Za Amerikance je „dobra Rusija“ samo ona Rusija koja dopušta SAD da rade šta hoće širom sveta

Za Amerikance je „dobra Rusija“ samo ona Rusija koja dopušta SAD da rade šta hoće širom sveta

21 avgusta 2014

AFP/Getty 510792857Piše: Jevgenij Satanovskij, (predsednik Instituta za Bliski Istok)

Uslovi koji su nametnuti Rusiji posle početka novog hladnog rata mnogo su bolji nego tokom 1950-ih godina.

Drugačiji ekonomski i tehnološki nivo, fleksibilan i razvijen finansijski sistem i stepen integracije sa svetom -omogućavaju da se uspešno pruža otpor spoljnom pritisku i da se prevazilaze i izbegavaju svakakve sankcije.

Ono što može da zasmeta nisu pozicije SAD i EU, nego greške koje može da dozvoli domaća birokratija. Pri tom se ni najmanje ne radi o kadrovskoj i industrijskoj politici ili njenom odsustvu, već i o stvarima mnogo manje materijalnim.

Ključno pitanje spoljnopolitičkih odnosa jeste – poverenje i to ne samo prema neformalnim obećanjima, nego i prema pismenim garancijama koje se po pravilu neminovno krše. Nema posebnog značaja da li je u pitanju neširenje NATO-a na istok, sporazum o RVSN – raketnim strateškim snagama, ili sporazum o prenošenju ovlašćenja sa predsednika Ukrajine na opoziciju.

Za Rusiju je krajnje problematična sama mogućnost da zemlje Zapadnog bloka smatra za partnere, a ne konkurente i potencijalne vojnopolitičke protivnike posle svega što se između njih desilo tokom poslednjih četvrt veka.

Pozivanje na XXI vek na čijem početku je neprihvatljivo ponašati se kao u XX veku, za šta je predsednik Obama optužio predsednika Putina posle krimskog referenduma, ne govori ništa drugo sem da je rukovodstvo SAD bilo krajnje iznenađeno pošto se suočilo sa situacijom u kojoj se Rusija u kritičnim okolnostima ponašala sa istom spremnošću da štiti sopstvene nacionalne interese kao i Amerika, čak mnogo profesionalnije.

To je i navelo Belu kuću da počne sankcijama da pritiska Kremlj, što je toliko u suprotnosti sa ranije deklarisanim „resetovanjem” odnosa.

Sama po sebi brzina sa kojom su Sjedinjene države preduzele uvođenje sankcija protiv Rusije i napori koje je Vašington uložio sa ciljem da im se priključio maksimalan broj zemalja nezavisno od njihovih nacionalnih interesa, govore o tome da Obamino „resetovanje” nije bilo ništa više od manevra koji odvlači pažnju.

Iza njega ničega nije bilo sem pokušaja da se uspava budnost Moskve i dobije na vremenu. Priprema za komplikovanje odnosa RF sa međunarodnom zajednicom i njenim neposrednim susedima, u datom slučaju sa Ukrajinom, zahtevala je podražavanje dijaloga koji ne pretpostavlja pravo partnerstvo – kao što je dijalog o problemu sirijskog hemijskog oružja.

Karakteristično je Obamino žaljenje povodom „uspešne saradnje” sa bivšim predsednikom Medvedevom, nasuprot nastalim odnosima sa aktuelnim ruskim rukovodstvom.

Podsetimo da se „uspeh” te saradnje sastojao u tome što se Rusija priključila antilibijskoj rezoluciji OUN, koju su pokrenule Sjedinjene Države, što je kasnije – uprkos duhu i slovu te rezolucije – legalizovalo NATO intervenciju u Libiji. Rezultat su bili svrgavanje i stradanje Muamera Gadafija, faktički raspad Libije kao države, stradanje američkog ambasadora i rezidenata CIA u Bengaziju i prelazak savremenog naoružanja iz Gadafijevih skladišta u ruke islamističkih ekstremista.

O neviđenom pogoršanju situacije u unutrašnjosti Sahare i Sahele suvišno je i govoriti.

Odnosno, „dobra Rusija” – to je Rusija koja bar ne smeta SAD i njihovim saveznicima da čine greške bilo kojih razmera, urušavajući sistem bezbednosti u čitavim regionima.

Privatni i korporativni interesi, bilo da je to lični interes nekog od zapadnih političara, resora ili finansijsko – industrijskih grupa, pomešani su sa interesima naručilaca svrgavanja ovog ili onog režima (u slučaju Gadafija – Saudijske Arabije i Katara), a takođe i potiskivanja konkurenata (iz Libije – u prvom redu Rusije i Kine).

2014-05-09T065500Z_833016943_GM1EA59158401_RTRMADP_3_RUSSIAU slučaju Sirije, rusko rukovodstvo uzelo je u obzir žalosno libijsko iskustvo. Ni intenzivni informativni rat protiv Moskve nije mogao da promeni njen stav, a na tok sirijskog građanskog rata, koji su isprovocirali Doha i El-Rijad uz podršku Ankare, uticala je podrška Irana i šiitskih paravojnih formacija iz Libana i Iraka.

Čvrsta pozicija Rusije i Kine u OUN-u otežala je mogućnost intervencije. Vodeća uloga radikalnih islamista među sirijskim „ustanicima” dovela je SAD, Francusku i Veliku Britaniju u izuzetno tešku situaciju time što ih je praktično učinila saveznicima Al-Kaide kojoj pripadaju i prosaudijska Džebhat an-Nusra i prokatarska „Islamska država Iraka i Levanta”.

Podržavana od strane turske specijalne službe MIT, Sirijska slobodna armija se raspala, a njene najsposobnije formacije ušle su u redove islamista.

Planirani napad na Damask iz Jordana, na čijoj su teritoriji Amerikanci pripremali udarni korpus, bio je ako ne sprečen, onda za duže vreme odložen posle izuzetnog proboja boraca Islamske države u Irak, gde su zajedno sa delom lokalnih sunitskih šeika i neoabasista formirali „Islamski kalifat”. Genocid hrišćana i kurda-jezida i formiranje u Iraku vojne alijanse bagdadske vlade i Irana, doveli su administraciju SAD u tešku situaciju – u prvom redu pred biračima i Kongresom, budući da su bili direktna posledica Obaminog povlačenja američkog okupacionog korpusa.

Precizno i selektivno bombardovanje američke avijacije po pozicijama islamista, kao i pokušaji da se vazdušnim putem dopremi humanitarna pomoć za izbeglice, ističu nesposobnost administracije Baraka Obame da podrži Irak koji je saveznik Sjedinjenih Država.

To je, pak, u oštroj suprotnostisa pozicijom Rusije koja je Bagdadu isporučila sisteme VVT u uslovima kada je iračkoj vladi bila potrebna upravo takva podrška. Isto to može da se kaže i o ruskoj humanitarnoj podršci za stanovništvo Jugoistoka Ukrajine, bez obzira na izjave SAD koje prelaze sve granice, da će se ruski humanitarni konvoji smatrati kao invazija.

Čini se da su upravo neuspesi SAD na Bliskom Istoku i u Ukrajini, gde je konfrontacija oligarha prerasla u građanski rat, isprovocirali pogoršanje odnosa sa Rusijom koja je odbila da igra po predloženim pravilima. Tim pre, što su sa stanovišta mnogih zemalja koje su partneri Amerike, kao što su Izrael i Turska, ta pravila odavno zastarela.

Bez obzira na dijametralno suprotne pozicije o Siriji i mogućnost da učini težim položaj Rusije u Crnomorskom regionu, Turska podržava stabilne i čvrste odnose sa Moskvom.

Za Sjedinjene Države to predstavlja alarm, budući da se u održivost njihovog kursa i spremnost da nastave tim putem sve više otvoreno sumnja.

(Fakti.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *