Zakon o radu, kazna „srpskom neradničkom mentalitetu“

Zakon o radu, kazna „srpskom neradničkom mentalitetu“

11 jula 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Kad se jednom poveo razgovor o srpskoj Vladi,  kulturni ataše poljske

ambasade, rekla je da je poljski narod sedam puta obarao svoje Vlade, dok nisu došli na pristojnu Vladu.  Doduše, jednom je kompletna poljska Vlada stradala u avionskom udesu, a ne treba zaboraviti ni da nekoliko miliona Poljaka živi u Americi, da je jedan među njima, tvorac novog svetskog poretka (Zbignjev Bžežinski), i da im je bilo lakše da obaraju nepoželjne Vlade (sa američkog stanovišta).

Desilo se, da smo i mi  sada došli do sedme Vlade, ali  iako su se smenjivale, sve su ostale iste u svom delovanju, tako da bi se moglo reći,  da je mogućno stvaranjenje jedinstvene „Petooktobarske lige“ pod zapadnim patronatom, koji je svoje zahteve i uslove dozirao prema svojim davnašnjim planovima, koji nisu uzimali u obzir održavanje Srbije, ni kao države, ni kao prostor koji naseljavaju Srbi.

Zna li se, pri tome, da je u Srbiji bili najviše titoista,  zvanično vođenih kao zadojeni komunističkom ideologijom, mora se odati priznanje zapadnim planerima, kako su za vrlo kratko vreme uspeli da  taj crveni svet, preobrati u zapadni, da je, čak, među njima razvio  takmičenje, ko će pre i brže i kompletno da se reši tog ideološkog balasta, da je čak i bivši ministar unutrašnjih dela i član CK SKS-a, pošto je osnovao svoju stranku, izjavio da su oni za kapitalizam i slobodno tržište!

Kad je reč o Petooktobarskog ligi, treba reći da je, bez obzira što je čine po imenu različite stranke, ona je jedinstvena u svom opredeljenju ka EU,  te se svi utrkuju ko će više i još više da se podastre pred njenu moć, pa se čak trude da u svoje kolo uvedu što više mladih, kojima će preneti sva svoja znanja i saznanja sa evropskih kursevima, kako bi u budućim Vladama ovi novi kadrovi, postigli definitivan cilj – dokrajčenja Srbije. Dakle, misle i na budućnost! Mada je Vučić sebe proglasio za budućnost.

Neko će možda reći da je ova konstatacija ružno klevetanje čistih  namera Zapada, iako, ko god je pri čistoj svesti, ne može u svemu onome što se dešava sa nama, naći ni jednu čistu nameru, izuzev one likvidatorske. Sem ako hoće da bude smatran za tvrdokornog pristalicu Zapada, koji niti priznaje, niti poznaje bilo kakva nacionalna ograničenja, sputavanja i izdvajanja.

O, ima ih, još koliko! Takvih.

U tom pogledu ova poslednja Vlada  je u svemu primerna. Pune dve godine obećava bolne i teške reforme, koje bi nekim čudom, dovele do  masovnog zapošljavanja, čak je to i takvo zapošljavanje proglašeno kao prioritetno opredeljenje Vlade. Srećom po njih, došle su stravične poplave, koje su postale  i biće trajniji izgovor, za neispunjenje tolikih obećanja,  mada su za sada utihnule priče o njima, čak su i gurnute u drugi plan, što je Obranovčane dovelo pred Nemanjina 11,  mada je bilo logične da su došli pred Gradsku skupštinu, jer Obrenovac pripada gradu Beogradu.

Međutim, i sa poplavama i bez njih, reforme će biti na tapetu, čim zakonima budu omogućene.

Najpre zakonom o radu, koji je premijer proglasio  za obračun sa srpskim neradničkim mentalitetom. A u isto vreme putuje po svetu i  traži investicije! Ko je lud da ulaže pare u zemlju neradnika?! Pogotovu, što on sam kaže: „Oni koji  se sukobe sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima, uvek su bili osuđeni na propast!“ pa sad, izvolite, ulažite! I šta drugo nego da se pitamo: Ima li premijera na svetu, koji ovako svoju zemlju ogovara?

Ipak, „Srbija mora da počne da radi. Živeli smo  na prevaru, lagali smo i sebe i druge, trošili  više no što smo zarađivali“.

Naravno i dabome, nije rekao šta, gde i kako Srbija mora da radi. Verovatno, da i sam ne bi znao da definiše taj problem. Tek dozvolio je sebi, da posle dve godine vladavine, konstatuje: „Zdravstvo nam je na poslednjem mestu u Evropi, prosveta tu negde,  infrastrukture nema,  privrede takođe“.

Ali bili su tu ministri, državni sekretari, pomoćnici ministra… i čitav niz državnih funkcionera, koji nisu znali šta bi drugo radili već da se slikaju po medijima i daju izjave, koje ih ne obavezuju.

Vulin  koji se na Kosmetu iskazao u punoj formi, dobio je sada novi resor – ministarstvo rada,  pa samim tim i front prema sindikatima, koji  traže  da pre no što se usvoji zakon o radu u Skupštini,  bude javno razmatran.  Vulin se spretno dočekao  zemljišta: Pošto ovo nije novi zakon, već samo neke izmene i dopune u njemu, Vlada nije obavezna da ide na javnu raspravu. Dakle, izvadio se sa namerom, koja nije baš mnogo poštena.

Drugim rečima,  ponavlja se ono što je  jednom rekao Flober: „Ono što se kod drugih zove  zakon, kod nas se zove – vlast!

I dabome, kako vlast nikom nije obavezna, već samo samoj sebi, ona će u svojoj Skupštini te izmene i dopune usvojiti, i Srbija će, po Vučiću i Vulinu, početi da – radi!  Ko zna šta? Sem ako se radnici ne bace u proteste, i ako se ti protesti ne budu računali u – rad.

Savez Sindikata Srbije ukazuje na jednu retku pokvarenost kojoj se vlast  obratila:  „Niko ko je razuman ne može  da zaključi  da je visok stepen  radničkih prava,  uzrok  lošeg ekonomskog  stanja u zemlji! “

„Atak na zarade, koje su najmanje u Evropi, odbijanje da se definiše   minimalna zarada, iako to čine  i najrazvijenije zemlje, olakšano otpuštanje  u zemlji gde je stopa nezaposlenosti  najviša u Evropi, a šanse za novo zapošljavanje  nikakve – najvažniji je pravac  i cilj autora  ovog zakona, kako bi radnike  učinili  još  siromašnijim  i time pogodnijim  za izrabljivanje.“

Najzad, sve se svodi na to: da zakonodavac obavezuje poslodavce  da svakog meseca  uplaćuje poreze  i doprinose,  ali ne i  i zaradu svojim  radnicima,  koji ne primaju zarade i po nekoliko meseci.

Vulinu, koji se izvežbao u obećanjima dok je stolovao na Kosmetu, sada  obećava povećanje prava radnika u pogledu zarada, što jedan potpuni apsurd. Uz to on se nada da će i SPS (t) glasati za ovaj zakon, i time podržati koaliciju, ne pomišljajući da je reč stranci koja počiva na podršci radničkih prava, uostalom  on zaboravlja da i on predstavlja Socijalistički pokret Srbije… što nije samo zaboravnost već  i izdaja socijalisztičkih principa, kojima se i Dačićevi „socijalisti“, još od 2006. godine, krase.

Ako se uzme u obzir da je SPS (t)  glasao za Tadićevu Rezoluciju o navodnim srpskim zločinima u Bosni, što je grdna nacionalna izdaja, to ne iznenađuje  ni to, da će oni biti i na strani socijalne izdaje.

Dačiću ništa ne smeta, on živi za vlast. Šta više, u času kad prete posledice zakona o radu, on priređuje koncert sevdalinki (Miljacka, Muštuluk,  Ovo je moja kuća,  Još ovu noć…)  „Forumu žena“ SPS (t) na Vlasini u hotelu „Srbija“. I dok je on ispevavao svoje omiljenje pesme, espeesovke su, vođene Slavicom  Đukić Dejanović, igrale kolo oko njega,  da bi im on na kraju uputio poruku: „da budu kvalifikovani članovi partije, a da će im  on dati punu podršku za razvnopravnost“.

Šta li se ovo sprema Srbiji? Dok se Dačić iskazuje na način jednog ministra inostranih dela, dotle se Vučić zanosi prijateljstvom i savezništvom sa Nemačkom, iako njihov ministar inostranih dela, u oštrom, nemačkom, maniru obećava Srbiji da neće odustati od uslova koje je Bundestag postavio Srbiji, bez kojih nema pomena o ulasku u EU. A u tim uslovima, jedan se onosi na promenu nacionalne svesti Srba.

Vučić to ne shvata tragično. On sam je tu svest promenio i napustio, smatrajući da je ranija njegova vezanost za tu svest, bila njegova velika greška.

U godini kada se obeležava 100 godina od Prvog svetskog rata, rat koji je iznela upravo srpska svest, odricati se srpske svesti nije velika greška, već veliki greh. Ko god ide protiv svoje krvi, taj na kraju taj hod, plaća kako se jedino može platiti. To bi Vučić i svi bivši srpski radikali, koji su se ponosili svojim srpstvom, morali da znaju. A sad su sve to odbacili da bi se dohvatili vlasti, koja će ih na kraju skupo koštati. To je bar sigurno.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *