Vučiću, ovo je taj trenutak

Vučiću, ovo je taj trenutak

4 aprila 2013

zeljko-cvijanovic-izdvojena1Piše: Željko Cvijanović

Ovo je taj trenutak! Ali, pre nego što izmerim njegov ne mali značaj i još veće potencijale koje otvara, vredelo bi konstatovati nekoliko sasvim očiglednih stvari. Elem, prošao je taj 2. April, a sporazum Beograda i Prištine nije postignut, i to je retko dobra vest. Dobra je čak i ako je reč o pukoj taktici odlaganja Vučića i Dačića. Jer – iako će sad srpski mediji do utorka, kad Vučić mora konačno da odgovori, plašiti Srbiju najneverovatnijim scenarijima – na krilima tog  „ne“ poniženi srpski politički vrh u još poniženiju srpsku javnost pustio je opasan virus koji širi glas o tome da je ipak moguće suprotstaviti se, da naspram malih Srba u Briselu nisu sedeli Odin i Valkire, već samo Tači i Eštonka, i da srpski put nije bez alternativa, o čemu se, ne zaboravite, ovde nije zucnulo punih pola decenije.

Druga dobra vest je da je odbijanje Vučića i Dačića da daju Kosovo za ništa zapravo prvo ozbiljno suprotstavljanje ove vlasti strancima, a takve stvari, koliko god da bole, umeju i da se dopadnu, toliko da odrastao čovek poželi i da ih ponovi.

Čini se da je nosilac prvog srpskog  „ne“ strancima ipak bio Vučić, do utorka najjači zapadni čovek u srpskoj vlasti. Sudeći po tome da ga je još u ponedeljak nekoliko zapadnih ambasadora optužilo da sprečava  „istorijski“ dogovor Srba i Albanaca, jednako se čini da bi u svemu tome možda moglo da bude i nečeg mnogo većeg od banalne taktike odlaganja i prepariranja srpske javnosti. Ne bih rekao ni da je Vučićevo nuđenje ostavke Dačiću u sred pregovora bilo tek zamajavanje masa. Naime, čak i po njegovim reakcijama posle pregovora jasno je da je slomljeni i ucenjeni Dačić – koji sebe vidi kao čoveka na vlasti, čoveka u zatvoru i ništa između – u utorak bio skloniji popuštanju. Otuda je Vučićeva ostavka bila manevar koji ga je definitivno lansirao u prvi plan kosovske priče. Jer, kada formalnom šefu delegacije – premijeru dakle – u sred pregovora, na kojima on, po formaciji, vodi glavu reč, tresnete ostavku, šta se dogodi? Osim što mu je to zamirisalo na izbore, koje nikako ne želi, Dačić može i da vam je prihvati, i tada se pakujete kući ostavljajući ga pod teretom odgovnosti i pretnjom da i predsednik države i parlament mogu da sruše rezultat njegovih pregovora. Može i da vam ostavku odbije, ali tada se sklanja ustranu i vi, tojest Vučić, vodite glavnu reč.

Zvezda odbijanja briselskog ultimatuma bio je svakako Vučić, i njegov potez biće jednako neshvatljiv i onima koji su ga prethodnih nedelja videli kao najvećeg izdajnika koga su ikad našao kod Srba i onima koji znaju kako je pre neku godinu u njemu zaspala šešeljevska kundalini, koja se u noći sa utorka na sredu probudila u poslednji čas.

TRI PUTA NIŠTA

Naravno, dva su moguća razloga Vučićevog odbijanja, koji se pritom među sobom ne isključuju. Prvo, u Briselu se dogodio još jedan u nizu velikih neuspeha evropske dilomatije, koji je, najblaže rečeno, morao da izmami osmeh na svakim američkim usnama. Među velikim međunarodnim igračima u kosovskim pregovorima EU postoji manje nego ikad od 2010, postoje samo SAD, i – videćemo u zavisnosti od budućih događaja i ponašanja Beograda – da li postoji i Moskva. Drugi faktor je, naravno, Vučić, kome sam u nekoliko tekstova poslednjih meseci u najboljoj nameri poželeo da što pre udari glavom u zid. I udario je.

Najpre su mu Nemci, koji su ga dočekali bolje nego Kneza Pavla, napisali ultmatum od sedam tačaka, iz koga mu je moralo biti jasno da od datuma neće biti ništa. Potom su mu i Nemci i Amerikanci objasnili da je on njihova najveća akvizicija, a onda su odbili da ga podrže da sazove vanredne izbore i posle njih zavlada Srbijom. Na kraju su ga gotovo silom odvukli u Brisel kao najodgovornijeg za kosovske pregovore, a onda mu i tamo rekli da mu ne daju ništa. Tri puta ništa, dakle. Naravno da je Vučić morao u nekom trenutku da se zapita šta bi tek dobio da nije njihova najveća akvizicija.

Sad je pitanje šta će se dogoditi posle briselskog neuspeha pregovora. Vučić će se naći pod baražnom vatrom, najpre do utorka po kabinetima a onda i u medijima, i tu se za njega ne može učiniti mnogo više nego da mu se poželi da izdrži, makar onoliko koliko bi takav mogao da računa i sa nekim nesumnjivim ličnim dobicima koji iz te izdržljivosti proizlaze. Kao jak Vučićev adut za budućnost mogu da posluže mnoge stvari, pa čak i dosadašnje sasvim pogrešno pregovaranje o Kosovu. Naime, Srbi su se u pregovorima unapred odrekli svakog suvereniteta na Kosovu, računajući da će za to na kraju nešto da dobiju. Suverenitet na Kosovu, međutim, bio je mnogo jak pregovarački adut, za šta su Toma, Vučić i Dačić, ako su već rešili da ga predaju, mogi da dobiju mnogo više nego što su uopšte smeli da zamisle. Naravno, nisu dobili ništa, i ta očigledna velika greška mogla bi da se petvori u ozbiljan moralni adut. Naime, svakome ko ga optuži za pregovaračkog partibrejkera Vučić uvek može da kaže koliko je mnogo nudio (preko svake razumne mere!) i koliko je malo dobio.

E sad, u tom argumentu leži i velika opasnost: naravno da su i Ameri i Tači svesni koliko im je mnogo Beograd nudio i koliko su ga potcenili. Ako to razumeju i u narednim danima se predomisle i ako to razumevanje pobedi njihovu aroganciju, i Vučić i Srbija biće ponovo u ozbiljnom problemu. To je možda i najveća opasnost u danima koji dolaze.

Sa druge strane, posledice dosadašnjeg pregovaranja nisu male. Američki lobisti kosovske nezavisnosti tek sad će da hodaju po svetu sa Tominom platformom, kojom se odriče srpskog suvereniteta na Kosovu, i Dačićevim autorskim tekstom u NIN – u, u kome se ovaj obračunava sa srpskim ustavom. Nisam siguran da će u tome biti sasvim neuspešni.

Otuda je veoma važno da se na neki način izbrišu ove neslavne srpske stanice u pregovaračkom procesu, koji bi se, srećom, mogao pokazati neuspešnim. Kako to uraditi?

I tu smo na jednom veoma važnom momentu koji Vučićev lični interes dovodi u visoku saglasnost sa najboljim interesima Srbije. Reč je izborima, što pre to bolje. Prvo, kada bi se raspisali izbori, oni bi i smanjili i skratili kosovski pritisak stranaca i na Vučića i na Srbiju. Drugo, izbori su trenutak kad se mnogo toga resetuje, pa i obećanja koja su i on i ostali akteri dali zapadnim silama. Naravno, i sada će stranci dolaziti sa svojim idejama, zahtevima i ucenama, ali Vučićeva pozicija za pregovore s njima danas je mnogo bolja nego u maju prošle godine, pa je otuda za očekivati i da će neće biti onako lake ruke kao lane.

HUK KOSOVSKOG  „NE“

I baš zato je to taj trenutak“ I za Vučića i za Srbiju. Jasno je da on posle briselskog odbijanja da kapitulira na Kosovu, neće reći da mu puca prsluk za datum, neće prestati da govori o teškim ustupcima na Kosovu, neće početi da optužuje zapadne sile a, plašim se, neće prestati ni da pominje Vebera i protestantizam kao jedino što nam još nedostaje da bismo postali uspešni. Ali jasno je još nešto: on je taj koji je u Briselu rekao  „ne“, šta god da mu je bio motiv, on je taj koji se zapadnim silama prvi usprotivio posle pola decenije srpskog puzanja, koje je u nekom trenutku postalo nalik ronjenju u krtičnjaku.

Lepo je što je Vučiću rastao rejting posle hapšenja Miškovića i ostalih, još bolje je što je politički tako razmontirao žute da se neće skoro sastaviti i što nastavlja da ih razmontirava. Ali držim da je sve to luk i voda u odnosu na onaj huk povratka samopoštovanja koje bi svojim kosovskim  „ne“ mogao da vrati među Srbe. Ako oseti taj huk, ako shvati koliko on može da mu da – a taj svet koji je 90 – tih sa Šešeljom prošpartao sva srpska sela sa više od pet kuća ume da to da oseti i vrednuje mnogo bolje od onih koje su to vreme proveli na kursevima u Segedinu – dakle, ako ga ne konveruje u ono što mu nude stranci, a šta god da mu ponude, biće manje je od toga – Vučićevo briselsko  „ne“, ako bude dovoljno postojano, koliko treba artikulisano i makar minimalno iskreno, moglo bi da bude prvi veliki korak ka stvaranju novog srpskog lidera za jedan dobar niz narednih godina. Argantni  „institucionalisti“ koji veruju da je to glupo i da Srbija mora da se menja delovanjem sistema, a ne jednog čoveka sa svojom ekipom, treba da znaju važnu stvar. Da Srbija nije Britanija, i da to više nije čak ni Britanija, čiji se sistem takođe može menjati samo izvan sistema (revolucija) ili pobunom insajdera, dakle pojedinaca koji bi sistem razvalili iznutra.

Da bi se to dogodilo, Vučiću je potrebno nekoliko stvari. Prvo, da ume da sam razume svoje briselsko  „ne“. Da razume da posle njega, makar mu trajalo i samo dva sata, nikad više neće biti isti, s tim da ima priliku da, mereno onim narodnim hukom, postane mnogo bolji od ovoga što je danas, ali i da postane mnogo gori ako taj huk prokocka ili zameni za tepsiju ribe.

Drugo, da već narednih dana oko tog briselskog  „ne“ – ponavljam, pod uslovom da ono bude postojano – okupi jednu javnost, ali ne samo onu, kakvu je do sada najviše voleo, iz tabloida među svetom koji će ga podržati zato što je tu gde jeste, već među onom intelektualno promišljenom javnosti, koja će ga podržati zbog onoga što bi posle tog  „ne“ mogao da bude. Ta javnost, istini za volju, nije do sada za Vučića imala ni mnogo razumevanja ni mnogo simpatija, ali to ništa ne mora da znači ako uspe da je uveri da je to  „ne“ jedno  „ne“ koje je, makar od juče, više on nego bilo šta drugo.

Treće, da odmah izađe na izbore, icrtavajući liniju podele, gde će na jednoj strani biti oni koji mogu da u istoj rečenici povežu reči  „ne“ i  „Kosovo“, a na drugoj politički disleksičari, kojima to ni u snu ne polazi za rukom; na jednoj oni koji veruju u snagu naroda i sopstvenu dužnost prema njemu, i oni koji veruju da je sve to jedna stoka; oni koji imaju moralni osnov da govore o pljački Srbije i oni koji bi se, uz zrno kućnog vaspitanja, na pomen toga pokrili ušima; oni koji veruju da Srbija ponovo može da postane država i one koji znaju da joj jedino smeta to što je još pomalo država. Da na tim izborima pobedi i formira vladu upravo prema toj liniji podele.

Četvrto, da odmah po formiranju vlade, zajedno sa Tomom, napravi novu kosovsku platformu, u kojoj za sada može da bude svega osim tri stvari: priznanja, odricanja od državnog suvereniteta i odustajanja od zaštite tamošnjih Srba i njihove baštine.

Peto, da prostudira sve što su Turci radili čekajući da ih pozovu u članstvo EU, i da radi to isto.  „Da, hoćemo!“  „Nema ucena!“  „Mislimo o EU kad god mislimo o sebi, a ne obratno!“

Šesto, da razume koliko se Rusija promenila na političkoj mapi sveta za poslednjih deset godina i koliko se promenila sopstvenoj i mapi svojih aspiracija od početka poslednjeg Putinovog mandata. Sa druge strane, možda smo današnji vidljivi ruski angažman u Srbiji i u Crnoj Gori čekali predugo, možda je i zakasnio, ali samo mi ovde danas vidimo da on ipak ima svoj ne mali učinak i da mi možemo mnogo da učinimo da on bude i kontinuiraniji i intenzivniji, a ne kampanjski kao do sada. Naravno, ne zaboraviti Kinu kao najveću svetsku fabriku novca koji je politički najjeftiniji.

Sedmo, da promeni ekonomski model, da spasava privredne resurse i da svakog ko mu kaže da su strane investicije rešenje za sve prestane da pita o bilo čemu.

Osmo, da prestane da bude korisnik situacija, i da počne da ih stvara. Da shvati da se to radi kulturnim ratovima, da su oni najhumanija stvar na svetu jer oni koji ih pametno vode ne moraju kasnije da vode one prave ratove.

DA LI JE VUČIĆ TAJ

Moglo bi tu svašta još da se navede, ali čitalac se sad već verovatno pita kakve sve to veze ima sa Vučićem. Evo kakve. Čovek kome zapadne prilika da menja Srbiju može da u okolnostima u kojima živimo dobije mandat za to samo na dva načina. Prvi je da on ne može da dođe izborima, nego kao proizvod nekih veoma dramatičnih društvenih događaja, da ne kažem revolucionarnih. Ako ne tako, to može da bude samo čovek koji je već na vlasti, koji će tamo udariti u zid i promenjen se probuditi svestan da tako više ne može i jednako svestan da u rukama već ima neke poluge kojima može da menja Srbiju. Drugi deo tog fotorobota još je jasniji. Takav ne može biti ni demokrata ni čovek koji rešenja traži unutar sistema, koja mu ne dozvoljavaju da uđe u zonu visokog rizika. Treći kriterijum je taj da to može samo čovek koji je doživeo i preživeo snažno poniženje i koji će po tome imati empatiju za današnje poniženje Srbije, i samim tim shvatiti koliko je značajno da Srbiji vrati onaj minimum samopoštovanja bez koga nema ni ljudi, ni država, ni naroda. Pitanje je da li je Vučić taj, odnosno da li je on preduboko u zapadnim rukama da bi tako nešto bilo moguće? Jeste, preduboko je s njima, ali samo on ima u sebi onu meru ludila neophodnog za to, onu crtu iracionalnosti bez koje se takve stvari ne rade. Drugo pitanje je, međutim, da li je to Vučiću dovoljno? Nije.

Da li je onda Vučić taj? Ne verujem, ali znam da je ovo ta prilika za njega, posle koje ih više neće biti. Onaj ko je u utorak otputovao u Brisel da preda Kosovo nije mogao da se vrati isti, posebno pošto je tamo rekao  „ne“. Mogao je to da izgovori najpokvarenije i najlažljivije na svetu, ali već sutradan ujutro morao je i da se suoči sa svim vratima mogućnosti koja su mu otvorila ta dva slova. Isto kao onaj koji je pre četvrt veka rekao  „niko ne sme da vas bije“, da bi sutradan shvatio magijsku snagu tih reči. Izgovorio ih je samo šest, a oko njega više ništa nije bilo isto.

Da, ovo je taj trenutak. Samo se još traži taj čovek.

(Standard.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Čarli says:

    Nijedno slovo netreba dodati. Ili će biti VUČIĆ ili Lisičić, pitanje je sad!!!!!!

  2. Dejan says:

    Ne boj se Željko, Vučić je taj čovek. Jel ti sad lakše?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *