Zadocneli štreberaj

Zadocneli štreberaj

5 avgusta 2014

Đorđe-VukadinovićPiše: Đorđe Vukadinović

Vest je odjeknula kao bomba na srpskoj medijskoj sceni, koju, inače, već retko šta može protresti i uzbuditi. Biznismen Milan Beko biće direktor srpske železnice! Naravno, kao i sa svim najavama ili obećanjima aktuelne vlade, veliko je pitanje šta će od toga na kraju ispasti. Ali već sama vest, to jest ta ideja, čiju verodostojnost je potvrdio i premijer Vučić, govori veoma mnogo o ovoj vlasti i njenom glavnom nosiocu.

Pri čemu nije problem toliko u samom Beku. Milošević mu je verovao i poveravao delikatne ekonomske zadatke. Bio je Đinćićev prijatelj i finansijer DS-a. Za vreme vlade DSS-a predstavljao je jedan od dva privatnopreduzetnička stuba, zbog čega je, zajedno s Miškovićem, u očima srpske liberalne javnosti postao simbol i metafora srpskog tajkunskog zla. I sve to vreme je održavao više nego dobar odnos sa radikalima, posebno s Vučićem. Da i ne govorimo o stranim investicionim fondovima, za čiji je račun kupovao i preprodavao firme po Srbiji.

Mora biti da čovek ima neke kvalitete čim je za njegove usluge bila zainteresovana praktično svaka vlast u poslednjih četvrt veka. A ni strani poverioci se nisu žalili na to kako je upravljao njihovim novcem. Sem, doduše, Stanka Subotića, koji je tvrdio da je u poslu sa kupovinom „Večernjih novosti” posredstvom Beka ostao kratak za nekoliko miliona evra, a bogatiji za jednu optužnicu.

Bilo kako bilo, ovo nije tekst o Milanu Beku i njegovom profesionalnom i etičkom profilu, nego o jednoj nakaradnoj i sve očitije pogubnoj politici, koja nema ni glave ni repa, u kojoj je sve improvizacija i sve zavisi od toga na koju nogu će tog jutra Aleksandar Vučić ustati.

Jer šta se, zapravo, kaže, to jest priznaje ovom inicijativom? Kao prvo, da SNS jednostavno nema kadrove sposobne da vode velike poslovne sisteme i/ili da Vučić u te kadrove nema poverenja. Ali ne, skočiće verni branioci lika i dela, naprotiv! Ima SNS kadrova, ima ih kao pleve, samo, eto, za razliku od prethodnika, on neće da ih postavlja po političkoj liniji. (Vučić je i inače majstor da svoje političke i kadrovske hendikepe predstavi kao prednost i vrlinu.) Ali, dobro, čak i da je tako – mada nije, jer su i naprednjaci, ništa manje od prethodnika, i te kako preplavili rukovodeće položaje i javna preduzeća širom Srbije – pa zar nema nekog dostojnog stručnjaka na čitavom Saobraćajnom fakultetu, koji se železnicom bavi decenijama? Ili u samom preduzeću nekoga ko bi, uz premijerovu političku podršku, znao i umeo da napravi program oporavka?

Čitava stvar poprima upravo groteskne obrise ako se prisetimo da je do pre samo nekoliko meseci tadašnja – i sadašnja! – vlast vodila jednu demagošku, agresivnu i neprimerenu antitajkunsku kampanju, i na njoj sakupljala glasove lakovernih i ozlojeđenih birača. „Birajte: vlada naroda ili vlada tajkuna”, kliktali su sa predizbornih govornica najbliži Vučićevi saradnici.

I narod je izabrao. Neće vladu tajkuna, već sebe, SNS-a i Vučića. Kad ono, baš pred stodnevicu te antitajkunske vlade Beko osvanu kao kandidat za direktora železnice, a Miodrag Kostić za prvog putara Srbije.

Tako ispada da se ono „ne tajkuna” odnosilo samo na Miškovića („tajkuna”), a ne, recimo, i na Beka ili Kostića – koji, je li, nisu „tajkuni” nego „ugledni biznismeni” i „preduzetnici”. A možda ćemo, u narednih sto dana, saznati da je i sam Mišković, političko-marketinški iskorišćen i isceđen do maksimuma, na putu amnestije i tranzicije iz tajkuna u preduzetnika. Ili će ipak biti ostavljen u nemilosti, za primer, nauk i opomenu svim ostalima?

Ali i od zla uvek ima gore – to bi se moglo uvesti kao prvi aksiom srpske politike. Jer i Beko i svako drugi, pomenut ili nepomenut, na čelu ovih sistema bolje je rešenje nego da se, pod izgovorom da za njih nema adekvatnog kadrovskog rešenja, priprema teren da se sva ova preduzeća ubrzano privatizuju i rasprodaju. A plašim se da sve upravo ka tome vodi. Svakodnevno se po kontrolisanim medijima poručuje da su javna preduzeća „rupe bez dna”, a njihovi direktori sve sami „partijski aparatčici i lopovi”, čime se tendenciozno stvara atmosfera kako je njihova prodaja „jedina opcija”.

Ako ti je njiva zapuštena, okopaj je i oplevi. Ako je kuća prljava, počisti je – nemoj da je rušiš, prodaješ ili poklanjaš. Ali ta jednostavna mudrost kao da ne dopire do svesti naše preumljene i pokondirene političke elite.

S velikim zakašnjenjem, ali i sa utoliko većim konvertitskim žarom, Vučić je usvojio neoliberalne mantre iz devedesetih i s početka dvehiljaditih („država je loš vlasnik”, „privatizacija je rešenje”) i sada ih „štreberski” sprovodi, mehanički, doslovno i bez zapitanosti.

Čak i ovakvi kakvi su RTS, RTV, Studio B, lokalni i regionalni informativni centri, „Politika” i „Novosti”, ubedljivo su bolji i ozbiljniji deo srpskih medija. Čak i ovakav, sa viškom zaposlenih i verovatno ne najgenijalnijim upravljanjem, „Telekom” je profitabilna i konkurentna kompanija. „Dunav” bi to lako mogao postati. Zašto klati zlatnu koku, umesto da ti ona svakodnevno nosi jaja?

To je ideologija „hajde, Jano, kuću da prodamo”. Ili nešto još gore od toga. Jer u pomenutoj pesmici je ipak reč o, makar i šaljivo lakomislenom, slavljenju radosti života. A u aktuelnoj srpskoj ekonomskoj politici reč je o pogubnoj kompradorskoj logici unutrašnje okupacije i kolonizacije, nakon koje više neće biti ni njive ni kuće – i nikome neće biti do igre i pevanja. Pa čak ni onoj „polovini polovine” koja je, (ne) znajući šta čini, ovu vlast i politiku izabrala.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *