ЗАОКРЕТ АВИОНА КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО РУСИЈУ

ЗАОКРЕТ АВИОНА КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО РУСИЈУ

26 марта 2024

Пише: Душан Пророковић

Средином 1990-их година за Американце је било јако пријатно током боравка у Москви. Не само да је за Русе ствар престижа представљало успостављати релације са западњацима, а пре свега са Американцима (и то све врсте релација, од економије до науке), него се осећала и (невероватна) жеља за некритичким прихватањем свега што је долазило из САД.

Редови за фармерке у продавници поред Кузњецког моста, стална гужва испред Мекдоналдса (приликом отварања првог ресторана ове компаније на Пушкиновом тргу тискало се 5.000 људи), Михаил Горбачов који рекламира ресторане „Пица хат” (уз поруку да са америчким пицеријама долазе нада, слобода и перспектива – и све то захваљујући Горбачову), киоск у ком се продаје само једна врста цигарета, подразумева се црвени „Марлборо”.



Све то док је под притиском „тржишних реформи” и распада економије народ био принуђен на сналажење, те су месо и риба продавани са импровизаних тезги по прометним улицама, а гориво се могло сипати у аутомобил и директно из камионске цистерне.

А онда је дошла 1999.

Млађим генерацијама, које тај историјски период не памте, фотографије из тадашње Москве делују нестварно.

Aндреј Медведев пише: „Сећате ли се да је постојала држава, СССР, у коју нису веровали ни њена војска, ни КГБ, ни партија (КПСС)? Јер, сви су волели америчке филмове и фармерке, а дедине медаље су мењане за видео-рекордере? Не окрећимо се од огледала. Тако је било код нас.”

Заблуда како ће некритичким прихватањем свега што је из САД долазило Руси почети да живе као Американци потрајала је неколико година. За ширење тих заблуда свакако има одговорних и у руском политичком руководству из ере „новог смутног времена”.

Могуће је како би се ова „смута” с краја 20. века и наставила да није било 1999. године. Из данас доступних сведочења, примарних извора и различитих истраживања изгледа како су заблуде у војном руководству развијане још и раније.

Теме чему ће служити НАТО у постхладноратовском свету, као и какви су крајњи циљеви САД, није било много дилема. Уосталом, они су у то могли посредно да се увере током оружаних сукоба у Чеченији. Одакле је стизала помоћ Џохару Дудајеву? Нешто на ту тему говорио је и Владимир Путин касније.

Но, у пословној елити преовладавала су дијаметрално супротна убеђења. Политичко руководство остало је негде између ове две процене, али ипак више „нагињући” ка бизнисменима.

Офанзива НАТО пакта на Балкану – која је резултирала агресијом 1999. године – утицала је да се успостављени однос снага у Русији промени. И то, гледајући из угла историјских циклуса, чак врло брзо промени.

Улога Примакова

Кључну улогу одиграо је легендарни Јевгениј Примаков. „Заокрет изнад Атлантика“ није представљао само симболични гест неслагања, већ је најавио и будуће промене политике Кремља.

Наиме, 24. марта, у току пута у службену посету САД, када му је саопштено да су прве крстареће ракете погодиле циљеве у Србији, председник руске владе наредио је моменталну промену курса и повратак на Шереметјево.

Иначе, Примаков је заговарао споразумно регулисање односа са Западом, па је две године раније као шеф дипломатије потписао акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности Русије и НАТО.

Русији је требао „политички предах” да би се окренула решавању унутрашњих питања, да се више месо и риба не продају са импровизаних тезги по прометним улицама, а гориво не сипа директно из цистерни.

Русији је требала и стабилност која се осигуравала одржавањем баланса између дијаметрално супротних убеђења у центрима одлучивања. Због искуства и знања, али и умешности да осигурава стабилност система (тих година система који је био предодређен за дестабилизацију) Примаков је потом и изабран за премијера.

Прекретница за Русију

Не само мимо Русије, него директно против свих руских залагања и упозорења, НАТО је започео бомбардовање. Руска дипломатија је тај чин схватила као драматично кршење свих норми међународног права и свих до тада договорених ствари са САД.

Нестало је поверење у искреност намера друге стране. Настао је период доношења стратегија које се темеље на принципу самопомоћи, односно консолидације позиције у циљу одбране сопствених интереса средствима и начинима који су на располагању.

У неким секторима то је ишло брже, у неким спорије, али курс се неповратно мењао. Са некритичким прихватањем свега што је из САД долазило дефинитивно је завршено. Остало, од доласка Владимира Путина на чело земље, преко обликовања суверенистичке политике до међународног ангажмана, постало је историја.

Током протекла четврт века, покушаји оспоравања српско-руских односа углавном су базирана на неколико простих питања. Једно од њих је и: колико су Руси помогли Србији 1999. године?

У бројним расправама, на округлим столовима и конференцијама, одговори и на ово и на слична питања углавном су понуђени. Међутим, ретко је анализирано: колико су догађаји из 1999. године променили Русију? Посматрајући из данашње перспективе, изгледа да су је променили много. И бесповратно.

НАТО агресија на СР Југославију представљала је прекретницу за руско политичко руководство. И што је још значајније – за руску политику.

(Спутњик)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u