, ali sa sarajevskim neka mu je bog na pomoći. Neće biti dovoljne posete, izjave, izvinjenja, klečanje. Tražiće od njega da podupre ukidanje „genocidne tvorevine“ i njenog „zločinačkog naroda“. A evo samo što se vratio u „mrski Beograd“, Vučić ih je već razočarao: povodom poplava održao je zajedničku konferenciju za štampu sa Miloradom umesto sa Bakirom, koji je, kao predsedavajući Predsedništva, ipak trenutno, bar formalno, na čelu BiH.
Vučićeva poseta Sarajevu imala je pozitivne diplomatske i medijske odjeke, ali da je donela neke političke promene u BiH – nije, baš nikakve.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *