Загрљај владике Теодосија

Загрљај владике Теодосија

22 маја 2019

Пише: Никола Врзић

Да је ово време у коме живимо иоле нормално, сусрет двојице политичких вођа Срба с обе стране Дрине, председника Србије Александра Вучића и председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика, са члановима Светог архијерејског сабора Српске православне цркве с њеним патријархом Иринејом на челу, једино би могао да буде схваћен као демонстративни исказ јединства политичких и духовних предводника нашег народа у заједничкој борби за Kосово и Метохију. Ово на потпуни ужас свих који у нашем нејединству виде своју наду, наду да ће нам ипак учинити оно што не желимо већ и зато што од тога не бисмо могли да се опоравимо.

Али време у коме нам је дато да живимо није сасвим нормално. Па зато и ми и они, после састанка у згради Патријаршије у Београду, имамо разлога и за наду и за стрепњу, с тим што је наша стрепња пре свега изазвана улогом који је у питању, он пак не може да буде већи, а њихова већ и чином који је у Патријаршији уприличен овог понедељка, јер би из њега могло да се изроди оно наше јединство које нам прижељкују таман колико и о(п)станак Kосова и Метохије у саставу Републике Србије.



НАЦИОНАЛНИ KОНВЕНТИ

Самој чињеници да је организован сусрет државног и духовног вођства Срба, елем, нема се шта приговорити; уосталом, има ли ичега природнијег него да о кључном националном и државном питању седну и поразговарају они који су за то и најпозванији? Једни зато што их је народ за то изабрао, а други зато што нам је црква старија од државе и уз то је и проистекла из народа као и сама држава.

Па ни другосрбијанци, да су принципијелни као што наравно нису, не би овом сусрету смели ништа да приговоре. Јер Србија је секуларна држава а црква је, кажу, само невладина организација, те ако је већ тако, а како и неке друге невладине организације учествују у управљању државом кроз Национални конвент о Европској унији, зашто би се ово право ускраћивало цркви? Тим пре што Српска православна црква у српском народу, ипак, има нешто дубље утемељење него што га има споменути Национални конвент о Европској унији…

СЕНKА СУМЊЕ

Али да не околишамо јер смо ионако сви сасвим свесни шта је заправо посреди – национално, политичко-духовно јединство у вези с јединим питањем око кога не смемо да будемо нејединствени, и основе на којима је то јединство постигнуто.

Хајдемо, најпре, о тој основи, јер ту, у изјави коју је после састанка медијима дао председник Србије Александар Вучић, има извесних сенки које обеспокојавају све који и иначе нису баш спокојни због чињенице да нам актуелна власт – из тактичких разлога или зато што има озбиљнијих разлога да крије – никада није јасно саопштила где су тачно црвене линије прижељкиваног компромиса с косметским Албанцима и њиховим инспираторима иза којих не можемо и нећемо да идемо, све иако су оне, те црвене линије, недвосмислено већ повучене и у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

Шта нам је, дакле, поручио Александар Вучић када је рекао „али неко мора да донесе и не тако лаке овоземаљске одлуке. Један од владика је рекао: ’Шта год да урадиш, Вучићу, бићеш свима крив’“? И када је рекао да је „важно да разумемо наше различитости“? И: „Упозоравао сам и на то да некада нисмо били у сагласју са реалношћу и да нас је то скупо коштало.“ И поврх тога: „Нисам од оних који ће да кажу да СПЦ нема право на своје мишљење. Оно не мора да буде увек исто као став државе.“

Ова шифрована порука Александра Вучића – шифрована утолико што он није објаснио на шта конкретно мисли када каже да ставови државе и цркве не морају да буду исти, а можда и није мислио ни на шта конкретно – изазива забринутост зато што је, када је о Kосову и Метохији реч, став наше цркве одређен тачно онолико колико и не може да буде нимало другачији.

Изразио га је поново прошлог месеца, приликом обиласка наше јужне покрајине, патријарх Иринеј: „Оно што чујемо о некој подели, о неком компромису, то српски народ никада неће моћи да прихвати, а поготову српски народ на Kосову и Метохији. Оно што би било најгоре, најпогубније, да се ми одрекнемо Kосова, да га некоме поклонимо – паметан човек не поклања никоме свој дом, своју кућу, а ово је кућа српског народа.“ Штавише: „Данас се овде спомиње, полазе од неких људи, како Kосово треба или поделити, или неким компромисом решити, или, на крају, има и таквих, нажалост, који кажу да Kосово треба да скинемо као неки јарам с леђа. То не говоре паметни људи, то не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега онога што је српско… Истина је да оно што се да и поклони, то је за сва времена изгубљено. Окупација не траје вечно, нађе се друго решење. То је став цркве наше, не одступамо, ту смо са вама. На сваки могући начин, допуштеним средствима, борићемо се и убеђивати оне који тако лако и штедро деле и дарују другима оно што није њихово, да промене мишљење…“

РЕАKЦИЈА САБОРА

Може ли став државе, то јест државних руководилаца који су своју заклетву поднели над Уставом Србије, да буде другачији од овога што је рекао патријарх Иринеј? Шта је заправо Александар Вучић хтео да нам каже оним речима које смо цитирали? И шта је – а то је заправо и најбитније – у погледу својих намера на Kосову и Метохији иза затворених врата он открио поглаварима Српске православне цркве?

На ова питања може се одговорити и контрапитањем – шта је, уопште, Вучић желео да постигне овим састанком с архијерејима српске цркве? Да их наговори да промене став или да га, макар, својим ставовима не ометају? Или им је, насупрот томе, свима став идентичан, а састанак је организован баш да би се то разјаснило, и да због неразумевања, или недовољног разумевања, не би долазило до јавног несагласја између представника цркве и државе?

С тим у вези, у сећање призивамо јавни сукоб владике рашко-призренског Теодосија и председника Вучића из јула прошле године, када је епископ изразио дубоку забринутост „због све чешћих, политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о ’коначном решењу’ у контексту ’територијалне поделе’ и ’разграничења Срба и Албанаца’“, а председник му на то одговорио „не разумем ту ’логику’ да је боље да немамо ништа него да добијемо нешто“.

Да би се након окончања овонедељног састанка, пренеле су „Вечерње новости“, „шеф државе и владика Теодосије – изгрлили пред свима“.

А симболички значај овог геста додатно појачава оцена патријарха српског Иринеја да се „председник јуначки бори и за Србију и за Kосово и за све што је везано за српско име. Не сумњамо у његове добре намере и труд. То није само мој лични став већ и став Сабора наше цркве“.

У ове речи патријарха српског не смемо да сумњамо зато што он, својим избором животног позива, има још мање права од осталих људи да изговори неистину. Те је ово, то сазнање да патријарх и Сабор СПЦ верују у председникове добре намере, у овом тренутку можда најбоља гаранција да Kосово и Метохију нећемо изгубити. Јер „ти, Хашиме, зависиш од нас“, поручио је – савршено тачно, иначе – председник Вучић свом приштинском колеги Тачију, и тиме и сам признао да без Kосова и Метохије можемо да останемо једино ако га се сами одрекнемо. А такав сценарио подразумева одсуство било каквих добрих намера и јуначке борбе.

(Печат)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Rajko Krvavac says:

    I, šta je analitičar hteo da kaže? Samo se dublje uvlači u dupe veleizdajnika.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u