За љубав су ратови мала запрека

За љубав су ратови мала запрека

23 јуна 2015

prof-pisac_620x0 54Лекарска професија је једна од оних за које су везани мит и претеривање: кад су добри, претерано су добри; кад су лоши, претерано су лоши. Ово у разговору за „Новости“ каже Горан Милашиновић (1958) поводом тек изашле књиге прича „Лекари“ (у издању „Лагуне“) чији су сви главни јунаци људи у белим мантилима. Том свету и сам припада као кардиолог европског реномеа и светски признати стручњак за пејсмејкере.

Супруга Љиљана је такође лекар, као и старији син Дејан (31), док се млађи Арсен (27) окренуо филозофији и математици. У књижевности се огласио као песник, а затим се окренуо романима („Хераклов грех“, „Посматрач мора“, „Camera obscura“, „Апсинт“, „Маске Софије де Монтен“, „Троугао, квадрат“, „Расцепи“, који су наишли на изузетан одјек код критичара и читалаца.

Ово вам је прва збирка прича. Има ли разлике у писању кратке и дуге прозе?

– За мене је то исто. У оба случаја важно је само испричати добру причу. Што краће и што лепше је могуће. „Лекари“ могу да се читају и као деконструисан роман. Имају истог јунака, лекара, који се појављује у осам различитих лица. Тако је приповетке писао и Табуки. Важан је утисак на крају читања.

Хипократова заклетва обавезује лекаре на морал и хуманост, али у вашим причама, као и у животу, они понекад показују сасвим другачије лице…

– Средина неоправдано очекује од лекара да емоције, страсти и карактер подреди професији. А они су искључиво људи, са уобичајеним манама и врлинама. У основи је наш страх од болести и смрти па се медицина доживљава као материјализовани спас човечанства од инвалидности и пролазности.

„Сваки лекар макар једним оком увек гледа у кабинет директора“, вели Милош Николић из приче „Два лица“. А неки од ваших јунака, као у „Пречици“, бескрупулозно користе прилике које им пружају варљива политичка сцена и партије…

– Како је тврдио Адлер, рађамо се са преформираним карактером. Пажљивим посматрањем могуће је препознати већ у дечијој доби оне којима је циљ усмерен ка заједници и оне који од ње беже. Лекари би требало да буду они из прве групе. Јер медицина је више од лечења и постављања дијагнозе, она је груписање, отелотворење неког вишег, космичког јединства људи. Али многи залутају у медицину. Они чији је карактер потреба за предњачењем над другима не могу да одоле пречицама на путу ка брзом достизању моћи и сластима власти. Отуда толико много лекара у политици – нису на време препознали циљ којем су одувек стремили па су залутали у медицину.

На путу до успеха и жељеног циља неки ваши протагонисти користе и заводничко-љубавне вештине. Људе из ове професије, иначе, често прате такве приче?

– У свим професијама су честе „љубавне“ везе међу запосленима. То је нормално, људи су на послу у „тесним“ везама и „блиским“ контактима. Лако се упознају. Међутим, најчешће се испостави да је посреди интерес, а не права љубав. Додатни мит везан за медицинаре јесу ноћна дежурства, осама и телесна близина. Што делује као нека врста еротског оквира. Не рачуна се колико у томе има површности, досаде и прљавштине. А најмање чистих емоција.

У „Порукама“, причи о двоје младих лекара чији се брак распао због рата с почетка 90-их и мржње, ви сте дали шансу емоцијама и указали на моћ љубави?

– У овом случају ради се о снажним, чистим емоцијама. Главни јунак, иако одговоран лекар, не може да живи и да нормално обавља хируршку професију дуги низ година због разбијене љубавне везе, узроковане ратом. Ја не мислим да постоји било који важнији и већи облик људских односа од љубави. Она спаја, претвара два бића у једно. Не само кад полудиш од среће, него и у смислу искреног, дубоког пријатељства. Због тога и овде на крају побеђује љубав. Ратови су за љубав мала запрека.

Сви ваши ликови – лекари стреме да буду хирурзи. У чему је привлачност тог тешког и одговорног посла?

– Мене су занимали карактери, испричани кроз животне приче, а не сама медицина и њене дисциплине. Хирургија је ту да појача контраст. Неморални научник није толико штетан као неморални хирург.

Готово све приче делују као да су „преписане“ из живота…

– Да, желео сам да се одмакнем и створим утисак чисте стварности. Литература која закриљује литерарно у себи. Као црна рупа: невидљива, а са масом. Као што се одмакао од камере Стивен Фрирс у „Филомени“. По мом мишљењу, у том филму величина редитеља је што се ниједног тренутка не наслућује и не види. А кад се заврши гледање, утисак је, ипак, филмски.

А шта ако се неко од лекара, ипак, препозна у некој од прича? Шта мислите како ће реаговати?…

– Тако да буде бољи, надам се. Али не, шалим се… Ова књига није намењена лекарима. У њој се не ради о научним психолошким студијама. Као ни о прецртавању живота неког од конкретних колега, из ближе или даље околине. Реч је о литератури; значи, намењена је читаоцима. За мене је релевантно искључиво мишљење читалаца.

Како уопште ваша медицинска средина гледа на оно што пишете?

– Различито. Они ретки који воле књиге и читање – благонаклоно. Већина лекара, ипак, не чита немедицинске књиге. У складу са временом у којем живимо. Медицину дожиљава као обавезу, а слободно време троши на забаву и страсти. За њих онај ко и у слободно време нешто систематично ради може да буде само чудак. Поготово, писање! Које не доноси никакве користи. Проблем је што лекари данас нису поливалентно образовани, као некада. Да и онда када сами нису активни уметници, буду њени поштоваоци. Више су управљачи моћних савремених медицинских машина него интелектуалци.

Па, која је, онда, улога литературе у данашње време? Треба ли нам уопште?

Мислим да је то питање постојало одувек, само у неким временима мање. Задире у питање потребе за уметношћу – шта ће људима фикција, измишљање света, креативне вратоломије духа – кад је материјални свет, онај опипљив чулима друкчији? Али нам, ипак, треба. Јер свет из перспективе људске душе није само материјалан, демокритски, него постоји и у менталном бићу, идејама. Уметност је ту да ова два света повеже. Без ње не бисмо били у стању да свет и живот доживимо у целокупности. Друга ствар је о чему данас треба писати. Јер један од проблема је и хиперпродукција литературе. Писац би требало да се пита, и то пре започињања писања, да ли је оно што жели да саопшти важно. И коликом броју људи је важно. Да ли ће то што напише нешто променити у главама читалаца? По мом мишљењу, треба писати само о јако важним стварима.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u