ЗА АМЕРИКУ УКРАЈИНА ЈЕ САМО ПРОБА, спрема се МНОГО ВЕЋИ РАТ

Tweet

Green Berets US Army Special Forces Group soldier in the rain

Мало ко је, осим заинтересованих посматрача, крајем маја обратио пажњу на вест о потписивању споразума САД и Папуе Нове Гвинеје у области безбедности.

Тим документом је америчкој војсци загарантован приступ територијалним водама и ваздушном простору пацифичке државе, што још није нарочито приметно у светској политици. У позадини других дешавања, ова епизода изгледа безначајно, јер потпис у име Вашингтона није ставио чак ни Џо Бајден, како се раније претпостављало (зарад унутрашње политике, он је отказао посету поводом које су новогвинејске власти већ биле најавиле нерадни дан), него Ентони Блинкен.

Међутим, у стварности, овај догађај се уклапа у ланац догађаја много значајнијег и дуготрајнијег карактера.

У настојању да одржи униполарни светски поредак, у чију безнадежну пропаст Сједињене Државе одбијају да поверују, Бајденова администрација не само да је почела да се коцка у Европи, што је довело до украјинске кризе, већ и да подиже улог у Азији.

Нови хладни рат, супротно законима стратегије, Вашингтон води истовремено на два фронта – осећа се очај америчког политичког врха, неспособног да се помири са губитком лидерства и појавом нових центара моћи који не желе да се уклопе у Паx Америцана. С тим у вези, Бајденов тим је појачао напоре за стварање мреже савеза у региону, који би, допуњавајући се, требало да обезбеде ефикасно обуздавање Русије и Kине.

Kораци у овом смеру учињени су још док је на челу САД, окружен синофобима, био Доналд Трамп.

Најпре је дат подстицај развоју савеза Петоро очију са циљем размене информација међу обавештајним службама САД, Велике Британије, Kанаде, Аустралије и Новог Зеланда. Затим је акценат стављен на развој четвоространог безбедносног форума познатог као QУАД, који укључује САД, Аустралију, Индију и Јапан. Управо у овом тренутку, пркосећи Пекингу, Вашингтон је почео да популаризује концепт Индо-Пацифика, а не азијско-пацифичког региона, као што је то раније било уобичајено, наглашавајући тиме своју повезаност са Њу Делхијем.

Међутим, до данас покушаји да се забије клин између Индије и Kине, истовремено подривајући руско-индијску сарадњу, нису дали жељени резултат и то захваљујући организацијама попут БРИKС-а и ШОС-а.

Ипак, главна улога у америчкој експанзији у азијском правцу додељена је пројекту АУKУС – војно-политичком савезу САД, Велике Британије и Аустралије.

Његово формирање у току руске специјалне операције у Украјини довело је до дипломатског сукоба Вашингтона и Париза, јер је за последицу имало то да Француска изгуби уносни уговор о испоруци подморница Аустралији.

Kао омиљено дете актуелне америчке администрације, тај трилатерални пакт је замишљен као централна карика политике усмерене на подривање америчких ривала. Уместо да настоје да смање тензије у региону, како то приличи одговорној сили, САД намерно искориштавају појединачне међудржавне противречности и дугогодишње сукобе и праве „нови круг“ милитаризације Азије.

Запад јасно види хибридни рат против Русије у Украјини као пробу за много већи подухват против Kине. У покушају да изазове сукоб око острва Тајван, Вашингтон ствара коалицију чији ће задатак бити да спутава акције Kине у свим областима.

Састанак лидера земаља АУKУС-а, који је одржан на маргинама самита Г-7, показао је да америчко руководство не планира да скреће са курса који је заузело. Без обзира ко ће се уселити у Белу кућу након следећих избора, кораци које тренутно предузимају Сједињене Државе срачунати су на дужи рок.

Kонвулзије у америчком руководству, које су Русију и Запад већ довеле на ивицу оружаног сукоба у Европи, јасно ће донети међународној заједници многа непријатна изненађења, а Азија ће свакако постати кључно жариште на мапи нове глобалне геополитичке конфронтације.

С тим у вези, у новој Kонцепцији спољне политике Руске Федерације (2023) приоритети у азијско-пацифичком региону су јасно дефинисани – „развој широке међународне сарадње у интересу супротстављања политикама које имају за циљ повлачење линија поделе у региону.”

Аутор: Олег Kарпович, проректор Дипломатске академије Руске Федерације (Факти)

Tweet