Za koga je Kosovo važno pitanje

Tweet

Piše: Zejnel Zejneli

Može li srpsko rukovodstvo, pre svih, ključni ljudi na čelu države da se odreknu „evropskog puta“. To je isključeno. A, kada je to tako, onda će se pre odreći svog istorijskog, najboljeg dela, i samim tim, što će pristati na normalizaciju odnosa sa Kosovom, dakle sa samim sobom, jer narod, svakodnevnmo ubeđuju kako još uvek Srbija ima suverenitet na Kosovu, i kako je sve što se odluči ili potpiše u Briselu „statusno neutralno“, pa čak i predstojeća normalizacija odnosa, sa  obavezujućim dokumentom koji Srbija mora da potpiše. Tako bar traže oni.

Normalizacija, ma koliko nas ubeđivali  njihovi prijatelji, ključ je za nastavak pregovora o ulasku u Evropsku uniju, odnosno za otvaranje poglavlja, i to i onog 35. koje se tiče upravo Kosmeta. Dakle, odreći će se radi svetle perspektive, pohvala i liderstva, Kosova i Metohije. Taj proces ubrzano teče, naročito u poslednje nepune dve godine. Da je vlast Demokratske stranke otvorila taj put, to je sigurno, ali je pitanje da li je ona nešto potpisala. Za sada takve naznake ne postoje, jer da ih ima, odavno bi oni koji sada rade na normalizaciji odnosa sa Kosovom mahali takvim papirima. Jedino što je bilo vidljivo je to da je  ova vlast potpisala Briselski sporazum, a neka druga posle njih, mahaće tim papirom, ništa neće moći da vrati, ali će opravdati sebe „da su to drugi učinili“, a ne oni, ali da će se „oni boriti za Kosovo“. I, možda će tek tada narod konačno saznati šta sve piše u dokumentima vezanim za Kosovo i Metohiju.

A da li narod  danas zna šta sve u njemu piše – odgovor je negativan. Ne zna, i verovatno neće saznati. Ali, što god se uradilo, očigledno je da je Kosovo u dobrom delu sveta, pogotovo onom najvažnijem, dakle, zapadnom – država sa kojom taj isti svet ima međudržavne odnose. I, što god oni rekli, oko toga šta kao krajnji cilj traže od Srbije, da bi se ona bar malo približila Evropskoj uniji, govore istinu – ma koliko se vlast trudila oko toga da narodu kaže kako Srbija nikada neće priznati Kosovo, da to niko od nje ne traži, su priče, potreba jer verovatno narod nije spreman da prihvati njihovu odluku o priznanju, a ni o normalizaciji u ime naroda, ma u kakvu oblandu će sve to u skorije vreme zaviti, zajedno sa svojim velikim prijateljima.

Pa zar predsednik Vlade Srbije, sada kada ide na Kosovo, nije zatražio polcijsku zaštitu od Vlade Kosova, kako su objavili mediji u Prištini, a preneli oni u Beogradu. To je dovoljan dokaz da se kaže kako posle poslednjih izbora na Kosmetu, ništa više nije isto. Kosovo je ostvarilo svoj cilj uz pomoć moćnih prijatelja Amerike i Nemačke, pre svega, a Srbija posle deceniju i po ukinula sve „paralelne institucije“, pristala da se izbori obave po Ustavu i Zakonima Republike Kosovo, priznati su njeni organi, pa je stoga i normalno da se vlasti obraćaju Vladi Kosova i za odobravanje poseta i za obezbeđenje obezbeđenja za najviše funkcionere Srbije, u kojem će biti oni koji su ratovali protiv Srbije. U vezi sa ovim, prisetio sam se jednog događaja kada je krajem  1998. Godine i srpska policija koja je tada uveliko ratovala sa OVK, morala da obezbeđuje Hašima Tačija, koji se spremao za put u Francusku na razgovore u Rambujeu. Kroz aerodromska vrata nije prošao sa uniformom OVK, već u skupom odelu, zajedno sa delegacijom, a srpska policija i  vojska ispratili su ga do aviona koji je sleteo u Prištinu, specijalno samo za prevoz Tačija i njegove delegacije. Policija Srbije sa puškama na gotovs pratila je i čuvala Hašima Tačija i obezbeđivala njegov nesmetan ulazak u avion. Ali, tada OVK nije slala nikakve zahteve i molbe, već je posao oko bezbednosti Tačija završavan u dogovoru sa Vašingtonom, Briselom, Parizom ili Berlinom. Gotovo isto kao i danas. Naši „prijatelji“ evo već više od dve decenije rade na stvaranju republike Kosovo, a srpska vlast ima jednostavan zadatak, da udovoljava, da javnosti saopštava „kako su pregovori bili teški“, kako su se borili, kako su postigli uspeh i pride, sve je „statusno neutralno“. Pa, čak i izbori koji će se održati u najvećoj srpskoj enklavi u Gračanici, po Ustavu i zakonu Kosova, a koje je raspisala predsednica Kosova.

Pokušavati da se sada nešto promeni je nemoguća misija. Zato je i ne malo rasprave izazvala izjava predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, da će građani Srbije pre prihvatiti da žive u siromaštvu, nego da neko u njihovo ime prizna nezavisnost, jer od Srbije u ovom trenutku niko ne traži  priznanje Kosova. Da, u ovom trenutku, ali ko se razume u diplomatiju taj će shvatiti da priznanje ili zahtev da se to učini neće doći u ovom trenutku, ali će se sigurno ispostaviti. Da li će to biti normalizacija, priznanje, na tome se radi, ali Ugovor koji se potpiše između Srbije i Kosova, uz overu EU mora biti obavezujući. A, to će se dogoditi, verovatno pre, kada i ako dođe do ulaska Srbije u EU, dakle, onog trenutka kada se opasno približi prijemu, ili možda još ranije, jer ovaj „problem“ EU i Amerika moraju da skinu sa dnevnog reda. Što se naroda tiče, njega ionako niko ne pita ništa, kao što ga nije pitala prethodna vlast kada je započinjala razgovore, i ona pre nje, tako ni ova, koja je dovela pregovore do tačke, kada je ostalo da se reši i ono poslednje pitanje. Najava neke nove Pltaforme, i ponuda o nekoj  suštinskoj autonomiji koja će iz toga možda proisteći da bi se rešio vekovni sukob sa Albancima, ne samo što neće prihvatiti EU i Amerika, neće prihvatiti Albanci, koji su došli do kraja puta u borbi za svoju družavu, staru više od  sto pedeset godina. A njih niko ne pritiska. Kako da to prihvate kada već imaju državu koju je priznalo više od sto država, dvadeset tri „naša prijatelja“ u EU i Amerika, kada imaju svoja dokumenta, kada srpski poslanici polažu zakletvu  Kosovskoj državi, kada se na celoj teritoriji primenjuju zakoni i Ustav Kosova, kada postoje carine, policija, vojska, kada se zahtevi za posetu Kosovu šalju na odobravanje Kosovskoj vladi. To se neće dogoditi, iako je to samo pokušaj da se narodu kaže kako je država sve učinila. A, kako je propala parola „i Kosovo i Evropa“, ostalo je da vlasti izaberu, a šta će izabrati za sada nije teško zaključiti. Uostalom, narod se nije pitao za Briselski sporazum kao ni za Rambuje, ni za Kumanovski, a sada se zna ko je terao narod da glasa po Ustavu i zakonima Kosova, zna se i ko je učestvovao u demontaži svih srpskih institucija na Kosovu, ko se ne suprostavlja ulasku republike Kosovo u svetske institucije, MOK, pa i o tome kakvi se to tehnički pregovori vode oko elektroprivrede, rudnika, vode, telefonije… Sve se to uspešno privodi kraju, a oni koji to rade i koji su pokušavali, ni od devedesetih ni danas nemaju za Kosovo drugačije „potrebne kvalifikacije“. Ne govorim da nisu školovani. Govorim o duši Kosova, osećajima za Kosovo, poznavanje Albanaca. One političke i rečitost, u pokušaju da ubede javnost da „crno nije crno“, imaju, ali nemaju onu najvredniju, a to je duševna kvalifikacija koju ima bar 350 hiljada Srba i nealbanaca koji su nekada živeli na Kosovu i Metohiji. Oni se ništa ne pitaju, kao što se nikada nisu ni pitali od 1941. do današnjih dana. Ni rukovodioci, niti narod. Jer, svi koji su se suprostavljali bilo kakvom rešavanju pitanja Kosova i odnosa sa Albancima, nestajali su sa političke scene, a u poslednjih petnaestak godina ništa se u vezi sa time nije promenilo.

Oduvek sam govorio da za Kosovo treba imati dušu. Trebalo je tamo da se rodiš, da živiš i radiš, da se družiš sa Albancima, da ih dobro poznaješ. Šta danas jednog tridesetogodišnjaka, a zapalo mu da učestvuje u teškom poslu vezuje za Kosovo. Jednostavno, ništa. Ono je za njega kao zgrada koja mora da se sruši. A, ni one starije, koji su tamo išli od izbora do izbora, koji su bili rečiti u suprostavljanju da se Kosovo odvoji od Srbije, za koje su svi bili izdajnici, koji su se kleli. Ništa. Kosovo oseća samo onaj ko je tamo živeo, ko je sa Albancima neprestano komunicirao, iako se u ničemu nisu slagali, ko svakog Albanca poznaje u duši – svaki Srbin, i ko svakog Srbina poznaje u duši – svaki Albanac. A, kada to nije tako, onda je lako odreći se tuđe kuće, tuđih livada, imanja, voćnjaka, grobova, spomenika…

Stoga je ovde pitanje zašto se pristaje na to da se bespogovorno izvršavaju zahtevi, radi neizvesne perspektive i svakako radi novih zahteva koji će uslediti, onda kada zadovoljni srpski prijatelji zaključe da o Kosovo republici nemaju šta više da razgovaraju, i kada to više ne bude uslov za integracije u društvo otimača. U Srbiji se ne treba opredeljivati za siromaštvo ili za Kosovo. Siromašni smo već decenijama, zaduženi do grla. Ne treba sada za ono što neizbežno sledi uvlačiti narod kao saučesnika. Što god narod odlučio, naši prijatelji će drugačije postupati kroz ucene i pretnje. Tu dramu smo mi u Srbiji jednom već prošli onda kada nam je nuđeno korenje za jelo. I, tada kada se pristajalo na tuđe zahteve, a povodom istog pitanja, iznova su dolazila nova uslovljavanja, a posle odbijanja i rat i bombardovanje i gubljenje Kosova. Šta je sve obećavala, a SRJ prihvatala u razgovorima, postoje dokumenta i o Badinterovoj komisiji, Kontakt grupi, šta su sve izjavljivali neki drugi ljudi tada na vlasti u nama danas prijateljskim zemljama, šta je zapisano u Rezoluciji 1244. SB, šta su nam govorili samo pre dve godine, a šta su ispunili. Jednostavno ništa. Srbija je ispunjavala sve što se tražilo i tako pomogla da Kosovo polako, ali sigurno zaokruži svoju nezavisnost. Čak je Briselski sporazum postao političko, a ne pravno pitanje, pa se tako polako otvara put za promene koje neminovno slede u Ustavu. Danas se kao argument o uticaju Srbije na Kosovu poteže stvaranje Zajednice srpskih opština, koje će navodno imati i neke izvršne nadležnosti. Možda, ali to se neće dogoditi tamo gde treba, a u prilog tome govori i budžet republike Kosovo, koji se ove godine po prvi put odnosi i na opštine na severu. I, šta je u tome „državna nadležnost Srbije“. Ako Srbija hoće da ulaže na Kosovu, niko joj neće braniti, ona će biti investitor, kao i svaki strani investitor.

I, na kraju koliko god se upinjali da pojasnimo nešto za šta ne treba nikakvo objašnjenje, jer ono ne treba kada se dođe do granice i kosovskoj policiji mora pokazati pasoš ili lična karta, jer se tu shvati stvarnost koju oni koji posećuju Kosovo ne mogu da shvate, kada moraju da traže i dobiju dozvolu za ulazak na Kosovo. Uostalom, naklapanja oko toga, da je priznanje Kosova granica koja se ne može preći liči mi na one „crvene linije“, razne „fusnote“ i drugo. A još veće je objašnjenje i izjava Drecuna koji kaže kako je on shvatio predsednika da želi „trodimenzionalno rešenje“. Dakle, prvo o Albancima koji ne žele  da žive u Srbiji, zatim potrebno je rešenje za Srbe na K i M  na severu, ali i za one južno od Ibra… I, još „bolje je da sami nađemo rešenje nego da nam ga nametnu“.

Albanci nikada nisu ni želeli da žive u Srbiji, a danas posebno, ne žele da o tome Srbija raspravlja, ali im nikada nisu smetale srpske pare, penzije, dečji dodaci, srpske zdravstvene legitimacije, bolnice, naravno i  biznis prijateljstva, ali vlast Srbije mora biti van Kosova. Oni su utvrdili da su vodili „oslobodilački rat“ uz Milosrdnog anđela koji je 1999. godine bombama radi Kosova rušio Srbiju. I, nikome se nikada za takav zločin nije zamerilo. Ti isti danas, hteli bi da nas prime u svoje društvo, ali sada moramo mi da dovršimo posao koji su oni započeli. I, to ide poprilično lako. Ko god kaže da Kosovo nije nova balkanska država, taj ne govori istinu. A, da li će tako ostati za sto ili petsto narednih godina, to niko ne može da zna, jer toga nema u proročanstvu Tarabića.

(Vidovdan.org)

Tweet