ЗАПАД У ДУБОКОМ ШОКУ ОД ПУТИНОВЕ ПРЕТЊЕ: Ако нападнете, спремни смо да са собом однесемо читав свет!

ZAPAD U DUBOKOM ŠOKU OD PUTINOVE PRETNJE: Ako napadnete, spremni smo da sa sobom odnesemo čitav svet!

29 oktobra 2018

Mislim da nije slučajno to što je Vladimir Putin u Valdaju govorio o povećanoj opasnosti od nuklearnog rata, ponovivši aksiom o spremnosti Rusija da sa sobom odnese čitav svet, i govorio o pravu na preventivni udar.



Piše: Rostislav Išćenko

Na poslednjem pitanju, stručnjaci su odmah započeli raspravu o tome da li je ruski predsednik mislio na nuklearni preventivni napad, i ako jeste, kako bi se to uklopilo u njegovu izjavu da on neće biti prvi koji će udariti nuklearnim udarom. Odgovorimo ukratko.

Prvo, uklapa se, jer se preventivni udar po međunarodnom pravu smatra odgovorom na agresiju koja je već postala neizbežna. Zaista morate da dokažete da je agresija neizbežna. Ali teško da će iko nakon nuklearnog rata biti zainteresovan za dokaze. Onaj ko preživi će pobediti, a malo njih će preživeti (ako prežive). A to će biti pojedinci i/ili zajednice, ne države ili međunarodne organizacije. Dakle, ako rusko rukovodstvo dobije informacije o neizbežnosti masivnog nuklearnog udara na Rusiju u narednim časovima, ono ima pravo (pa čak i obavezu) da pokrene preventivni nuklarni napad, i to neće biti prva upotreba nuklernog oružja.

Drugo, to uopšte nije bitno, jer čak i ako se preventivni napad obavi konvencionalnim oružjem visoke preciznosti, on će biti usmeren protiv položajnih oblasti u kojima je raspoređeno nuklearno oružje i protivraketni sistemi odbrane koji prete Rusiji. Sa stanovišta vojnih doktrina i SSSR-a i Rusija, masovni napad na strateške nuklearne objekate je bio izjednačen sa početkom nuklearnog rata i dao je pravo na nuklearni odgovor. Amerikanci ovom pitanju pristupaju na isti način.

Dakle, u principu nema smisla raspravljati o tome da li je Vladimir Putin mislio na preventivni ili isključivo recipročni nuklearni ili nenuklearni udar iz Rusije. On je jasno naglasio oštro povećanu opasnost nuklearne konfrontacije. I to je glavna poenta. Jer neće biti važno “ko je prvi počeo,“ ali niko to neće znati.

Dakle, pitanje koje sve nas interesuje treba da glasi: “Zašto je ruski predsednik govorio o pretnji nuklearne katastrofe sada, kada ne doživljavamo najgore pogoršanje sirijske i ukrajinske krize, a na korejskom polustrvu Seul i Pjongjang pokazuju neverovatan nivo prijateljske saradnje, ozbiljno raspravljajući o nenuklearizaciji ostrva u okviru razvoja međukorejskog dijaloga i ekonomske saradnji između severa i juga?“

Siguran sam da je ovo bio preventivni odgovor na američku odluku da se povuku iz INF sporazuma (rakete srednjeg i kratkog dometa) što je objavljeno dan kasnije.

Zašto je ova odluka izazvala tako oštru reakciju? Na kraju krajeva, INF Sporazum, koji su 8. decembra 1987. godine potpisali Gorbačov i Regan u Vašingtonu, stupio je na snagu u junu 1988. godine, a do juna 1991. godine je već bio okončan. To jest, svi kompleksi koji su potpadali pod zabranu su bili uništeni od strane Rusije i SAD-a. Štaviše, razvoj vojne opreme u poslednjih 30 godina omogućava zadatke koji su rešavani kompleksima uništenim Sporazumom kako bi bili povereni drugim sistemima koji su, čak i bez povrede Sporazuma, još efikasniji.

Sporazum zabranjuje proizvodnju i raspoređivanje kopnenih raketa sa dometom od 500 do 5.000 kilometara. Međutim, danas Rusija ima oružani kompleks Iskander (do 500 km), raspoređene su vazdušnodesantne i morske krstereće rakete Kalibar (koje ne podležu ograničenjima Sporazuma, na čemu su sami Amerikanci insistirali).

Navedeni domet ovih raketa na kopnenim ciljevima može dostići 1.500 kilometara. Međutim, neki izvori kažu oko 2.000-2.500 kilometara. Domet “Dagger“ kompleksa (uključujući i domet nosača) koji se nalazi na Tu-22M3 dostiže 3.000 kilometara. Ali ovo, ako se ima u vidu borbeni radijus aviona u supersoničnom, mešovitom načinu, borbeni radijus aviona povećava sa 1.500 na 2.500 kilometara, a time domet kompleksa, zajedno sa raketom, može dostići 4.000 kilometara.

To jest, bez formalnog kršenja sporazuma, Rusija je u stanju da, uz pomoć najnovijih razvoja, obavi zadatke koji su u prošlom veku bili dostupni samo raketama srednjeg dometa. Štaviše, najnoviji razvoji, koji treba da odu vojsci u narednih 10-12 godina, uglavnom imaju proizvoljan domet, odnosno, za njih u principu nema nedostupnih meta na planeti Zemlji.

Dozvolite mi da vas takođe podsetim da je Rusija u svoje vreme izrazila mogućnost povlačenja iz INF sporazuma kao odgovor na povlačenje Amerikanaca iz Sporazuma o antibalističkim raketama. Mislim da izlazak stoga nije sproveo, jer se ispostavilo da je efikasnije razviti i pustiti u upotrebu novo visoko precizno oružje, koje omogućava da se ne krši Sporazum a istovremeno nije posebno vezano za njega sa strateške tačke gledišta.

Tokom trideset godina, Rusija je jednostavno preokrenula situaciju. Po zaključenju INF sporazuma, SAD su imale ogromnu prednost u nenuklearno visoko preciznom oružju, sposobnom da pogadi tadašnje sovjetske (a kasnije ruske) strateške nosače u okviru prvog razoružavajućeg masivnog nenuklearnog udara. SSSR se suprotstavio ovim klasama američkih raketa (uključujući vazdušne  morske “Tomahavk“ rakete) do njihovih raketa srednjeg dometa, u proizvodnji koja je imala tehnološku prednost.

SAD su povukle krstareće rakete iz pomorskih i vazduhoplovnih baza iz operacije Sporazuma (obećavajući da će one biti u službi isključivo u nenuklearnoj opremi), ali istovremeno su SSSR/Rusiju potpuno lišili čitave klase strateškog naoružanja u zamenu koja za njih nije fundamentalna.

To jest, u tom trenutku su SAD mogle rešiti strateška pitanjna bez raketa srednjeg dometa, ali Rusija nije mogla, i stoga je bilo korisno za Vašington da uništi ove rakete. Sada, na veliku žalost Amerikanaca, ispostavilo se da je u smislu visoko preciznog oružja (uključujući krstareće i balističke rakete), Rusija ozbiljno nadmašila njih, a u bliskoj budućnosti će se ova superiornost povećati. Štaviše, Moskva može to učiniti bez formalnog kršenja INF sporazuma.

Stoga je vraćanje u službu klase raketa srednjeg dometa Vašingtonu bilo potrebno isključivo da bi osigurao da njihov tehnološki jaz sa Moskvom ne postane faktor u njihovoj strateškoj bespomoćnosti. Vi i ja razumemo da tenk T-90 može uništiti tenk T-34, čak i bez približavanja ciljnoj vatri njegovog topa (da ne pominjem efikasne pogotke). Sa raketama takođe. Ono što je važno nije samo raketa, već njeni taktički i tehnički podaci.

Ali baš kao što zastareli tenk može uništiti svog ultra modernog brata, ako je dovoljno blizu da ga efikasno porazi, mane raketa mogu biti nadoknađene blizinom njenog raspoređivanja.

Tu leži opasnost. Ako SAD još nisu izgubile tehnologiju za proizvodnju tih raketa srednjeg dometa koje su bile u službi 1980-ih godina, oni mogu relativno brzo istisnuti stotine istih Peršing-2.

Sledeće pitanje: gde će one biti postavljene? Sa teritorije SAD-a, one neće dokrajčiti Rusiju. Postoje tri opcije: Evropa, Japan i Južna Koreja. Nije činjenica da će Seul pristati da učestvuje u novoj rundi trke u naoružanju, uzimajući u obzir njegov medeni mesec sa Pjongjangom i otvoreni strah da će ih SAD zameniti za osvetnički udar od strane severnokorejskih ili kineskih raketa. A sa Korejskog poluostrova i japanskih ostrva je moguće pucati samo na Daleki istok, gde, iskreno, ima samo nekoliko meta za ove rakete i one su dobro zaštićene.

Prošli put, glavne pozicione oblasti raketa srednjeg dometa raspoređenih od strane SAD-a su bile u Zapadnoj Evropi (u Nemačkoj, Britaniji, Italiji, Danskoj). Tada je vreme leta “Peršing-a“ do Smolenska bilo 6 minuta, do Moskve – do 10 minuta. Ovo je drastično smanjilo vreme za donošenje odluke u kriznoj situaciji i povećalo verovatnoću slučajnog konflikta. Zato je tadašnje sovjetsko rukovodstvo, kao rusko sada, upozorio da su SAD započele opasnu igru, koja bi lako mogla eksalirati u pravi nuklearni rat.

Sada je daleko činjenica da će Amerikanci moći da rasporede rakete u istim zemljama kao u prošlom veku. Do sada je samo Velika Britanija nedvosmisleno podržala SAD, rekavši da se ona više ne smatra vezanom za PRSPD. Nemačka i Italija sigurno neće biti oduševljene ako dobiju takav predlog. Pored toga, Tramp je započeo ekonomski rat protiv EU, usmeren upravo protiv Stare Evrope.

Ali postoji nova Evropa. Ko može garantovati da Poljska, baltičke države i Ukrajina, koje su im se pridružile, neće dugoročno razmišljati, primivši od SAD predlog da postave Peršing (ili nešto slično) na svoju teritoriju? Ali onda, vreme leta raketa do Moskva neće biti više od 3-4 minuta, a do Sankt Peterburga minut i po.

Ovo je situacija u kojoj bilo koja nesreća može isprovocirati preventivni udar. Štaviše, u situaciji kada se to primeni na početne pozicije američkih nuklearnih raketa, moguće odmah lansirati interkontinentalne rakete do Vašingtona. U svakom slučaju, prelazak konflikta u kompletan nuklarni rat će biti pitanje u par minuta, a u najboljem slučaju par sati.

Putin je govorio o ovome u Valdaju kada je obećao agresorima da ćemo mi otići u raj, a oni će jednostavno umreti.

Sistem međunarodnih sporazuma dizajniranih da osiguraju nuklearnu stabilnost je zasnovan na MTCR (neširenju raketnih tehnologija), NPT (neširenju nuklearnih tehnologija), ABM (antibalističkoj raketnoj odbrani), SALT-1 i SALT-2 sporazumima (o strateškom ofanzivnom naoružanju), START-1, SNV-2, SNP, SNV-3 i DIAC.

MTCR sporazumi i NPT su se praktično pretvorili u parče papira sa malo značaja. Pljunuvši na njih, Indija i Pakistan su dobili nuklearno oružje. Nefromalno, Izrael je takođe nuklearna sila, čije se sposobnosti procenjuju na 100-200 taktičkih nuklearnih bojevih glava, ali se “civilizovani svet“ pretvara da nije svestan kršenja ovog sporazuma kao trajno ratna država.

Pa, nakon što je DNRK bila u stanju ne samo da implementira svoj nuklearni program, već i da koristi tehnologije dobijene iz Ukrajine da stvori sve klase raketa, uključujući i interkontinentalne, nema potrebe govoriti o efikasnosti MTCR sporazuma i NPT. Ono što je Kim Džong Un uspeo će biti moguće za sve čija je međunarodna težina barem nešto veća od Švajcarke ili Lesotoa.

Kao što je poznato, SAD su se povukle iz ABM sporazuma.

SALT-1 sporazum je ograničio strateške arsenale na nivoe dostignute do kraja 1972. godine (a to su desetine hiljada nosača). SALT-2 sporazum nije stupio na snagu jer je američki Senat blokirao njegovu ratifikaciju zbog uvođenja sovjetskih vojnika u Avganistan. START-1 i SNP sporazumi nisu relevantni, jer su zamenjeni sporazumom START-3, koji je malo smanjio ukupan broj raspoređenih nosača u poređenju sa SNP.

Sporazum START-2 (koji zabranjuje opremanje raketa sa više bojevih glava individualnog vođenja) je potpisan 1993. godine, ratifikovan od strane Državne Dume 2000. godine, a 2002. godine se Rusija povukla iz njega zbog povlačenja SAD-a iz ABM sporazuma.

Tako danas, nakon proglašenog povlačenja SAD-a iz IMDS, od čitavog sistema međunarodnih sporazuma koji regulišu strateške potencijale, samo je START-3 sporazum na snazi, ali to nema veliko značenje u toku odvijajuće trke u naoružanju.

Možda SAD žele da ponove uspešan pokušaj ucene iz 1980-ih godina dvadesetog veka, što je prisililo SSSR da napravi ustupke i na kraju doprinelo njihovom konačnom kolapsu. Ali je situacija radikalno drugačija.

Prvo, Rusija ima relevatno iskustvo i zna da je nemoguće poverovati u reč Zapada i sporazume koje oni potpisuju. Drugo, ako se Rusija još uvek kreće uzlaznom linijom kako u politici tako i ekonomiji, onda u SAD, u najboljem slučaju, možemo govoriti o stagnaciji.

Međutim, Tramp preferira da govori o krizi koju želi da prevaziđe i “Ameriku ponovo učini velikom.“

Treće, u smislu vojne tehnologije prošlog veka, SSSR ju je sustigao, a sada sustiže SAD.

Četvrto, priče o 5. generaciji borbenih aviona, najnovijim razaračima i brodovima pokazuju jasnu neefikasnost američkog vojno-industrijskog kompleksa, kada se sredstva usavršavaju gigantski, a rezultata nema.

Peto, u prošlom veku, svi svetski centri moći (SAD, EU, Kina, Japan) su bili protiv SSSR-a, koji je bio prisiljen da svoje vojne, političke, finansijske, ekonomske i diplomatske resurse rastegne u konfrontaciji sa svima. Sada ni Japan ne podržava bezuslovno SAD. U Evropi, oni i dalje imaju Veliku Britaniju rastrzanu unutrašnjim kontradikcijama i neke sirote mlade Evropljane. Sa Kinom, oni su u tesnom sukobu kao i sa nama, a sada govore i o nametanju sankcija protiv Indije.

Generalno, ako nastavimo sa akcijama SAD-a kao pokušaj ucene, onda je to osuđeno na propast.

Ali to ne osporava vojnu opasnost od takvih igara. Ako pržite kebab na buretu baruta, ono će eksplodirati pre ili kasnije. Dakle, moraće se razviti novi sistem međunarodnih sporazuma koji ima za cilj ograničavanje, smanjenje i, u idealnom slučaju, eliminisanje nuklearnih arsenala.

Ali prvo, neophodno je da SAD shvate svoje mesto u novom svetu i istrpe to.

(Vebtribune)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Deda Micko says:

    Kauboji bahati, dobicete po labrnji vise uranijuma nego sto sta ga drugima bacali.

  2. raikkonen says:

    oni misle dace nuk. rat voditi sa teritorije evrope a da oni ostanu netaknuti ko i uvek do sada..ee pa zajebali ste se gospodo kravari, juce se debatovalo u ruskim medijima da rusija menja doktrina a to znaci da ce udarati na kravare cim prismrde..gorece fasington i i sve vojnoindustriske komplekse baze znacanja postrojenja svih vrsta..cvorista svih vrsta gradove i naposletku i najvaznije..HOLIWUD..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *