Жан-Марк Бар: Ово је почетак краја капитализма

Žan-Mark Bar: Ovo je početak kraja kapitalizma

19 oktobra 2018

KULTNIM filmom „Veliko plavetnilo“ Žan-Mark Bar zaronio je u dubine svetske slave i u njima ostao do danas. Istovremeno, čvrsto stoji nogama na zemlji. A vazduh, kojim hrani duh, crpi i u Beogradu.

* Šta vas to stalno, iznova, vodi ka Srbiji?

– Uz svoju bivšu suprugu Irinu Dečermić, s kojom sam proveo 17 godina, imao sam priliku da upoznam staru, veliku Jugoslaviju. Za mene, polu-Amerikanca, čitav Istok bio je „zabranjena teritorija“. A u toj Jugoslaviji osamdesetih sam osetio radost života, drugarstvo, solidarnost. Postojalo je nešto što nisam pronalazio tamo odakle dolazim, u zaslepljenom američkim patriotizmu. Takođe sam osetio kako su Srbija i ostale republike patile tokom rata. Jednom, dok sam telefonirao Irini, koja je snimala muziku za film, tokom razgovora sam u pozadini čuo sirene koje su najavljivale američko bombardovanje. To obeleži čoveka za čitav život – ističe Žan-Mark Bar u razgovoru za svečani broj „Večernjih novosti“.

* U čemu je tajna naše privlačnosti?

– Ja sam Amerikanac. Moje poznavanje istorije je, zato, veoma slabo. Ali otkada znam Jugoslaviju i Srbiju, i otkako sam, radeći, upoznao Slovačku, Mađarsku, Poljsku i druge zemlje, otkrio sam različita društva koja se neprestano prožimaju. Tek sam u Evropi počeo da cenim te vrednosti. Nepotrebno je zatvarati se u sebe.

* Imate dve otadžbine, SAD i Francusku?

– Francusku obožavam, iz drugih razloga. Religiju smo ostavili po strani i ideja republike je mnogo jača nego u SAD. I zatim, Francuska mi je donela mnogo toga. Dala mi je filmsku karijeru, koju ne bih imao da nije bilo „Velikog plavetnila“. Veoma sam ponosan što sam bio deo tog filma. Ljudi i danas dolaze da me vide zbog njega. Izuzetna je stvar učestvovati u tako velikom uspehu.

* Zbog čega vas nema češće na francuskoj sceni?

– Kad nisam u Americi, moja karijera se koncentriše oko širih evropskih projekata. To me je malo odvojilo od onoga što se događa samo u Francuskoj. Uostalom, i govorim malo sa akcentom, što takođe pomalo doprinosi svemu.

* Zaista je neverovatno to kako, dok glumite na francuskom jeziku, nimalo se ne čuje američki naglasak, kao što ga imate u privatnom životu?

– To je zbog toga što mnogo radim na ulozi. Pažljivo pripremam tekst, znam gde, šta i kako treba da kažem ili da uradim. A u pravom životu nemam tu vrstu kontrole.

* Rekli ste zašto vam je draga Francuska. A šta je lepo u SAD?

– Priroda!

* Kakva je Trampova Amerika?

– Tamo je gde treba da bude. Dobro smo sve to sakrivali dugo vremena. Na kraju, to je mesto u totalnoj konfuziji, na putu da nanese strašno zlo sebi samom i celom svetu. Mi u Americi ćemo proživeti isto ono što se dešavalo u Srbiji. Inflaciju, rat i sve ono što to prati. Ljudi se u strahu hvataju i drže za takve ljude.

* Šta, onda, čeka svet?

– Bojim se da će se dogoditi horor, rat u kome će rezon biti na strani onoga ko bude preživeo. Nažalost, sve što sam čitao o istoriji govori u tom pravcu. Nastojim, zato, da branim principe u koje verujem. Znam da je to sitnica, da je to samo zrnce u tom čitavom pesku univerzuma koji pruža otpor i nastoji da definiše šta je to ljudsko biće. Želim da moj sin vidi da u to verujem.

* Na čemu počivaju tako sumorne prognoze?

– Postoji mnogo ljudi koji su decenijama ignorisani i njihova frustracija je ogromna. Na delu su prevelike socijalne i svake druge razlike. Čini mi se da se nalazimo u poslednjoj etapi kapitalizma. Ovo je početak njegovog kraja. Treba pronaći nešto što će ga zameniti. Kroz male zajednice, u kojima se ljudi pomažu među sobom, gde nije potrebno kupovati automobile od šezdeset hiljada evra, imati kredit i biti rob svega toga. Treba neutralisati korporacije da bi se pronašla izgubljena humanost.

* Kako ih neutralisati?

– Ne znam, ali znam da nešto mora da se dogodi. Ne možemo da nastavimo ovako.

* Šta običan čovek može da učini?

– Pokušavam da doprinesem, koliko mogu, na ulici, u svom okruženju, da učestvujem u životu svog kvarta, dajem časove glume, ovde u Parizu, na Belvilu, gde žive ljudi najrazličitijeg mogućeg porekla. I samo u toj ljubavi postoji lepota. Čovek mora da bude svestan odnosa u društvu, deformacija koje se dešavaju i čine pravi odnos nemogućim. Svi smo mi isti. Ljudska bića. To je jedini mogući način da ispravno gledamo na stvari.

* Može li umetnost nešto u tome da promeni, ili je to ista utopija?

– Bolje je verovati u umetnost, nego ni u šta, mada nisam vernik. Kada je predstava dobra, stvara se zajedništvo. Okuplja nas, nastaje duhovna veza. Nešto što se ne da opisati rečima. Nešto što nas povezuje u spoznaji života i ljubavi. To je ona kultura koja me privlači, koja postoji na istoku Evrope i kojoj me je Irina naučila.

* Kakva je to umetnost?

– Ona u kojoj kultura ne postoji samo zbog profita. Tu je zbog istraživanja, kontemplacije, ostvarivanja čovečanstva. A u SAD se to ne računa.

* Gde je nestalo svetlo velikog plavetnila koje je krajem osamdesetih budilo toliko nade?

– Bila je to, pre svega, nevinost. Pre prvog rata u Iraku i prvog rata koji je prenošen na TV-u. Uspeh tog filma su gledaoci. Oni su ga ispunili bojom. Mi smo bili samo iluzija. Svako je unutra stavio svoj duh i nadu. A film je bio jednostavan.

* Zaista je tako strašan ovaj svet koji ostavljamo našoj deci?

– Stalno razmišljam o tome. Teško je to objasniti. Hipokrizija je evidentna. Ali, smeh, dobra hrana i radosti koje smo preživeli vrede ovog našeg života.

* Preživećemo, onda, taj rat?

– Nadam se, ipak!

PRIJATELJI NA SCENI

PARISKA publika nedavno je imala priliku da vidi „Krojcerovu sonatu“, u režiji Gorana Šušljika, u kojoj glavne uloge igraju Irina Dečermić i Žan-Mark Bar. Predstava i za aktere obiluje simbolikom.

– To je akt ljubavi. Goran, Irina i ja smo u prijateljskom trouglu iz zajedničke priče. Veliki smo prijatelji i uspešni saradnici, i to se videlo na sceni – kaže Žan-Mark Bar.

SRBIJU OBOŽAVAM

* HOĆETE li ponovo nešto raditi u Srbiji?

– Radio sam sa Bojanom Vuletićem. Bio je odličan. Ako me Emir pozove, odmah ću se odazvati. Goran Marković, takođe. Srbi imaju kulturu koju obožavam. Za sobom imam film i pozorišni komad u Srbiji i vraćaću se uvek.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *