Вук Ст. Караџић је био револуционар

Vuk St. Karadžić je bio revolucionar

11 marta 2017

Predrag-Protich--1

U knjizi „Književnost kao institucija”, koju je objavila izdavačka kuća TANESI, iz Beograda, Predrag Protić (1934), naš poznati književni kritičar, uvrstio je osamnaest svojih radova o srpskoj književnosti, koji se bave književnom i kulturnom istorijom, od ranog 19. veka do Drugog svetskog rata. Pored uvodnog eseja „Književnost kao institucija”, po kome je naslovio knjigu, i završnog o „Srpskom književnom glasniku”, Protić piše o ličnostima iz našeg kulturnog života, koje su, na različite načine, obeležile svoju epohu.

U jednom trenutku, gubitkom nacionalne države, kada porodične zadruge i crkva preuzimaju institucije države, i književnost postaje svojevrsna institucija države?

Srpska književnost je bila, i među Srbima pod turskom vlašću, i među Srbima u Austriji, kada samostalnih srpskih institucija, sem crkve i porodične zadruge, nije bilo, jedan od bitnih elemenata nacionalnog života. Države u kojima su Srbi živeli nisu bile njihove države i crkva je na sebe preuzela mnoge uloge koje je ranije imala država. I preuzela dve druge: da održava nacionalnu svest i da štiti Srbe od raznih prozelitizama. Usmena književnost imala je sličnu ulogu, a uz to, Srbe je podsećala na ono što su nekada bili. Umetnička književnost, bila je nastavljač ove misije, i imala je izraziti prosvetiteljski i nacionalni karakter. Posle obnove države situacija se nije bitno promenila. Državi je vraćeno ono što joj pripada, ali je književnost ostala značajan deo nacionalnog života, dakle nacionalna institucija. Tako su književnost, svaki na svoj način, doživljavali i stvaraoci, i čitaoci, i kritičari.

U jeziku, kako je Humbolt govorio, boravi duša naroda. Kakva je uloga Vuka St. Karadžića u očuvanju našeg jezika?

Vuk Karadžić je bio, po svome mentalitetu, revolucionar, i kao svaki revolucionar, nastojao da radikalno odbaci sve postojeće. U ovom slučaju, tadašnji književni standard i da govor kojim se služio učini novim književnim standardom. Revolucionar, Karadžić nije imao nameru da bilo šta sačuva. Hteo je upravo suprotno: da dotadašnji standard zameni drugim. Da ukine razliku između govornog, ili kako ga je on zvao, narodnog jezika i tadašnjeg književnog standarda. I, naravno, uspeo je u tome.

Jovan Sterija Popović, nije se, do kraja, slagao s Vukovim reformama. Šta mu je zamerao?

Sterija i Karadžić su se razišli oko pravopisa. Sterija je polazio od toga da Srbi već imaju dve ortografije, građansku i crkvenu ćirilicu, i da im treća nije potrebna. Razišli su se i oko naučne terminologije. Sterija je mislio da treba krenuti sa stvaranjem naučne terminologije. Pošto novi standard, koji je uveo Vuk Karadžić, nije za to davao osnova, da to ne treba prepustiti narodu, koji je po Vuku jedini tvorac jezika, nego da to treba da radi Društvo srpske slovesnosti. Ali, Vuk je mislio da posebna naučna terminologija nije potrebna, a ukoliko se ukaže potreba, da je treba preuzeti od Hrvata.

 

Laza Kostić je tvrdio da u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja postoje zmajovanke i slavujanke, i da je zmaj pojeo slavuja. Slažete li se s ovom ocenom?

Ne. Laza Kostić je umeo da vrlo proste stvari kaže na neobičan način i da one zvuče neobično. On je u stvari samo rekao da Zmaj ima i dobrih i rđavih pesama. Zmaj je pesnik kakav jeste, značajan pesnik, upravo zato što je bio kompletna pesnička ličnost koja se ne može deliti. Nikakav zmaj nije ugušio ili pojeo slavuja.

Čitav niz eseja o Lazi Kostiću napisao je Veljko Petrović. Kako ga je on video?

Veljko Petrović je, odmah posle smrti Laze Kostića, prvi uočio da je groteska jedan od osnovnih principa Kostićeve poetike i time objašnjavao mnoge neobičnosti u njegovoj poeziji. Tačno je odredio i prirodu i, ako tako može da se kaže, tip ili vrstu Kostićevog romantizma.

Ne sporeći da je Domanović naš najveći satiričar, vi skrećete pažnju i na njegove kratke priče iz seoskog života?

Kao i Zmaj, Radoje Domanović bio je celovita ličnost i njegova  proza predstavlja jedinstvenu celinu. Satirične pripovetke, čak i kad bi im se priključile njegove političke kozerije iz „Stradije”, predstavljaju nešto manje od polovine njegovog opusa. Ostalo su pripovetke iz seoskog i gradskog života. Sve one imaju istu intelektualnu i etičku osnovu. To je u osnovi hrišćanski, a ne patrijarhalni moral. Humor u njima je iste prirode kao i u satiričnim pripovetkama. Javljaju se čak i neke iste ličnosti u pričama obe vrste. Na primer, strina zloslutnica. Vredelo je, verujem, skrenuti i na njih pažnju.

Slično je i s Nušićem: ostao je zapamćen kao komediograf, a nema književnog žanra u kojem se nije oprobao?

Imate pravo. Trebalo je da prođe dosta vremena pa da izvesni uticajni intelektualni krugovi prihvate činjenicu da je Nušić značajan pisac. Tako je Nušić do danas ostao prisutan u jednom dosta redukovanom izdanju. I ja sam na izvestan način Nušiću dužan. Mene je u ovom slučaju interesovao odnos zabavljača i moraliste, komedije koje sam odabrao bile su najpogodnije za jednu takvu analizu. Nadam se da ću se jednom pozabaviti i drugim aspektima Nušićevog dela i da će i drugi žanrovi doći na red.

U svakoj literaturi, pa i našoj, tvrdite, pišu se osrednja i slaba dela, malo je remek-dela. Isto važi i za ovo naše vreme?

Rekao sam, zapravo, da je uglavnom tako. Naravno da to važi i za naše vreme, i za našu književnost. I ne samo kod nas. Tako je uvek bilo. U svojoj knjizi navodim primer Svetislava Vulovića koji je izračunao da je u vreme Ujedinjene omladine srpske, dakle u cvetno doba našeg romantizma, bilo stotinu i četrdeset pisaca pesama. Danas se zna za nekih desetak i za poneku pesmu ili poneki stih, a da im se autor ne zna. Neke pesme, ali ne i pesnike, od zaborava su spasli kompozitori. To govorim i iz sopstvenog iskustva.

Pratite li novu srpsku književnost, vidite li naslednike Andrića, Crnjanskog, Ćosića…

Ne vidim. I ne želim da ih vidim. Ali, vidim nešto drugo. Moj dragi profesor Raško Dimitrijević rastajao se sa studentima poslednje godine studija rečenicom: „Naređujem vam da me zaboravite i što pre nađete sebe”. Ovde je reč o velikim piscima koji ne mogu da imaju naslednike, pošto su jedinstveni i neponovljivi. Ni sledbenike. Ali sam siguran, pošto verujem u stvaralački potencijal svoga naroda, darovitost, književnu kulturu i intelektualno poštenje mnogih savremenih pisaca i generacija koje dolaze, da postoje ili će doći pisci koji će, na jedan autentičan, ali drugačiji način, biti ravni piscima koje ste spomenuli.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *