Запад је Алијиној Босни дао дозволу за убиство

Zapad je Alijinoj Bosni dao dozvolu za ubistvo

18 juna 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je 3. jula 2008. godine oslobodio Nasera Orića za ratne zločine počinjene tokom rata u Kravici i okolini Srebrenice, i time ne samo ozakonio Orićeve zločine protiv Srba, već i dodatno ojačao auru nekažnjivosti koja i dan-danas pokreće jedan bitan deo Federacije BiH, tzv. „Alijinu Bosnu“ – od Bakira Izetbegovića i poklonika i poštovaoca njegovog oca, do svih ostalih koji smatraju da zločini protiv Srba jednostavno nisu i ne mogu biti zločini.

Za Bakira je predsednik Srbije „nepoželjan gost“ u Sarajevu zbog nedavnog hapšenja Orića u Švajcarskoj na osnovu poternice Republike Srbije. Bivajući član Predsedništva BiH, mlađi Izetbegović je bar svoje obrazloženje uvio u legalističku oblandu, pozivajući se na „Protokol o saradnji u progonu počinilaca krivičnih djela ratnih zločina, zločina protiv čovječnosti i `genocida` koji daje garanciju da će se postupci za navedena krivična djela voditi prvenstveno u državi državljanstva osumnjičenog“.[i] No, jasno je, da je postojala volja u Alijinoj Bosni, da je Orić odavno trebalo da odgovara za svoja ratna zlodela pred tamošnjim sudovima, kad već nije u Hagu.

I drugi iz elite Alijine Bosne iskazuju pravednički bes na Orićevo hapšenje.

Predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić ga takođe osuđuje i obećava da će biti „pružena sva potrebna pravna pomoć i zaštita“ kako bi Orić bio oslobođen. Pritom tvrdi da je njegovo hapšenje „politički motivisano“, a kao krunski dokaz Orićeve „nevinosti“ ističe, a šta bi drugo, njegovu oslobađajuću presudu pred sudom u Hagu.[ii]

Poslanik Stranke demokratske akcije u Zastupničkom domu Parlamenta BiH Sadik Ahmetović takođe „osuđuje“ Orićevo hapšenje. A osnovu za tu osudu, kako prenosi „Radio Slobodna Evropa“, Ahmetović nalazi u činjenici da je, pogodili ste, Orića Haški tribunal „oslobodio od svake krivice“. Uzgred, dodaje Ahmetović, „ovo nije prvi put da se pred obilježavanje godišnjice genocida u Srebrenici isprovocira slučaj koji uznemiri i žrtve genocida i sve građane u BiH“.[iii]

Predsednik Opštine Srebrenica Ćamil Duraković je, sa svoje strane, bio još drčniji i neposredniji:

„Ako Naser Orić ne bude pušten na slobodu, poručujem Vučiću da ne ide u Memorijalni centar, u Potočare, i to ne samo njemu, nego svima koji mogu doneti odluke o ovom pitanju. To je naš ultimatum… Naser je Srebrenica, Srebrenica je Naser. To su dve komponente koje se ne mogu odvojiti“.[iv] Naravno, ovde treba podsetiti – Duraković pod „Srebrenicom“ zasigurno ne podrazumeva i neke tamo ostatke Srba koji su uspeli da prežive i rat i Orića.

Ipak, možda je najšokantnija reakcija Munire Subašić, predsednice „Udruženja Majke enklave Srebrenica i Žepa“:

„Ja sam stvarno šokirana, jer je Naser Orić bio u Hagu i sud je rekao da je on slobodan građanin. Njegovo hapšenje znači proganjanje naše djece i to je njima poruka da ne smiju ići u Srbiju“.[v]

Ustvari, njena i ove prethodne reakcije mogu da budu šokantne samo za neupućene, naivne, zaboravne – sve one koji su, evo već više od dve decenije, učeni da ignorišu zločine nad Srbima, da ih čak pravdaju „Miloševićevom pogrešnom politikom“, sve kojima je zapadno-dirigovana politika „regionalnog pomirenja“ i pohađanje prevelikog broja NVO-radionica definitivno ispila i osušila mozak, otupila apsolutno sve odbrambene mehanizme i bacila u permanentno stanje stupora.

Šta to, dakle, brane ovi najglasniji današnji eksponenti Alijine Bosne? I šta to govori o prirodi njihove „države“ – koju bi da prošire na ceo prostor BiH, pritom ukidajući Republiku Srpsku? Brane Nasera Orića i njegove zločine. Identifikuju se s njim(a). Ne daju njega, a njegovih zločina se ne odriču. Drugim rečima – ponovili bi ih prvom prilikom.

Da vidimo, ukratko šta to brane, i šta ustvari propagiraju Orićevi branioci, krijući se iza opravdanja da ga je „oslobodio Hag“. Evo samo nekih, uglavnom stranih svedočanstava o Oriću, koje Haški tribunal, prirodno, nije uzeo u obzir prilikom izricanja oslobađajuće presude:

  1. Iz izveštaja novinara Vašington posta, Džona Pomfreta, od 16. februara 1994, napravljenog u samoj Srebrenici, u vreme kada je ona navodno bila “demilitarizovana”, kao “zaštićena zona” UN:

„Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima.

‘Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći’, objašnjava Orić dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom Soni televizoru… Izležavajući se na udobnom kauču, obučen od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca… komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu, kojeg je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom ‘bezbednom zonom’“.[vi]

2) Deo izveštaja novinara Toronto Stara, Bila Šilera, od 16. jula 1995:

„Orić, među najkrvoločnijim ratnicima koji su ikad prošli nekim bojištem, pobegao je iz Srebrenice pre nego što je pala… Orić je zastrašujuć čovek, i ponosi se time. Upoznao sam ga u januaru 1994. u njegovom domu u Srebrenici, opkoljenoj Srbima. Tokom hladne i snežne noći, sedeo sam u njegovoj dnevnoj sobi i gledao šokantnu video verziju nečega što bi se moglo nazvati ‘Najveći hitovi Nasera Orića’. Tu su bile kuće u plamenu, mrtva tela, odsečene glave, i ljudi koji beže. Orić se sve vreme smeškao, diveći se sopstvenom radu.

‘Napravili smo im zasedu’, rekao je kada se više mrtvih Srba pojavilo na ekranu. Sledeća partija leševa je ubijena eksplozivima: ‘Ove momke smo lansirali na mesec’, hvalio se. Kada se pojavio snimak napuštenog grada izrešetanih zidova bez vidljivih leševa, Orić je požurio da naglasi: ‘Tu smo ubili 114 Srba’.

Kasnije su bile proslave, sa pevačima drhtavih glasova koji su ga opevavali“.[vii]

3) Iz članka Kristofera Džejmsa, britanski “Morning star” od 11. jula 2005:

“Uistinu, veoma mali deo Srebrenice, onaj središnji, bio je demilitarizovan, što je muslimanskim borcima davalo odrešene ruke da operišu iz prigradskih i drugih obližnjih zona, iz kojih su organizovali ubilačke napade na okolna srpska sela. Snage zloglasnog muslimanskog komandanta Nasera Orića izazvale su masovno krvoproliće između 1992-95. godine iz svog uporišta u Srebrenici, masakrirajući najmanje 1.300 srpskih civila i ranjavajući njih nekoliko hiljada”.[viii]

4) Norveški film „Srebrenica: izdani grad“ reditelja Ole Flijuma i Dejvida Hebdiča, oko 16-og minuta, pri opisivanju stravičnog božićnog pokolja u srpskom selu Kravice 7. januara 1993. pokazuje kadar u kom se jasno vide muslimanski vojnici koji su, kako kaže narator, „bez ikakve sumnje“ izvršili ovaj čudovišni zločin, u kom je pobijeno 49 meštana oba pola, uzrasta od 4 do 84 godine (neki od njih su tek izlazili iz crkve sa Božićne službe) i 82 ranjeno, dok je selo spaljeno. Takođe se na snimku vidi i njihov komandant, Naser Orić, koji nasmejan sedi na konju. Da ne bude nikakve sumnje, osim što ga narator identifikuje imenom i prezimenom, kamera pokazuje susednu spaljenu srpsku kuću, na kojoj je krupnim slovima ispisan grafit: „NASER”.[ix]

5) „Da sam mogao da sudim Naseru Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina“, rekao je Ibran Mustafić, jedan od osnivača SDA u Srebrenici, čovek koji je, iako zakleti neprijatelj, ipak ostao živ u srpskom zarobljeništvu posle zauzimanja Srebrenice u julu 1995.[x]

Kakvi su to „državnici“ koji se, navodno, zalažu za „građansku Bosnu“, a kojima je jedan osvedočeni masovni ubica heroj? I kakve su to „majke Srebrenice“, koje štite tog istog masovnog ubicu, samo zato što je ubijao Srbe?

Celu ovu ogavnu komediju režirao je, i režira, niko drugi nego Veliki vašingtonsko-londonski brat, koji je i stvorio Haški tribunal za eks-JU samo da bi svojoj cinično-krvavoj igri dao potrebni „pravni“ legitimitet do kojeg toliko drži. Odnosno, da bi svojim lokalnim satrapima, koliko im god ruke bile krvave – iste oprao. Nastavak te igre je upravo predložena rezolucija o „genocidu“ u Srebrenici. Tako će se sva „humanitarna“ vaseljena sliti u Srebrenicu ovog 11. jula, da isprati naglašeno medijski razglašen ukop još nekoliko stotina tela za koje nema nikakvog nezavisno proverljivog dokaza kako su stradala, i „oda pijetet“ muslimanskim žrtvama – koje toliko prezire da čak ne dozvoljava ni saznanje pune istine o njihovom stradanju. I rukovaće se sa njenim gradonačelnikom, čovekom čiji je heroj svirepi masovni ubica. Ali Srba. Bez sumnje će to rukovanje biti srdačno, s obzirom da su na istom poslu.

Integrisanje u njihove integracije je ravno mirnom i pokornom odlasku u nacističke logore smrti. To je ovogodišnja lekcija Srebrenice, koju je Orićevo hapšenje tako lepo ogolilo. Novi-stari Orići, Izetbegovići, Haradinaji, Tačiji, Gotovine, Kolinde i njihovi spoljni i unutrašnji pokrovitelji, pored sve svoje slatkorečivosti i napadno naglašene „humanosti“ i „pijeteta prema žrtvama“ – samo čekaju novu priliku da završe započeto. Jer, Hag im je dao permanentnu dozvolu za ubistvo. A sezona lova na Srbe ne da nije završena 5. oktobra 2000, kako su „demokratizatori“ obećavali – već izgleda upravo ulazi u svoju završnu fazu.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-najverovatnije-sutra-ne-ide-u-sarajevo.html

[ii] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/566804/Zvizdic-trazi-oslobadjanje-Orica

[iii] http://www.slobodnaevropa.org/content/naser-oric-uhapsen-u-svicarskoj-po-potjernici-srbije/27065244.html

[iv] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/1949755/%D0%94%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9E%D1%80%D0%B8%D1%9B+%D0%BD%D0%B0+%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8+%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2+%D0%B4%D0%B0+%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B+%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83.html

[v] http://www.slobodnaevropa.org/content/naser-oric-uhapsen-u-svicarskoj-po-potjernici-srbije/27065244.html

[vi] John Pomfret, “Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy,” (“Oružje, novac i haos daju dodatnu težinu srebreničkom žestokom momku“), Washington Post, February 16, 1994.

[vii] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, July 16, 1995, The Toronto Star, (takođe postavljeno na http://gatesofvienna.blogspot.com/2011/06/from-our-archives-forgotten-story-of.html)

[viii] Christopher James, „Genocide or Propaganda?“, Morning Star, (U.K.), 11.7.2005. (postavljeno i na https://www.mail-archive.com/balkannews@yahoogroups.com/msg01960.html).

[ix] https://www.youtube.com/watch?v=coCzRJDrJVE

[x] http://www.vaseljenska.com/vesti/ibran-mustafic-sami-smo-ubili-svojih-1-000-muslimana-u-srebrenici/

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Esad says:

    Gospodine Paviću probaš da opises mrvicu otpora agresiji na Bosnu i Hercegovinu Zasto ne napišeš istinu da je fašistička Srbija izvršila etničko čišćenje i genocid U bosni i Hercegovini jer je to uzrok a ti lažima i poluistinama skrećes paznju Sa teme i glavnog krivca nisam nacionalista i ne mrzim ali volim istinu po tebi svi Koje ste planirali da pobijete i pokoljete nisu imali ni pravo da se brane

  2. Milos says:

    @Esad I sta kazes nisi nacionalista i ne mrzis srbe . Ko bi reko ...

  3. Kiki says:

    Esade Srbija nije ucestvovala u ratu u Bosni,njena vojska nije prelazila Drinu! Napali ste Srbe iz Bosne i oni su vam uzvratili istom merom!Da nisu mozda trebali da puste da ih koljete kada se vama digne? Tukli ste se vi i sa Babinom vojskom i sa Hrvatima ali to vise ne spominjete,Hrvati su vam sada prijatelji! Zar ste te svoje zrtve zaboravili?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *