Вучићев „мали Дејтон“

Vučićev „mali Dejton“

6 juna 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Osvrti na Vučićevu vizitu Vašingtonu pokazali su da srpski opinionmaker-i sve mogu da propuste, ali da budu inertni i glupi – nikad. Opisujući posetu kao krah jer Vučić nije video Bajdena, vučićomrsci su pokazali uverenje da Bela kuća funkcioniše kao STR, na čijim vratima na zakačenoj cedulji piše „vraćam se za pet minuta“. Amerikanoljupci – svet koji se više šlihta Amerima nego što mrzi Vučića – bili su benevolentniji, gradeći kule na pesku, veće i od njihove snishodljivosti. Tako se od nekih od njih moglo čuti da je Vučić tamo otključao vrata EU a od drugih kako će Jenkiji sad da zaprete Albancima da se smire, budući da su odsudno zainteresovani za stabilnost Balkana. Mir u svetu nisu pominjali. Treća grupa majstora – o vučićoljupcima je reč – bila je uzdržanija nego inače, što im nije u prirodi. Objašnjenje za njihovo čudno ponašanje krije se u tome što sam Vučić neće ovu posetu marketinški rabiti kao neke ranije, budući da se tamo radilo o suptilnijim i o opasnijim stvarima, gde nije bilo ničeg što bi moglo da se egzaltirano tumači, a što bi oni mogli da razumeju i čime bi mogli da mašu.

2.

Pa ipak, bila je to važna poseta, u kojoj su dominirale dve stvari – jedna stara i jedna nova. Prvo, još jednom se pokazalo da Ameriku Srbija još od početka 90-tih zanima isključivo kao bezbednosni problem. Dakle, ako je Srbija mirna i ako to namerava da ostane, sve drugo je samo pitanje tehnike. Rečju, kad Amerikanci dobiju uveravanja da Srbi neće da se tuku, tad za njih sve postaje lakše. Primenjeno na današnje prilike, to pitanje prelama se kroz ponašanje Srbije u celoj seriji regionalnih problema. Dakle, kako će Srbija da se ponaša u makedonskoj krizi, hoće li biti na strani Gruevskog? (Uzgred, još pre njegovog puta u Vašington, neki ambasadori su tražili od Vučića da primi Zaeva, ali do toga nije došlo.) Hoće li preduzimati preventivne antiterorističke akcije protiv sumnjivih Albanaca na Jugu? Hoće li, kad Cipras uskoro dođe u Beograd, imati neku zajedničku akciju oko Makedonije i Turskog toka? Kako će se Srbija ponašati kad krene lom u Republici Srpskoj? Šta Vučić misli o Orbanu, namerava li da krene njegovim stopama? Zadovoljstvo Vučićevim odgovorima njegovih američkih sagovornika učinili su da se srpski premijer iz Vašingtona vrati sa titulom „faktora mira na Balkanu“.

3.

Drugi momenat Vučićeve posete Vašingtonu je nov. Naime, sve ono o čemu se pre šest meseci na liniji Beograd-Vašington razgovaralo, kad je susret sa Bajdenom počeo da se priprema, posle događaja u Makedoniji dobilo je sasvim drugo značenje. Recimo, kad je Vučić pre neki mesec tražio američke kompanije u Srbiji, možda je mislio na pare; sada u Vašingtonu, kad je govorio o tome, morao je da misli na to da će Amerikanci, ako nam pošalju neku firmu, računati sa prostorom Srbije kao sa stabilnim, rečju, da nemaju u planu da ga ugroze.

To znači da nikad od Dejtona Srbija sa Amerikom nije manje razgovarala kao zasebna država, koja ima sopstvene autonomne političke procese i namere, a nikad više kao deo regiona, u kome su bolni i opasni procesi rekonfiguracije već započeli, i to na inicijativu Amerikanaca. I to je, rekao bih, bila suština vašingtonskih razgovora: Vučića je zanimalo hoće li Amerika ostaviti Srbiju u miru, Amerikance hoće li Srbija biti mirna.

4.

Zahtevi Vašingtona pred Srbijom su ogromni, mnogo veći nego što se čini na prvi pogled. Oni su toliko veliki da Vučićeva reč kako će Srbija biti mirna nije mogla sasvim da uveri njegove američke sagovornike. Zato će to biti veoma kontrolisano i zato će u inspekciju u julu doći Viktorija Nuland, u avgustu nam eto i Mekejna, onog tipa koji razlikuje samo dve grupe problema – nerešive i one koji se rešavaju bombardovanjem. Hajde da vidimo koji su to zahtevi i zašto su preveliki?

5.

Prvo, posle kratkog zatišja, odnosi između SAD i Rusije ponovo se komplikuju, što je već počelo da se ogleda u Ukrajini.

Drugo, Makedonija će najmanje do sledećeg proleća ostati živ izvor nestabilnosti, koji se poslednjih dana razvio i u pravcu prvog ozbiljnog sudara Nemačke i Amerike. Naime, kad su makedonske delegacije – Gruevskog i Zaeva – došle početkom nedelje kod Austrijanca Johanesa Hana, komesar je zaevljevce ostavio pred vratima i dugo razgovarao sa ekipom Gruevskog. Tamo su dogovorili vanredne izbore za april, ali ne i ostavku Gruevskog i formiranje prelazne vlade, što je tražio Zaev. Kad je makedonski sorošoid – tako ga tamo zovu – zakukao, Han ga je upozorio da će ga javno optužiti da odbija ponuđeni dogovor.

Nekoliko dana kasnije, u petak, posle konsultacija i ohrabrenja Amerikanaca, Zajev je najavio da odustaje od daljih pregovora. Već po tome bilo je jasno da je Vašington glavni izvor makedonske nestabilnosti i da neće prestati da do aprila destabilzuje Gruevskog i slabi njegove šanse na izborima. Čime će se sve američke službe u tome služiti, možemo samo da zamislimo, ali ne i da računamo kako će biti nežniji nego u Kumanovu.

Dakle, kriza u Makedoniji, koja je prilično angažovala i rusku diplomatiju, pod palicom Vašingtona ne ide ka razrešenju, već se komplikuje i produbljuje. Njen cilj – a to bi u Beogradu morali da znaju – nije glava Gruevskog, jer nju su, koliko god da se on dobro drži, mogli da imaju sa mnogo manje gužve i baruta. Cilj je rekonfiguracija Makedonije za račun Velike Albanije, i ta rekonfiguracija ne može ostati samo na Makedoniji. Isto kao što u Bosni i Hercegovini cilj Amerikanaca nije već prilično ranjeni Dodik, nego najavljena ustavna rekonfiguracija Bosne, a to će reći rušenje Dejtona.

6.

Treća kritična tačka je Grčka, koja je Amerikancima bila sasvim u redu, sve dok je Cipras držao front samo prema Merkelovoj i Evropskoj komisiji. Međutim, u trenutku kad se u grčku krizu umešala Rusija i kad su grčko-ruski razgovori o Turskom toku ušli u veoma ozbiljnu fazu, pa još kad su iz Atine Amerima grubo otpisali da im se ne mešaju u unutrašnje stvari, šta se može očekivati sem nekog otvaranja problema Ciprasu i njegovoj vladi.

7.

U takvim prilikama, gde polovina antizapadnih pobunjenika Evrope ima vlast na Balkanu i okolini, bilo bi glupo da Amerikanci zahtevaju od Vučića uvođenje sankcija Rusiji ili javnu osudu Putina. Zahtev je nešto drugo: da Srbija ostane distancirana od procesa koji se odvijaju u Makedoniji, Bosni, Grčkoj i Mađarskoj, posebno da ne bude na strani onih snaga koje bi, sledeći svoj državni i naconalni interes, morala da podrži. Pritom, svaka od strana koje su kompatibilne sa interesom Srbije – i Dodik, i Gruevski, i Cipras, i Orban – danas uživaju snažnu rusku podršku i Amerikancima je svakako u interesu da Srbija, koja može da bude važna karika tih procesa, tu ne bude ni na ruskoj ni na sopstvenoj strani.

Šta to znači? Razumevajući da sve oko Srbije, pa i u njoj vri, strahujući koliko bi Srbija ili Sever Kosova kao poprište specijalnih američkih operacija mogli da budu opasni, Vučić je u Vašingtonu visoko izdigao reči bezbednost i stabilnost, verujući da bi Srbiju moglo da zaobiđe vrenje koje, po svoj prilici, očekuje Balkan. Istovremeno, nema nikakve sumnje da mu je u Vašingtonu ispostavljena cena tih reči, a ona glasi: ni u jednoj balkanskoj krizi ne biti na strani koju podržavaju Rusi. Haug!

8.

Vučićeva poseta Vašingtonu, uz sve ono što sledi u čestim daljim kontaktima sa Amerikancima, od njega bi mogli da naprave onog faktora i čuvara balkanskog mira kakav je bio Milošević posle Dejtona. Sećamo se koliko je Miloševiću tada značila ta titula, koliko je verovao da mu ona produžava politički život, koliko se nadao da će mu ona sačuvati mir u Srbiji.

Tu titulu, naravno, neprestano je plaćao isporučivanjem novih i novih zahteva – od tolerisanja etničkog čišćenja u Krajini do prepuštanja delova Srpske i podrške prvim kršenjima Dejtonskog sporazuma na račun Srba. Elem, van granica Srbije Milošević je žrtvovao nacionalne i državne interese, sve dok to isto od njega nije bilo zahtevano i na teritoriji Srbije. Predaja Kosova za njega je bila previsoka cena da bi nastavio da nosi titulu faktora mira i stabilnosti. Ostalo je istorija.

9.

Kao što Voren Kristofer u poznatoj anegdoti nije mogao da Miloševiću na papiru napiše šta bi trebalo da uradi da postane američki prijatelj i večni faktor mira i stabilnosti, već da uvek i svuda ispunjava ono što se od njega traži – tako ni u Vašingtonu ove nedelje nije bilo nikog ko bi Vučiću mogao da garantuje bilo šta. Da, možda neće pomoći Gruevskom, verujući da bi Velika Albanija mogla da se zaustavi u Makedoniji. Možda će gledati kako razapinju Dodika, uveren da bošnjačke teoriste može zaustaviti na Drini. Možda će nastaviti da Ciprasa posmatra kao čoveka koji ide prečicama, u momentu dok ovaj bije ne mnogo manju bitku od one koju tuče Putin. I sve se to da razumeti jer spoljnja politika se ne vodi principima, već sebičnim interesima zemlje, da nije jedne male stvari. Naime, čak i kad bi htela, Srbija ne može biti isključena iz procesa koji se danas odvijaju na Balkanu, ne postoji scenario u kome će Makedonija pasti pod albansku čizmu, a Srbija ostati pošteđena; poraz Ciprasa biće tragedija svih prezaduženih zemalja Evrope, kraj Dodika biće uvod u nacionalnu tragediju prvog reda. Nijedna od tih tragedija u najavi neće Srbiju ostaviti mirnom, ni iznutra ni spolja.

Zato je izostanak sastanka sa Bajdenom imao za Vučića poseban simbolički značaj. Video je sve one koji su od njega zahtevali sve ono što bi mu tražio i Bajden; jedino nije video onoga ko bi mogao da mu garantuje da će biti sve u redu ako tako postupi. Mada, da se ne lažemo, Miloševiću su garantovale mnogo veće face od Bajdena. I?

(Standard.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Mitar says:

    ,,Zlo se trpi od zla još gorega''!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *