Занзибарске дилеме српске (гео)политике

Zanzibarske dileme srpske (geo)politike

3 avgusta 2017

Piše: Dragomir Anđelković

Pojam „naoružana neutralnost“ rođen je 1780, u jeku Američkog rata za nezavisnost. Kada je London pokušao da zabrani stranim silama da trguju sa njegovim pobunjenim kolonijama, Rusija je odgovorila odlukom da se, ne menjajući politiku neutralnosti, oružano suprotstavi onoj strani koja bude ugrožavala njene ekonomske i druge interese. Petrograd je tako načelno poslao poruku svima – a u praksi Englezima koji su uzeli za pravo da drsko nameću drugima svoju volju – da će bilo kakav agresivan pritisak na Rusiju da se distancira od jedne strane u sukobu, nju navesti da se baš njoj priključi. Umesto da se u skladu sa svojim mogućnostima a u duhu proklamovane neutralnosti koliko-toliko time inspiriše, Srbija već godinama vodi politiku „neutralnosti na kolenima“.

SLAGANJE U NESLAGANJU

Retko kada se složim sa potkom geopolitičkog tekstova autora sa kojima imam oprečne strateške orijentire. Tako je umnogome bilo dok sam pre neki dan čitao analizu „Srbija između NATO i Rusije – realnost protiv emocija“ napisanu za portal „Demostat“. Njen autor je Dragan Janjić, glavni i odgovorni urednik agencije „Beta“. A nesumnjivo tačno kaže: „Vladajuće garniture u proteklih desetak godina upadljivo izbegavaju da govore o stvarnom nivou odnosa sa NATO, sa jedne, i Rusijom s druge strane, strahujuću da bi to moglo loše da utiče na njihov rejting u značajnom delu biračkog tela koje gaji pozitivne emocije prema Rusiji“.

Dok važne stvari prećutkuju a s druge strane pozerski grme na račun pojedinih zapadnih sila stvarajući medijsku sliku da su sa njima na ivici sukoba, naši vladajući političari rade drugačije. Da ponovo citiram D. Janjića: „U stvarnosti, Srbija se približila NATO više nego ikada u istoriji. U proteklih pet godina održane su, recimo, čak 44 vežbe sa SAD, a sa Ruskom federacijom samo šest. U okviru saradnje Partnerstvo za mir, Srbija je učestvovala u ukupno 23 vežbe. Sve vežbe održane su na teritorijama članica NATO, a za iduću godinu planirano je da prva takva vežba bude upriličena na teritoriji Srbije“.

Iz Janjićevog teksta provejava da je to, samo po sebi, dobro. Sa tim se naravno ne slažem. No, ono što bih i lično potpisao, to su sledeće reči: „Narod je svakako taj koji treba na kraju da bira i odlučuje, ali narod takođe zaslužuje da mu se ponude jasni i otvoreni argumenti, kao i objašnjenja o mogućim posledicama ovakve ili onakve odluke. Narod zaslužuje da bude deo cele priče, a ne predmet manipulacije emocijama, sa ciljem da se dobije neki procenat glasova“. Autor, iako se čini da se slaže sa geopolitičkim pravcem u kome ispada da vlast vodi Srbiju, očito ne prihvata manipulativni, po demokratiju poguban način, na koji se to čini. To zaslužuje priznanje. No, vratimo se „realno-emotivnom“ položaju Srbije između NATO i Rusije, gde se ne slažemo.

REALNOST I EMOCIJE

Tu se prepliću, i to višeslojno, realnost i emocije. Ne radi se o njihovom pukom sučeljavanju. Pogotovo ne na način da je opredeljenje za stratešku saradnju sa Rusijom emotivno dok je, navodno, realnost takva da ukazuje da je racionalno zagovarati NATO orijentaciju pošto smo okruženi zemljama članicama ili klijentima NATO, dok većina Srba svoju individualnu bolju budućnost vezuje za Zapad.

Uopšte nije u suprotnosti to što, kako ankete pokazuju, „Rusiju volimo, ali bismo mahom želeli da živimo u zemljama koje su članice Evropske unije (EU) i NATO“. U oba slučaja radi se o sagledavanju interesa u kontekstu realnosti. U prvom slučaju, nacionalnih, u drugom ličnih. Da krenemo od poslednjeg. Nema sumnje da su zapadne zemlje bogatije i bolje uređene od Rusije, te su većini Srba koji priželjkuju da se presele na neke druge meridijane privlačnije od Ruske Federacije.

S druge strane većina Srba svesna je zla koje nam je učinio NATO i onoga što nam i dalje rade vodeće zapadne zemlje, odnosno činjenice da je Rusija ključni inostrani faktor odbrane ono malo preostalih naših nacionalnih interesa.  Hajde sada čak i NATO agresiju da stavimo na stranu, te se fokusiramo na ono što još u toku. Bez ruskog prava veta Kosovo bi odavno bilo primljeno u OUN, te da Moskva ne lobira u Africi, Aziji i Južnoj Americi protiv novih priznanja tzv. „nezavisnosti“ naše secesionističke pokrajine, broj država koje bi je priznale bio bi veći. Slično stoje stvari i sa Republikom Srpskom.

Dok Zapad uporno radi u prilog centralizacije BiH i svođenja RS na puku administrativnu formu, Rusija dosledno brani Dejtonski sporazum i tu potvrđenu državnost Srpske. To radi delujući kroz Veće za implementaciju mira i na druge načine, amortizujući udare na Banjaluku. Iz svega rečenog jasno da je racionalno da Beograd nastoji da sa Moskvom gradi savezničke odnose. Tako brani svoj a ne ruski teritorijalni integritet kao i opstanak zapadne srpske države koja je deo BH složene zajednice, a ne ruske pozicije u vezi sa Krimom.

Rusija to od nas i ne traži dok nam, svakako i iz svojih interesa, pruža podršku u vezi sa pomenutim pitanjima koja za nas imaju ogroman značaj. A ako se stvari posmatraju i strogo formalno, bez trunke nacionalnih emocija, tu je Ustav Srbije prema kome je KiM ne samo sastavi deo naše države već i lakmus papir patriotskog i odgovornog delovanja vlasti (preambula), odnosno naša zemlja je definisana kao matična država srpskog naroda (član 1) sa obavezama koje iz toga proizlaze u vezi sa zaštitom srpskih interesa van njenih granica.

PARAMETRI (NE)LOGIČNOSTI

Logično je da Srbi imaju pozitivne emocije i prema sebi, prema svom narodu i zemlji, a da racionalno promišljaju kako što bolje da zadovolje kako lične tako i nacionalne interese. Nelogično bi bilo da postupajući u tom svetlu žele ruski umesto norveškog standarda i ulazak u NATO a ne strateško partnerstvo sa Ruskom Federacijom. Pri tome se tu i ne radi o ulasku u ruski vojni savez ODKB, već samo o razvoju istinske neutralnosti kao dovoljne platforme za funkcionalne i konstruktivne odnose sa Moskvom.

Kremlj od Srbije, da ponovim, ne traži da podršku našoj kosovskoj politici plati potporom ruskom stavu u vezi sa Krimom, Abhazijom ili Južnom Osetijom. Moskva, shvatajući našu geopolitičku i ekonomsku poziciju, ne zamera nam što smo po tim pitanjima, iako tiho, na pozicijama kao i Zapad. Kremlj ne pravi problem što smo prošle godine doveli nivo odnosa sa NATO do maksimuma koji može da ima neka država koja nije članica tog pakta, te za zapadnim blokom imamo neuporedivo intenzivniju saradnju nego sa Rusijom. Jedino od nas očekuje da sa njom održimo kakvu-takvu odbrambenu saradnju i povučemo još po koji strateško-partnerski potez.

Rusija je svesna u kakvom se okruženju nalazimo i ne želi da nas gura u probleme. Polazi od naše nemile realnosti. Ipak, sa naše strane makar simbolički očekuje potvrdu prijateljstva. Oficijelna Srbija, doduše, njega retorički stalno izražava ali to u uslovima kada čini velike ustupke NATO ipak nije dovoljno. Zato a ne iz nekakvih vojnih ili špijunskih razloga, Kremlj insistira da, recimo, sedmoro njegovih građana stacioniranih u rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu, dobiju imunitet. Ne traži da sa Rusijom – što bi bilo sasvim primereno našoj neutralnosti – zaključimo opsežni sporazum kao što je SOFA, koji imamo sa Amerikom a kojim smo njenoj vojsci dali gotovo veća prava nego da smo ušli u NATO. Traži tek delić toga.

POZICIJA RUSIJE

Dok nas Zapad mrcvari i ucenjuje, te tako od nas stalno iznuđuje neke ustupke, Rusija se ponaša krajnje korektno. Tako je i zato što je svesna da smo se krajem prošlog veka mi opirali NATO agresiji i suprotstavljali američkom pohodu na istok, dok je Jeljcin sa Vašingtonom kolaborirao kao što od 5. oktobra 2000. čine naše političke elite. Pri tome mi smo mali i slabi a Rusija je bila i pre dvadesetak godina, kao što je i sada, moćna i velika. Otuda, ako mi donekle (ali ne ovoliko koliko to činimo), iscrpljeni svim onim što smo doživeli, moramo da se dovijamo da bismo opstali, Rusija to nije morala da čini onako kako je radila u ne baš dalekoj prošlosti.

Kako god bilo, dok nas Zapad rekterira – od pitanja nakaradne tzv. „normalizacije“ odnosa sa Prištino do saradnje sa Severnoatlantskim paktom – Rusija našu državu ili pak srpsku vlast ponaosob, ne ucenjuje. Niti Beogradu preti da će promeniti stav po pitanju Kosova (što možda neki kod nas i priželjkuju da bi dobili izgovor za totalnu kapitulaciju), niti deluje na način koji pogoduje onome što dolazi u asortiman obojenih revolucija. A lako bi baš to mogla. Srpska javnost je dominantno patriotska i rusofilska. Većim angažovanjem u medijskoj, NVO i političkoj sferi, Kremlj bi lako mogao ozbiljno (ali i kontrolisano) da ugrozi rejting aktuelne vlasti i tako podstakne njenu kooperativnost.

Pogotovo u okolnostima kada je veliki deo naše javnosti nezadovoljan politikom Beograda prema NATO, Prištini, Crnoj Gori (gde se nad Srbima sprovodi identitetski genocid dok Srbija ćuti), kao i suviše uzdržanom podrškom RS. To što je patriotska Srbija pasivna pa i spremna na saradnju sa vlašću, umnogome je plod i njenog odnosa sa Moskvom. Mnogi rezonuju da valjda Rusija zna šta radi i zašto to čini. Kada Putin skoro eksplicitno podrži Vučića na predsedničkim izborima u očima mnogih naglašeno nacionalno nastrojenih Srba, vlast je dobila svojevrsnu „indulegenciju“ za ono što joj se zamera.

TRAGIKOMEDIJA O MIGOVIMA

Tako smo stigli do španske serije o ruskoj donaciji šest aviona Mig 29 koje bi Srbija zajedno sa četiri naše sadašnje letelice istog tipa modernizovala o svom trošku, kao i 60 tenkova i oklopnih vozila po mnogim parametrima (elektronika, raketni oklop) boljih od onih koje sada imamo. To naoružanje od nas neće napraviti veliku silu ali ono, pogotovo avioni, našoj tehnički istrošenoj vojsci preko je potrebno. Uz to napaćenoj naciji podiže moral. No, iako je naoružanje odavno trebalo da nam bude isporučeno, ono ne stiže. Razlozi za to nam nisu saopšteni.

Da li se radi o tome da naše „prijateljsko“ NATO okruženje ne dopušta transport aviona, tenkova i oklopni vozila iz Rusije u Srbiju? Ili bez obzira što je sve na vrhu dogovoreno, neko kod nas ili Rusa opstruira aranžman na nižem nivou? Konačno, da se ne radi o tome da je donacija naoružanja neformalno povezana sa dogovorom oko davanja imunitetima Rusima stacioniranim u humanitarnom centru u Nišu? Možda je Beograd, pred izbore, prelomio da to uradi a sada, suočen sa pretnjama iz EU i SAD, izbegava da ispuni obećanje? Ništa ne tvrdim već se samo pitam.

Kroz prizmu tih pitanja možemo da se vratimo svim pomenutim, stvarnim ili lažnim, našim dilemama oko geopolitičkog puta. I da vlast nije imala interes da dobije izbornu podršku, odnosno propagandno sredstvo za komunikaciju sa građanima, oko Niša je već uveliko trebalo izaći u susret Rusima. To je najmanje što možemo da uradimo u cilju daljeg unapređena odnosa sa Moskvom, što je od ključnog značaja za nas u okolnostima kada Zapad ne pokazuje nameru da menja odnos prema našim vitalnim interesima.

KOMIRANJE JAVNOSTI

Tako stvari stoje strateški. Taktički, ono što ima smisla, to je odmeravati stvari tako da naši postupci – motivisani sopstvenim interesima – izazovu što manju reakciju Zapada. U skladu sa tim trebalo je Rusima, kada smo pošle godine dali velike ustupke NATO, uporedo dodeliti imunitet za Niš. Zašto tako nije učinjeno, nije mi jasno. Ali mi je jasno da su se odnosi sa Moskvom, bez obzira na međusobno tapšanje po ramenu, makar u nekoj meri iskomplikovali. Za sada ispod zastora a pitanje je dokle će tako biti.

Zaređala su naša patetična zaklinjana u EU put, čudne i do kraja nerazjašnjene izjave premijerke Brnabić u vezi sa Rusijom, maglovita predsednička poseta Vašingtonu, nedefinisana najava otvaranja dijaloga o Kosovu. Tu su i medijske, nesumnjivo dirigovane, špekulacije o tome da nam Amerikanci takođe nude avione; da je Srbija gotovo dobila značaj rajske doline oko koje se nadmeću Rusi, Amerikanci, Nemci, Kinezi, Turci; da EU zahteva zatvaranje humanitarnog centra u Nišu čak i u sadašnjem formatu (bez imuniteta) kao uslov za nastavak tzv. evropskog puta Srbije. Ukratko umesto konkretnih odgovora na ozbiljna pitanja dobijamo novi tornado dezinformisanja i zbunjivanja javnosti.

Dokle tako? Kako je D. Janjić s pravom konstatovao: „narod zaslužuje respekt, a ne manipulaciju“. Ponudimo mu svoja viđenja i argumente za njih, pa neka odlučuje. Ali mnogi političari znaju da za njih to može da bude opasno. Zato umesto racionalnog pristupa idu linijom iracionalnog obrađivanja javnosti. To Srbiji ništa dobro neće doneti. I ne mislim tu sada na „kuvanje žabe“ koje može da nas mic po mic, uz prorusku i nacionalnu retoriku, dovede u NATO zagrljaj i još dalje od Kosova i RS. Neće se to baš tako lako desiti, ali može da se dogodi da lonac u kome nas kuvaju eksplodira. Blagi socijalni protesti koji su počeli da se dešavaju tek su nagoveštaj nacionalno-socijalnog ali i demokratskog talasanja koje može da prostruji Srbijom. Neka se niko ne zavarava da to ne može da se dogodi. Srbi su mnogo puta u istoriji delovali komatozno pre nego što bi se iznenada digli.

NUŽNOST DEMOKRATSKOG DIJALOGA

Da se to ne bi dogodilo ali i da bi se prekinuo proces mentalnog i svakog drugog truljenja nacije, vreme je da se okrenemo demokratskom dijalogu kakvog u Srbiji već dugo, dugo nema. Pravom a ne režiranom, autentičnom a ne sračunatom na to da bude pokriće za gotova rešenja. Naravno, dijalogu zasnovanom na argumentima a ne na lažima. Njih će uvek biti u politici, ali pitanje je da li su totalno dominantne pa je sve drugo spram njih marginalno. A kada je tako to je pogubno za svaku zemlju. Ne radi se tu, uzgred budi rečeno, samo o teritorijama, nacionalnom identitetu, tradiciji, već i o političkoj atmosferi primerenoj demokratskom sistemu i epohi u kojoj živimo. Postmoderno-totalitarna lobotomija nacije nije dobar osnov ni za istočni, niti za zapadni put, kao ni za građanski ili nacionalni koncept.

Umesto toga neka svako kaže šta smatra da je najbolje za Srbiju i neka građani odluče šta nam je činiti. No, da bi tako bilo politička elita mora naciju da pogleda u oči i smogne hrabrosti da stane iza onoga što stvarno radi. Njoj se to ne čini jer je mnogo lakše pričati jedno u Moskvi, drugo u Vašingtonu ili Berlinu, ponašati se na jedan način u opoziciji a na drugi način kada se uđe u vlast, biti rusofil pred izbore a „EU realista“ posle njih. To sve važi za vlast kao i opoziciju, odnosno za sve članove vladajuće koalicije.

Nema tu partija i ministara koji su nevini ma šta god intimno mislili i pričali. Ako je vlast za nešto odgovorna i oni su kao njen deo. Krajnje je vreme da svi shvate da će na kraju tako biti, koliko god da vreme može da se kupuje, te da je momenat da ako već pričamo o nacionalnom dijalogu onda njega iskreno pokrenemo o svim važnim pitanjima a ne samo o Kosovu. I da se manemo manipulativnih krajnosti već da pokušamo da otvoreno rešavamo (geo)političke probleme. Nismo mi moćna Rusija koja je lansirala doktrinu „naoružane neutralnosti“ ali ni Zanzibar koji je pred britanskom flotom 1896. kapitulirao za 45 minuta. Ili možda jesmo?

(Vidovdan, Pečat)

 

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miki says:

    Nije se Srbija priblizila NATO nego se NATO priblizio Srbiji, i za to je Srbija, najmanje odgovorna, ako zelis da budes sila, moras sam da zaustavis protivnika a ne da ocekujes od Srbije da to uradi. Kolika je Rusija globalna sila, toliko i vezbamo sa njom imajuci u vidu nase okruzenje dosta vezbamo. Cinjenica je da nam je NATO naneo mnogo zla a da Rusija, nije ali je isto tako cinjenica da smo izlozeni americkom besu zbog bliskosti sa Rusijom, zbog odbijanja da udjemo u NATO i remecenja njihovih planova vezanih za priblizavanje ruskim granicama.Zbog toga smo doziveli strahovite gubitke, ljudske materijalne, teritorijalne i mislim da rusi to uopste ne cene. Sto se tice migova, radi se o uceni oko centra u Nisu, napominjem da smo mi Rusiji dali bazu na nasoj teritoriji u Pristini, podzemni aerodrom i radarsku stanicu. To sto oni nisu umeli da je sacuvaju nije nasa odgovornost nego njihova. Mogli su da prate sve do mediterana sa Golesa ali su tu bazu lepo predali NATO partnerima kako su govorili. Sada ne mozemo da im damo tako nesto jer cemo dobiti sankcije od EU i zemalja NATO kojima smo okruzeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *