За оне који воде хајку против историчара Милоша Ковића – више нема добрих решења

Za one koji vode hajku protiv istoričara Miloša Kovića – više nema dobrih rešenja

15 novembra 2021

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

O SLUČAJU Miloša Kovića već je pisano. I ranije, kada je biran u zvanje vanrednog profesora i danas kada je na dnevnom redu njegov novi izbor, ovoga puta trebalo bi za redovnog profesora.



Iz navedenog je jasno da u celoj ovoj stvari nije sve „čisto“. Zašto bi se u kontinuitetu toliko „prašine“ podizalo oko jednog imena? Pogotovo ako se ima u vidu da se, kada je o izborima u naučna zvanja reč, priča najpre svodi na jednostavno pitanje: ispunjava li kandidat definisane uslove?

Dakle, ispunjava li Miloš Ković uslove za izbor u zvanje redovnog profesora?

Ako ne ispunjava, rukovodstvo matičnog fakulteta mora mu se zahvaliti na dosadašnjoj saradnji! Ako ispunjava, šta je onda sporno?

Uopšte, fakultetima i institutima u interesu je da nastavnici i istraživači napreduju ka višim zvanjima, pokazuju ambiciju, istražuju, pišu, publikuju nalaze do kojih su došli u inostranim i domaćim časopisima, štampanjem naučnih monografija.

Inercija, nezainteresovanost za „otvaranje novih tema“, nepostojanje želje da se određeni fenomeni sagledavaju iz novih uglova i jedno te isto „kretanje u krug“, od odbrane disertacije do penzije – već koštaju našu akademsku zajednicu.

I o tome se dosta govorilo. Međutim, retke su situacije kada jedna ovakva tema izađe iz „akademskog okvira“ i preraste u javnu raspravu.

Bilo je slučajeva kada su studenti protestovali protiv profesora, sada je situacija obrnuta, te studenti brane profesora. Nije bilo slučajeva da se na stadionu, na fudbalskoj utakmici, navijači jasno opredeljuju ističući transparent podrške jednom istoričaru.

Uprkos tome što „uprava“ Filosofskog fakulteta poziva da se tema ne politizuje, slučaj Ković je politizovan do krajnjih granica. I to još pre pola decenije.

Danas prisustvujemo njegovom nastavku.

Slučajno ili namerno, tek rasprava je postala značajno političko pitanje, koje je sada nemoguće ignorisati. Ova bitka više se ne tiče ličnih sujeta i animoziteta, pa čak ni onog osnovnog vezanog za ispunjavanje uslova. Već – srpske istorije!

U brojnim radovima o tekućim političkim procesima, svođenim na (zlo)upotrebu teorijskog okvira socijalnog konstruktivizma, istorijska dešavanja postala su stvar „slobodnih interpretacija“, uprkos činjenicama i brojnim lako proverljivim dokazima.

„Srpsko zlo“, u prvoj fazi – početkom devedesetih godina HH veka uglavnom kvalifikovano kao „ludilo Slobodana Miloševića“, u kasnijim etapama počelo se tumačiti na sasvim drugačije načine.

Srbi su predodređeni da zlo čine, za francuskog predsednika Širaka „Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista“, za britanskog premijera Tonija Blera „rat protiv Srba nije više samo vojni sukob – to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“, a za Pitera Justinova „Srbi su dvodimenzionalni narod sa težnjom ka prostakluku“.

Pokušaji da se ove teze uviju u „oblande naučnosti“ i postanu aksiomi za dalje istraživačke poduhvate primetni su i u Srbiji. Primetno je i da su izdašno finansijski podržavani. I to sa nekoliko strana.

Svaljivanje odgovornosti na „srpska pleća“ za sve što se dešavalo, a samim tim i ono što će se dalje dešavati na „geopolitički trusnom“ balkanskom prostoru, odigrava se i kroz sasvim novu kontekstualizaciju različitih istorijskih događaja i procesa, od početka devetnaestog veka.

Ima i onih koji idu i dalje u prošlost, pa za „prvi srpski genocid“ proglašavaju nemanjićki odnos prema bogumilskom pokretu. Srpska predodređenost ka genocidnosti pokazuje se još tada. Nekada usmerena protiv patarenskog, a potom i protiv albanskog, bošnjačkog, hrvatskog, evo i montenegrinskog.

Kada je Srbima dosadno, oni organizuju genocid!

Miloš Ković se, tokom dve decenije rada, javno i jasno usprotivio ovom i ovakvom diskursu. Razobličavao ga, demistifikovao, ukazivao na nelogičnosti konstruisanih teza, suprotstavljao se vrlo moćnim pojedincima i grupama, ukazivao na dramatične posledice.

Nakon povrtaka iz Haga, gde je imao ulogu svedoka odbrane u postupku protiv Ratka Mladića, saopštio je u intervjuu za beogradski „Nedeljnik“: „Haški tribunal je prikupio ogromnu količinu dragocenih istorijskih izvora. Njegov glavni zadatak nije da osudi ratne zločince, nego da iznova piše srpsku istoriju, da Srbima utisne žig kolektivne krivice, čime bi se opravdalo sve ono što su im učinili NATO i njegovi balkanski saveznici i što se tek spremaju da im učine. Dakle, klasična zloupotreba istorije. Pročitajte optužnice protiv Miloševića i Šešelja. Posao istoričara je da se suprotstavlja svakoj zloupotrebi istorije, pa i onoj iza koje stoje moćni NATO i Haški tribunal. Bilo mi je važno da svojim studentima pošaljem takvu poruku. Ne treba da ih se plašimo!“

I nastavio je, vrlo direktnim obraćanjima i analizama o dešavanjima na Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj i težnjama za dedejtonizacijom, politici Mila Đukanovića. Milomir Stepić konstatuje:

„Koviću je zapalo da bude deo nacionalne elite. On se naučno argumentovano zalaže da se kosovsko-metohijski deo Srbije ni po koju cenu ne otuđuje niti deli. Studente, o kakve li drskosti, redovno vodi da lično vide i dožive srpske manastire i srpska geta u Metohiji, Velikom Kosovu i tzv. Kosovskom Pomoravlju. Tu, na terenu, pokazuje im neke od 1.500 materijalnih repera srpske istorije i kulture.“

Pri tome, zahvaljujući znanju i obrazovanju, Ković je imao izbor!

Mogao je, kao i mnogi koji mu u bilo kom pogledu nisu dorasli, dobijati sinekure i grantove, praviti karijeru, sasvim lagodno živeti. Umesto da sa Rakočevićem gaca po gazimestanskom blatu i sakuplja svedočenja gračaničkih Srba o turobnoj svakodnevici, mogao je sa Levijem šetati niz Šanzelize i diskutovati o globalnoj nejednakosti!

Sa kim i o čemu, Živojin ili Bernar – Anri – takođe je stvar opredeljenja.

Samo da je pristao da umesto nacionalne, postane deo neoliberalne elite. Koliko bi NATO i Haški tribunal platili taj transfer Kovića? Za ove naše uslove i za taj silni svet koji se vrzma po različitim kružocima, Ković mu, fudbalskom terminologijom opisujući, dođe kao Mesi. Ili Ronaldo!

Za transfer mu ne bi obećavali mesta šefa kakve katedre, položaja nekog dekana, išlo bi to dalje, do značajnih političkih funkcija. Znamo Kovića, ali upoznali smo i mehanizme rada NATO i Haškog tribunala na terenu!

Upoznata je i šira javnost sa svim tim, posebno mlađe generacije. Uprkos tome što je medijski prostor za rasprave na pomenute teme zatvoren, a samom Koviću mnoga vrata zamandaljena.

Slučaj Ković postao je paradigma, model za tumačenje brojnih političkih procesa. Otuda i gromoglasni protesti studenata i podrška jednom istoričaru na stadionu, gde se odlazi da bi gledali nekoga ko nam može zaličiti na Mesija. Ili Ronalda!

Otuda i zaključak da se slučaj Ković neće okončati sa završetkom jedne (ne)obične procedure izbora u zvanje. Otišlo je predaleko.

Ili, po narednoj poslovici – terala se lisica, isteran je vuk.

Za one koji su ovo pokrenuli, više nema dobrih rešenja. Za samog Kovića i njegove studente, ovo je pokazatelj da se čestitost i poštenje isplate.

Drugog puta i ne može biti.

(Sve o Srpskoj)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Sančo Pansa says:

    Ković je legenda i iskreni patriota i beskrupulozmi borac za pravdu!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *