Vučićev gambit

Vučićev gambit

18 marta 2014

Đorđe-VukadinovićPiše: Đorđe Vukadinović

Kao što sam sugerisao pre mesec i po dana, ovi izbori su bili odlučeni još u trenutu kada su raspisani – i da je postojala iole realna mogućnost da se završe drugačije, izbora ne bi ni bilo.

Bez obzira na to što se to prikrivalo zarad održavanja veštačke neizvesnosti i zarad mobilizacije biračkog tela SNS-a, neizvesnosti u pogledu naprednjačkog rezultata naprosto nije bilo i jedino je postojala dilema (ali je ona bila više zanimljiva kladioničarima nego što je imala neki opipljiv politički smisao) da li će osvojiti „samo” 43-44, ili svih pedeset odsto glasova izašlih birača.

A posebno je svako licitiranje s rezultatima postalo bespredmetno nakon što se Demokratska stranka pocepala u dve kolone mesec dana pred izbore i kada vajne „patriotske snage” nisu uspele da se dogovore o zajedničkom nastupu, uprkos realnoj opasnosti – koja se na kraju i obistinila – da svi mogu ostati ispod crte. Sve ostalo je bila stvar čiste tehnike koju igrač Vučićevog iskustva naprosto nije mogao propustiti da ne iskoristi.

Šta više, čini mi se da je pobeda SNS-a čak za nijansu „preterana”, tj. kontraproduktivna, jer preveliku odgovornost baca u ruke SNS-a i njenog lidera Aleksandra Vučića. Takođe, mislim da nije dobro da više od 20 odsto građana nema svoje zastupnike u parlamentu, kao i da u njemu neće sedeti niko ko bi predstavljao gotovo trećinu onih koji su skeptični i nepoverljivi prema evrointegracijama i aktuelnoj kosovskoj politici.

U stvari, postoji jedno lakmus pitanje koje smo mi u NSPM-u patentirali pre petnaestak meseci i koje nepogrešivo prati, objašnjava – i odr(a)žava – Vučićev rejting. Pitanje glasi: „Šta mislite o aktuelnim hapšenjima i aktivnostima u borbi protiv korupcije”, a ponuđene opcije su: 1)to je konačno pravi početak borbe protiv korupcije; 2) to je politički obračun sadašnje vlasti sa članovima i finansijerima bivše vlastii 3) te aktivnosti služe vlastima za skretanje pažnje s ekonomskih problema i prihvatanja nezavisnosti Kosova. Kada je to pitanje prvi put postavljeno, tačno polovina ispitanika je glasala za opciju 1 („konačno pravi početak…”). Umeđuvremenu je taj procenat minimalno opadao, ali je i dalje više nego dovoljan da simbolu te borbe garantuje više nego ubedljivu izbornu pobedu. I to je, manje-više, bio kraj ovog izbornog turnusa. Sve ostalo je, kao što rekosmo, bila puka tehnika.

Što se ostalih tiče, sve je u granicama očekivanog. Uprkos svim aferama i napadima, Dačićeva koalicija drži solidan rejting i držaće ga sve dok budu na vlasti. URS ovoga puta naprosto nije imao nikakvih šansi. Demokrate su se „samoubile iz zasede”, dok su LDP i DSS platili danak svojoj „kooperativnosti”, tj. suzdržanosti da napadaju direktno Vučića, sve se nadajući da će za to biti nagrađeni koalicijom na republičkom, odnosno gradskom nivou. Na njihovu nesreću, to što bi možda moglo da prođe bez posledica kod SPS-ovih ili SNS-ovih glasača, nije prošlo kod njihovog, za srpske prilike, ipak natprosečno obrazovanog i politički svesnog biračkog tela.

Dveri su pokazale znake političkog života, ali i lutanja, što je ipak bilo nedovoljno za prolazak u parlament, a svi ostali su bili tu samo da čorba bude gušća i da ostalima skinu poneki procenat, povećaju broj „bačenih glasova”, te da tako Trijumfatorov trijumf bude još trijumfalniji.

Sve ovo, naravno, ne umanjuje razmere Vučićevog uspeha i političku virtuoznost kojom je, šahovski precizno, ma koliko to ponekad delovalo haotično, brutalno i grubo, vukao po tabli političke figure,  žrtvovao pione, konje i topove, postepeno zaokružujući „kralja” i „kraljicu” u liku Ivice Dačića i Tomislava Nikolića. Pa ih čak na kraju naveo da se međusobno bore, te u njemu traže zaštitu i saveznika.

Bez šale i bez potcenjivanja, Vučić se još jednom pokazao kao vrhunski majstor političkog inženjeringa. I bez obzira na to što je u periodu svog meteorskog uspona i političkog „preumljenja” (pre)često voleo da citira Maksa Vebera, definitivno se čini da je ipak neuporedivo bolji kao Makijavelijev sledbenik. Političke kampanje su ono u čemu je Vučić zaista dobar i što zaista voli i ume da radi. I u čemu se vežbao i kalio duže od dve decenije. Zato on, evo, još malo pa dve godine državu i vodi kao da je neprestano u izbornoj kampanji i u vanrednom stanju – što na neki način i jeste slučaj. A da li i kako ume da vodi državu, gradi institucije, čuva demokratiju i poštuje kritičko mišljenje, moći ćemo da vidimo vrlo brzo. Ali, pošteno govoreći, u toj vrsti discipline uliva daleko manje poverenja od one (makijavelističke) veštine sticanja, održanja i uvećanja moći u kojoj se pokazao kao pravi šampion.

U svakom slučaju, bez obzira na preterano i neukusno medijsko favorizovanje koje mu, dugoročno, može više štetiti nego koristiti, nema sumnje da SNS i Vučić lično trenutno uživaju bezuslovnu podršku negde između četvrtine (polovina od polovine koja je glasala), pa do trećine građana Srbije. Druga trećina podržava sve ostale, to jest, razbijene ostatke „Prve” i „Druge”, to jest, „patriotske” i „građanske” Srbije. A treća trećina, razočarana u sve i ubijena u pojam, ne podržava nikog, ne veruje nikom, ničemu se ne nada, ne glasa i ne učestvuje u političkom životu.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *