За оне које интересују прогнозе

Za one koje interesuju prognoze

2 januara 2016

dusan-prorokovic 67zh5Piše: Dušan Proroković

Za one koje interesuju prognoze, u SAD je svakako pouzdaniji izvor CIA sa svojim projekcijama o budućim dešavanjima (poslednju analizu je dala za 2035. godinu). O predikcijama „Stratfora“ uglavnom vladaju podeljena mišljenja. Česti su i oni koji sa podsmehom govore o Džordžu Fridmanu. U prilog tezi kako je Fridman neozbiljan, najčešće se navodi njegova knjiga „Sledećih 100 godina: predviđanja za 21. vek“, u kojoj je „dao mašti na volju“, predvideo rat SAD i Japana, borbu za vojne baze na mesecu i td. Međutim, pitanje je: kako čitati Fridmana!?

Njegov stil je jedno, a poruke koje šalje nešto sasvim drugo. U svakom slučaju, Fridmana nikako ne treba shvatati neozbiljno. A bilo je pokušaja da se to učini i sa „Stratfor“-ovim izveštajem o tome kako će svet izgledati 2025. koji je objavljen početkom godine. Da, gledajući iz današnje perspektive i čitajući Fridmanove prognoze doslovno, zaključilo bi se da je mnogo promašio. Šta je Fridman predvideo? Prvo, Rusija će se raspasti na nekoliko država, a ključni zadatak SAD biće da se obezbedi ruski nuklearni potencijal. Drugo, EU će se raspasti na četiri dela: skandinavsko-britansku, mediteransku, istočnu i zapadnu (pod liderstvom Nemačke). Najveći gubitnik dešavanja u Evropi biće-Nemačka, što će omogućiti Poljskoj da postane jedan od najvažnijih faktora u Evropi. Treće, ključni cilj Turske biće da drži Ruse na sigurnom odstojanju i zbog toga će se Ankara naći u još čvršćem zagrljaju Vašingtona. Četvrto, kao i Rusija, i Kina će se podeliti na nekoliko delova, koji mogu ostati u nekoj vrsti saveza, ali bez čvrste centralne vlasti. Peto, pad Kine omogućiće Japanu da postane ključna sila na Pacifiku. Kada piše o Poljskoj, Turskoj i Japanu, Fridman zapravo ponavlja svoje stare stavove. Njegova prognoza, stara barem dve decenije, je da će ove zemlje ekonomski rasti i vojno jačati. Kada piše o Rusiji i Kini, on u velikoj meri ponavlja stavove Zbignjeva Bžežinskog iz 1989. i Medlin Olbrajt iz 1998. godine. Da li Fridman toliko puta ponavlja istu priču zato što ne veruje da je pogrešio?


Cilj njegovih izveštaja, koji se bombastično nazivaju „desetogodišnjim ili stogodišnjim prognozama“ nije da pogađaju budućnost. Oni su pre svega orijentisani na to da ukazuju američkoj administraciji šta treba da radi kako bi najbolje ostvarila svoje interese. To su svojevrsna uputstva za delovanje, koja Fridman „pakuje“ tako, da se mogu lepo i prodati. Elem, kada „Stratfor“ predviđa da će Poljska postati možda i najvažnija zemlja u kontinentalnoj Evropi, to je više poruka Stejt dipartmentu i Vojsci SAD da u Poljsku u svakom pogledu treba investirati, a pre svega je dobro naoružati; kada napominje da će se Rusija raspasti, to je opet poruka da se više radi sa separatističkim pokretima i, na primer, radikalnim islamistima u ovoj zemlji i da se izbegava direktan sukob sa Putinom; kada opisuje kako će EU pucati po šavovima, to je poruka američkoj administraciji da Evropu treba iznutra raslabiti, jer bi mogla postati konkurent u budućnosti; kada se govori da će glavna pretnja Turskoj biti Rusija (to je pisano nekoliko nedelja pre nego što će biti postignut dogovor o „Turskom toku“) to samo znači da će SAD poraditi da se rusko-turski odnosi pogoršaju do krajnjih granica.

I kada se, na ovakav način, redom analiziraju „Stratfor“-ove poruke, uočljivo je da se Džordž Fridman, kao i veliki broj njegovih prethodnika, nije pomakao daleko od doktrine Nikolasa Spajkmena. SAD nastavljaju sa pokušajima održavanja kontrole nad globalnim „rimlendom“ koji se prostire od Skandinavije do Korejskog poluostrva. Sa ciljem okruživanja pre svega Rusije, ali i Kine, koja više nije „pogodan saveznik“, već najveća moguća pretnja. Tamo gde ne bude moguće ostvariti kontrolu savezništvom (kao što je slučaj sa Poljskom i Turskom), ona će se ostvarivati destabilizacijom i upravljanjem krizama.

Vašington je debelo omanuo u mnogim procenama i planovima tokom prethodne decenije, ali to ne znači da će odustati. Uostalom, prema mišljenju zapadnih eksperata, Amerika je pokazala u prethodnim decenijama veliku otpornost na poraze. Čak i kada je gubila političke ili vojne bitke, sistem je ostajao stabilan.

Sasvim je drugo pitanje procena da li bi novi poraz u ovoj velikoj igri američki „sistem“ mogao da preživi neokrnjen. Pogotovo ako na njegovom čelu bude Klintonova, a šef diplomatije Nulandova. Tek, u ovom članku je reč o tome šta predstavlja konačni cilj SAD na zapadu Evroazije? Zbog čega su pokrenuti arapsko proleće, Sirijski rat kao nastavak toga, ukrajinska kriza; zbog čega će verovatno tek doći do „saudijske krize“ i „rata za Kurdistan“?

Destabilizacija zapadnog dela geopolitičkog „rimlenda“ ima za cilj dezintegraciju postojećih celina i rekonfiguraciju granica. Prema najavi „Stratfor“-a, tako treba i nastaviti najmanje do 2025.

slika http://www.telegraf.rs/vesti/1715660-zastrasujuce-predvidjanje-americkog-analiticara-pet-ratova-dzihadista-pad-evrope-pocinje-2022-godine

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *