ŽANA MERKUS – Zaboravljena srpska heroina koja je izazivala divljenje boraca

ŽANA MERKUS – Zaboravljena srpska heroina koja je izazivala divljenje boraca

2 jula 2013

zana-merkus-1Tekovine francuske revolucije obeležile su 19. vek u Evropi. Želje naroda za državom i slobodom iznedrile su brojne hrabre ljude, entuzijaste i avanturiste iz različitih zemalja. Oni su bili spremni da, poput lorda Bajrona u Grčkoj, rizikuju svoje živote za druge narode i njihove snove. Takvo iskustvo Srbi su doživeli za vreme ustanka u Hercegovini, od 1875. do 1878. godine, zahvaljujući herojstvu jedne žene.

Žana Merkus, poreklom Holanđanka, rođena je 1839. godine u dvorcu guvernera na ostrvu Java, tadašnjoj koloniji Holandije. Nakon smrti imućnog oca, zajedno sa porodicom, vraća se u Evropu. Starateljstvo nad njom preuzima njen stric, Šarl Gijom Merkus, sveštenik protestantske crkve. Pod njegovim uticajem, razvila je ljubav prema religiji i interesovanje za blaga skrivena u Svetoj zemlji.

Mogućnost da živi lagodnim životim odbacila je zajedno sa snovima o udaji i porodici. Poput svog uzora Jovanke Orleanke, posvetila se revolucionarnom radu i pridružila Crvenom krstu. Prvi put je iskusila rat za vreme pruske opsade Pariza. Njen talenat u radu sa francuskim ranjenicima brzo je primećen, te je uživala naklonost boraca. Ipak, Francuska je kapitulirala, a Žana odlazi u Italiju i Aziju, željna mira i odmora od rata. Hrišćanska nit njene ličnosti odvodi je u Jerusalim, tadašnju tursku imperiju. Želeći da bogatstvo iskoristi na pravi način, ulaže novac u izgradnju dvorca, hrama Sina Božjeg i svojevrsne zadužbine na prostoru Svete zemlje.

Nemiri na Balkanu i pobuna Srba u Hercegovini 1875. godine, poznatija kao „Nevesinjska puška“, potresli su Žanu Merkus. Prema srpskom narodu gajila je velike simpatije, te se 1876. dobrovoljno priključuje ustanicima i bori rame uz rame sa muškarcima na frontu. Turci su je uhvatili, zajedno sa još nekoliko ustanika, ali je uspela da izbegne zarobljeništvo i dođe u Beograd 1876. godine.

Tokom oporavka od ratnih rana iz prethodne godine, odsela je u hotelu „Staro zdanje“. Među Srbima se brzo pročulo o ženi-heroju, čiji je nadimak među Hercegovcima bio „Jovanka Markušova“. Ispred hotela dočekalo ju je više od šest hiljada ljudi. Ređali su se govornici i pesnici, a Đura Jakšić joj je posvetio sledeće stihove:

Dobrodošlica Jovanci Merkusovoj: …Devojko dična, Jovanko naša, ne orleanska… Imena tvoga povesti naše, Slavu će nosit najsjajniji list. A roda jednog oslobođenoga Blagorodnosti čućeš usklike: Slava ti! Slava! Bajrone naš!

Karakterističan je bio i njen stil oblačenja. Nosila je mušku hercegovačku odeću sa crnogorskom kapom. List „Zastava“ opisuje heroinu tog doba:

U odelu crnogorskom, muškom, plave čakšire i zelena dolama, jahala je konja uspravna i odlučna… Priključena je dobrovoljačkoj brigadi…

Nakon što su Srbija i Crna Gora proglasile rat Turskoj, želja da pomogne braći preko Drine opet je odvodi na ratište. Pre odlaska, ostavlja poruku:

Ukoliko u borbama poginem, sav ostatak svog imetka zaveštavam srpskom narodu.

Pored pokazanog požrtvovanja, Žana Merkus je, u to vreme, bila najveći donator Srbije, nadmašivši čuvenu braću Krsmanović i ruskog generala Černjajeva. Naručila je topove i oružje kako bi srpski ustanici parirali turskim snagama, ali su isporuku sprečile tajne službe. Navodne dojave diplomatskih predstavnika iz Carigrada da je austrijski špijun, primorale su je da se vrati u Beograd. Nesebična ljubav prema srpskom narodu, herojstvo koje je pokazala na frontu, novac koji je dala za borbe ustanika, nisu bili dovoljni da opovrgnu glasine. Srpske vlasti je proteruju i, od tog trenutka, gubi joj se svaki trag.

Nakon završetka rata, svete joj se i Turci. Zbog učestvovanja na balkanskom ratištu, nisu joj dozvolili da nastavi sa gradnjom dvorca u Istočnom Jerusalimu. Razočarana i osiromašena, vraća se u Pariz. Kažu da je neko vreme živela kao klošar na ulicama, a nedugo zatim, umrla u sirotištu početkom februara 1897. godine.

Po nekom nepisanom pravilu u Srbiji, ova neustrašiva žena, doživela je sudbinu niza heroja koji su zaboravljeni sa završetkom rata. Ni o njenom grobu dugo niko nije brinuo. Generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Roterdamu, Siba Miličić, jedva je tridesetih godina prošlog veka izdejstvovao da se njen grob obnovi i redovno održava.

Sećanje na ovu heroinu samo je još jedan pokušaj da se skromno odužimo onima koji su u teškim vremenima nesebično pomagali srpskom narodu. U godinama njegove borbe za opstanak, priključili su mu se ratni dobrovoljaci, lekari i medicinske sestare iz Škotske, Holandije Švajcarske i Rusije. Svaki zaborav, koji bi prekrio njihova herojstva i njihovu nesebičnu žrtvu, doprineo bi samo jednom – gubitku našeg indetiteta, zauvek.

(Srpski akademski krug)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *