Za ovaj rat su potrebni sposobni ljudi?

Za ovaj rat su potrebni sposobni ljudi?

9 avgusta 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Mogu da zamislim, kao da ih gledam, kako zapadni ambasadori ovih dana obilaze srpske glavare i, sa puno strpljenja u glasu, empatije u pogledu i dobrohotnosti u rečima, im kazuju u poverenju da je Putin izgubio, da ne može da izdrži zapadne sankcije i pretnje, i da će već do Božića biti prošlost. A onda sklapaju dlanove i, gotovo molećivo, sasvim tihom glasom kažu im da ne smeju da naprave grešku, nego da stanu na pravu stranu istorije. Sigurno im kažu: „Mislite na budućnost svoje zemlje“. (Usput su se, naravno, kako se da videti u novinama, sa istom pričom sreli i sa nekoliko ovdašnjih opinionmaker-a, koji neko vreme neće prestajati da predu o Putinu koji je „pao u zamku“.)

Umesto da se bavite time da li su im poverovali, možda je bolje da se pitate da li biste im poverovali vi. Uostalom, priča o „Putinu u zamci“, koji „ponavlja Miloševićeve greške“, koji se „odrekao Donbasa“, mnogo se više prežvakava na malodušnom tzv. patriotskom polu ovdašnje javnosti, svetu koji se već šest godina valja ispod stola, a jednako uporno ne priznaje nikakav napor koji bi trajao duže od izlaska do zalaska sunca.

2.

Naravno, sankcije će pogoditi Rusiju, u to nema nikakve sumnje. Teško, međutim, da će ispuniti četiri svoja velika cilja. Prvi je da Rusija neće biti izolovana. Oprezna Kina, koja je u ranijim fazama ukrajinske krize gledala da joj od koristi budu obe strane u konfliktu, sada zna da će izbacivanje Rusije iz Evrope i njeno slamanje biti samo stanica do kineskog izbacivanja iz Pacifičkog regiona. Kao što Putin zna da se Moskva danas brani u Novorusiji, tako i Si Đinping zna da se Peking danas brani u Moskvi, i ne samo Peking već i Brazilija i Buenos Aires, Kejptaun i Kairo, Teheran i Nju Delhi.

Drugo, Rusija je suviše velika i moćna da bi mogla da bude proglašena odmetničkom državom, da bude stavljena van zakona. Treće, iako danas izgleda kako je Obama uspeo u nameri da natera Evropu da okrene leđa Rusiji, ta stvar će se još barem triput pržiti na vrelom ulju dok ne bude za jelo. Prvi put, kad se evropske zemlje suoče sa ruskim kontrasankcijama i shvate koliko je skupo i besmisleno živeti u takvom režimu; drugi put, kad strah od američke odmazde izmere sa strahom od rata sa Rusijom, a Napoleon i Hitler, dva uzorita zemljaka – Evropljanina, sa onog sveta im poruče da još ni sami ne znaju sa kojom razlikom protiv Rusa moraš da vodiš u prvom poluvremenu da bi uopšte smeo da uđeš u drugo. Treći put njihova odluka će se pržiti na ulju kad se u samoj Evropi sudare briselski i degolovski koncept kontinenta. Možda je ovaj drugi danas još uvek slab, ali pred cenom koju će Evropa i svaki njen građanin morati da podnesu da bi izbacili Rusiju, teško je verovati da neće jačati.

3.

Četvrti veliki cilj sankcija protiv Rusije jeste izmeštanje krize u samu Moskvu. I tu će Putin biti pred najvećim zadatkom. Trenutak konačnog raskida sa Zapadom – a on je došao – pomešće mnoge iz njegove okoline, jednako će probuditi sve zapadne spavače – kad će ako ne sad – one koji su sedeli na dve stolice nateraće na jednu. Sve što je u Rusiji imalo unutrašnji, politički i društveni rezon svoje dvostrukosti danas ga je izgubilo, sve što je moglo da čeka, sad mora odmah.

Istovremeno, Putin će, bez suvišnog čekanja, morati da organizuje proizvodnju nedostajućih artikala i da pritom uveri naciju da radi veliku stvar i uvećava svoje samopoštovanje. Uostalom, nacije nastaju i podižu se kad ratuju i, ne manje, kad proizvode. Kako god, Putin kod kuće neće nijednog trenutka smeti da izgubi inicijativu jer nije stvar u tome da li će mu se Balotni trg dogoditi ili ne (dogodiće se), već da li će on (trg) moći da postigne unutrašnju svrhu i samorazumevanje. Uspe li u tome, Putin će kompletirati svoj identitet lidera, koji može da iznese model budućeg sveta. Jer njegova spoljna politika danas jeste deo tog smisla, ali unutrašnja je još daleko od toga.

4.

Zbog svega toga je danas potrebno omalovažiti i poniziti Rusiju da bi se obeshrabrili svi oni koji u Putinovu borbu gledaju kao u borbu za budućnost sveta. Samo zbog toga je potrebno da Zbignjev Bžežinski kaže kako Rusija ustvari nije nikakav protivnik Americi – toj izjavi nedostaje uverljiv odgovor na pitanje zašto je onda tako nikakvu onako metodično i uporno opkoljavaju i stiskaju „prstenom anakonde“. Zbog toga je važno da Hilari Klinton kaže kako Rusija nije globalna, već regionalna sila. Zbog toga onoliki zabrinuti zapadni ambasadori koji strahuju za srpski izbor između Putina „u klopci“ i Zapada na belom konju. Zbog toga, na kraju, Barak Obama, koji kaže kako Rusija „ništa ne proizvodi“

Verovatno bi američki predsednik bio veoma ponosan kad bi znao da je gotovo u reč isto to u svoje vreme rekao i Adolf Hitler; verovatno bi bio još ponosniji kad bi znao da je stao u istorijski red u kome ispred njega, pored Firera, stoji i veličina jednog Napoleona.

5.

Strob Talbot – sećamo ga se kao funkcionera Stejt departmenta koji je 1999. godine išao u Rusiju po Jeljcinovu podršku za agresiju na Srbiju – tvrdi da američki profajleri znaju za Putinovu slabu tačku. Ustvari, kaže on, njemu samom su je otkrili nekadašnji Putinovi pretpostavljeni iz KGB: ruski predsednik, naime, ne poseduje osećanje za opasnost i u stanju je da ode predaleko pre nego što otkrije da je otišao prerizično.

Ovo zanimljivo opažanje možda demaskira Putina, ali zar manje demaskira njegove protivnike, koji strahuju od toga da će automobil pred liticom u igri smrti sa Putinom pre zaustaviti oni nego on? Naravno, Talbot zaboravlja malu činjenicu, nimalo psihološku: kad bi vozili automobile prema litici u njegovom rodnom Dejtonu, Ohajo, verovatno bi Putin prvi stao osetivši opasnost, i to se negde zove prednost domaćeg terena, bez obzira da li se trka odvija u Kijevu, Donjecku ili Moskvi.

6.

Putinov odgovor na sankcije bio je veliki ugovor sa Iranom (20 milijardi dolara) i sankcije evropskim zemljama, koje će ih svrstati u najveće ekonomske gubitnike drugog hladnog rata, jer te gubitke Amerika im kompenzovati neće niti ima odakle. Tim sankcijama stvar je, kako sada izgleda, otišla do tačke kad kriza više ne može nazad, kad mora napred, ma koliko svim stranama taj put bio u mraku. Ta činjenica obema stranama – i Americi i Rusiji – otvara mogućnosti postupanja kakve do sada nisu bile na dnevnom redu. Što će reći da zapravo tek počinje.

Da li to znači da će sad Putin sa vojskom da uđe u Novorusiju? Sumnjam da će sad, utoliko više što ga protivnik tamo očekuje. Zato deluje verovatnije da će ojačati Novorusiju ne samo oružjem već i moralno, budući da njen cilj nije samo pobeda nad ukrajinskom vojskom već pre svega nad novim ukrajinskim društvom i njegovim, malo je reći, sumnjivim vrednostima.

Za Putina, međutim, od samog početka nema pravolinijskih puteva, nema dobitaka koji ne uključuju žrtvu. Eventualni gubitak Novorusije, u svakom slučaju, ne bi bio nizašta dobar, kao što nije bio dobar ni dolazak Nemaca ni Napoleona do Borodinskog polja, ali ne bi bio ni kraj. Ratovi za sudbinu sveta ne završavaju se od izlaska do zalaska sunca.

7.

Malodušni i nestrpljivi u tom ratu neće moći da učestvuju, isto onako kao što danas ne mogu da ga vide. Lakoverni će završiti na drugoj strani, nepostojani u večitom kukanju. Ovaj rat čvrste i pametne ljude traži čak i kao posmatrače. Videćemo kakvi smo i po tome šta će u našem uvu i glavama napraviti onaj sirenski poj zapadnih ambasadora s početka teksta.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vasilije says:

    Jedno je sigurno,zima je saveznik Rusije,sacekajmo jos malo mislim da ce .puno toga biti jasnije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *