За све се пита ММФ

Za sve se pita MMF

20 marta 2015

marina-ragus 65451522Piše: Marina Raguš

Oko 10 000 prosvetnih radnika Srbije izašlo je na ulice (17. 3) srpske prestonice pokušavajući da (pro)nađu rešenje za loše stanje u oblasti obrazovanja. Prosvetari traže: izuzimanje iz najavljenog smanjenja plata, potpisivanje kolektivnog ugovora i zakon o platnim razredima. Štrajk prosvetara ulazi u peti mesec bez naznake da će se do rešenja doći u dogledno vreme. Uz transparente „Rušenje prosvete, Srbija bez budućnosti“, „Razočarani, gladni i izdani Srbije“ u protestnoj šetnji pod nazivom „Prosveto, vreme je“ prosvetari su predali pismo resornom odboru (Odbor za obrazovanje) Skupštine Srbije tražeći hitno sazivanje sednice parlamenta na kojoj bi „jedina tačka dnevnog reda bila posvećena stanju u obrazovanju Od nadležnih na čija vrata kucaju punih četiri meseca prosvetari su čuli:

Ministarstvo prosvete nema taj novac u budžetu. Vlada to ne može da obeća zbog aranžmana sa MMF“, rekao je resorni ministar Srđan Verbić.

Prvi ministar Vlade Srbije rekao je: „Saosećam sa njima, u pravu su, ali ne znam šta da uradim“. Postavljajući pritom i pitanje „da li zapravo želimo da očuvamo ili srušimo sporazum sa MMF-om? Zbog najave iz Ministarstva prosvete da će štrajkačima februarske plate biti umanjene, članovi reprezentativnih sindikata (Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i Sindikat radnika u prosveti) radikalizovaće proteste 23. marta. Protiv direktora škola koji budu postupali po dopisu Ministarstva prosvete, sindikati će  podneti tužbe. Prosvetni radnici, njih oko 50 000 iz oko 700 osnovnih i srednjih škola su u štrajku i drže skraćene časove u trajanju od 30 minuta od 17. novembra 2014. Iako se svi slažu u definisanju materijalno-tehničkih i programskih uslova u prosveti (a jeste katastrofalno), odluka da se javni sektor „strukturalno prilagodi“ više nego je jasna i neće se menjati. Zašto? Prema izjavama nadležnih: zbog aranžmana s MMF-om. Tako izgleda za javnost da je ova međunarodno-finansijska institucija ta koja nogom razvali vrata države bez pitanja i bez odobrenja. Istine radi, to i jeste njena funkcija ali ona to (uostalom kao i sve slične institucije) ne radi bez prethodnog poziva te iste državne uprave. Aranžmani s MMF i ostalim međunarodnim finansijskim institucijama izgledaju uvek isto jer za cilj imaju zaštitu krupnog kapitala i njegovu „oplodnju“. I,to je opšte poznata činjenica. Manje poznate su činjenice koji sve razlozi opredeljuju rukovodioce države da prizovu MMF u „pomoć“.

 

10 razloga za suprostavljanje MMF-u: Šestog februara tekuće godine Republika Srbija, u njeno ime premijer, guvernerka NBS i ministar finansija, uputili su pismo o namerama koje „opisuje politiku koju Vlada Srbije namerava da primeni u kontekstu njenog zahteva za finansijskom podrškom od strane MMF. Dokument koji je vlasništvo Srbije, dostupan je na zvaničnom sajtu MMF“ piše u zaglavlju dokumenta „ Pismo namera, Memorandum o ekonomskoj i finansijskoj politici i tehnički memorandum o razumevanju“. Radi se o trogodišnjem stend-baj aranžmanu koji je MMF prihvatio na zahtev zvanične Srbije. Na 38 strana se zatim opisuje šta Vlada Srbije namerava da uradi kako bi, u stvari, ispunila rigidne zahteve MMF-a. Ova organizacija, iako suprotno tvrdi, ne pregovara već nalaže. Njen modus operandi je dobro poznat i najčešće znači srljanje države koja je u finansijskom i ekonomskom problemu ka još većem.

Oficiri i „kanali“ za PR (a ne medijsko izveštavanje i kvalifikovanu analitiku), reći će: odličan je posao napravljen. Dobili smo i to teškim mukama tako dragocen paket koji će uliti sigurnost i privući potencijalne investitore. Istina je potpuno drugačija: investitori, naprotiv, ovakvim potezom dobijaju potvrdu da je država u finansijskom problemu i da ne zna da upravlja svojim novcem-jer čemu birokrate MMF inače služe?! Da kažu vi ne znate i zato smo mi tu. Iz te pozicije, naravno da oni ne misle da li su rigidne mere štednje socijalno prihvatljive. Njima je važno da su još jednu zemlju uhvatile u mrežu krupnog kapitala koji će se pojaviti kao vlasnik kada država konačno proglasi rasprodaju. U tom kontekstu treba posmatrati i najavljenu privatizaciju Telekoma, koji uzgred jeste resurs od nacionalnog interesa koji posluje s dobitkom! On će ovoj upravi da posluži za poslednju odbranu posrnulog budžeta. I, ništa više! Ostalo je zamagljivanje: diletantskog upravljanja državom, nerealnih očekivanja i u dobroj meri, ponovne redistribucije društvenih resursa.

Aktualna vlast je po svom opredeljenju neoliberalna i kao takva socijalnu državu, naprosto, ne vidi. Ona za nju ne postoji, samo to niko još jasno nije rekao. Verovatno će kontraargument biti:ali ima i levičara u koaliciji na vlasti. Pitamo: ko su oni?! U samom pismu namera ističe se vrlo jasno da predložene finansijske i ekonomske mere imaju podršku svih koalicionih partnera. Svi oni, prema tome, podržavaju pravila velikog međunarodnog finansijskog i ekonomskog kartela. Dobrim delom predstavljenog kroz međunarodne finansijske institucije poput MMF-a, što nas dovodi i do 10 razloga zašto je saradnja s pomenutim pogubna: od krize duga osamdeset godina prošlog veka nastale kao posledica globalne kazino ekonomije, MMF je preuzeo ulogu pružalaca paketa „pomoći“ zemljama tokom finansijske krize. Uglavnom se radilo o kratkoročnim finansijskim injekcijama koje su uslovljavale najčešće politike „strukturalnog prilagođavanja“ (SAP). Tako je danas MMF globalni predator koji pozajmljuje pare u preko 60 zemalja, određujući pritom koliko one mogu da troše na obrazovanje, zdravstvo, zaštititu životne sredine… Uostalom, na sve oblasti koje budžet pokriva. Ova institucija je vremenom postala jedna od najuticajnijih ipak, tek, nekolicina zna kako ona zaista funkcioniše:

1.MMF je stvorio nemoralni sistem postmodernog kolonijalizma koji „strukturalno prilagođava“ siromašne-zajedno sa STO i Svetskom bankom kroz politiku SAP MMF obezbeđuje da strani kreditori naplate potraživanja kroz radikalne mere štednje (smanjenje izdvajanja za zdravstvo, obrazovanje; eliminisanje subvencija na prehrambenu proizvodnju i transport; devaluaciju nacionalnih valuta u cilju pojeftinjenja izvoza; privatizaciju nacionalne imovine; zamrzavanje plata i penzija…). Takve politike „stezanja kaiša“ povećavaju stopu siromaštva, onemogućuju zemlje da stvore jake nacionalne privrede i konačno, uvode korporacije u posao porobljavanja: kako radne snage tako i prirodnih bogatstava; 2. MMF služi interesima bogatih zemalja i Vol Strita-koji se ogleda kroz sam sistem odlučivanja unutar MMF, ili sistem „kvota“. Princip je ko najviše plaća ima i najviše moći: SAD su najveći deoničari (18 odsto), slede Nemačka, Japan, Francuska, Velika Britanija i američka kombinovana kontrola od oko 38 odsto. Tako je alhemija interesa: bankara, investitora i korporacija iz industrijski najrazvijenijih zemalja potpuno jasna; 3. MMF nameće fundamentalno devastirajući razvojni model za nacionalne ekonomije, tako što daje prioritet izvoznoj grani privrede u odnosu na razvoj različitih nacionalnih privrednih grana. Skoro 80 odsto neuhranjene dece živi u zemljama „u razvoju“ u kojima su farmeri bili primorani da prehrambenu proizvodnju, umesto za domaću potrošnju, orjentišu ka izvozu razvijenim zemljama. MMF tako i uslovljava zemlje da eliminišu subvencije za domaću privredu, a obezbede beneficije multinacionalnim korporacijama (poput niske cene rada, „fleksibilnog“ radnog zakonodavstva); 4. MMF je organizacija koja deluje u tajnosti i bez odgovornosti: zemlje koje učestvuju u aranžmanima sa ovom organizacijom nemaju mogućnosti da odlučuju o strukturisanju paketa „pomoći“, već MMF radi s odabranom grupom guvernera i ministara finansija u definisanju programa bez potrebnih inputa od resornih ministarstava poput obrazovanja i zdravlja. Do danas, MMF nije odgovarao za svoj rad pred nezavisnim institucijama ili „forenzičkim“ revizorskim kućama koje bi tu najviše posla i imale. Naprosto to nije moguće!

  1. Politika MMF promoviše korporativno zgrtanje profita-da bi povećale izvoz države su primorane da subvencionišu izvozne grane privrede kao i da smanjuju ili se lišavaju poreza kada je izvoz u pitanju. Javna preduzeća (telekomunikacione i energetske kompanije, putevi) na kraju se prodaju korporacijama („stranim investitorima“); 6. MMF ruši prava radnika-zajedno sa Svetskom bankom zemljama se savetuje da snize cenu rada kako bi privukli „strane“ investitore, nazovu to „konkurentnošću“ i olakšaju smer kretanja korporacija ka zemljama bagatelne radne snage. U Srbiji cena rada po satu je JEDAN evro; 7. Politika MMF posebno dovodi žene u neravnopravni položaj zbog forsiranja privrednih grana u kojima žene sve teže i uz sve neadekvatnije uslove treba da učestvuju i u odgajanju dece; 8. Programi MMF dovode i do uništenja prirodne sredine: države u orjentaciji ka jeftinom izvozu kako prirodnih resursa tako i proizvoda koji ih sadrže,a opet u trci za zaradom kako bi otplatili sve veći broj „pomoći“ (ili kredita) zapostavljaju održivi razvoj životne sredine koja se takvim odnosom potpuno devastira;

Konačno, 9. politika MMF radi u korist bogatih bankara, stvarajući tako atmosferu hazarda na globalnom planu-MMF primorava zemlje na deregulaciju finansijskog sistema koji bi trebalo da ograniči špekulativne aktivnosti na finansijskom tržištu. Preko 1,5 triliona dolara tako dnevno pređe granice i uleće u kratkoročne finansijske špekulacije slabeći na duge staze nacionalna finansijska tržišta. I, 10. Programi MMF produbljuju ekonomske krize dovodeći „merama štednje“ do depresija nacionalnih ekonomija i u konačnici do socijalnih nemira i političke nestabilnosti…

Nastaviće se…

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Đura Zmaj says:

    Bravo Marina!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *