Zapad Ukrajincima pomaže i sve oprašta kao što je opraštao Šiptarima i OVK

Zapad Ukrajincima pomaže i sve oprašta kao što je opraštao Šiptarima i OVK

12 avgusta 2014

death-in-Donetsk-Lugansk-villagesCentralni dnevnik Prvog kanala ruske državne televizije – program Vremja – istraživao je ratne zločine u Ukrajini, poredeći ukrajinski konflikt sa sukobima na Balkanu.

Fakti u celini prenose izgovoreno u prilogu koji je počeo naglašavanjem voditelja Vitalija JELISEJEVA: Istražni komitet RF saopštio je ove nedelje da ima dokaze da je Kijev upotrebio zabranjeno oružje protiv mirnog stanovništva. Reč je o fosfornim bombama, što i jeste ratni zločin. Ovim pitanjem treba da se bavi i međunarodno pravosuđe koje je nakupilo određeno iskustvo tokom dve decenije najnovije istorije koja je bogata oružanim sukobima.

Kakvim? Istraživao je Jevgenij BARANOV:

Pojam „ratni zločin” je po svojoj definiciji dvosmislen. Čim počinju rat, ljudi već tada čine zločin, to jest prelaze crtu iza koje ubistvo postaje norma. U stara vremena, kada je bila normalna stvar da se zauzeti grad na 3 dana prepusti pljački, surovost je bila ograničena vojničkom čašću i religioznošću. Sa pojavom teške artiljerije, automatskog oružja, avijacije i tenkova – sve je to prestalo da važi.

Prvi kodeks pravila vođenja rata u novim uslovima donet je još 1907. godine, proširen je tokom Nirnberškog procesa i potvrđen Ženevskom konvencijom 1949. godine i doveden do savršenstava stvaranjem Međunarodnog suda pravde u Hagu.

Čak i letimičan pogled na spisak šta se sve danas smatra bezuslovnim izvršenjem ratnog zločina, čini se da ukrajinskim vlastima ne daje nikakvu šansu da izbegnu suđenje.

– Pogledajte šta je označeno kao ratni zločin u statutu Međunarodnog suda pravde: napad na civile sa predumišljajem, namerni napadi na civilne objekte, namerno bombardovanje personala koji je angažovan na pružanju humanitarne pomoći, napad na nezaštićene gradove, sela i druga naselja koja nisu vojni ciljevi, upotreba zabranjenog oružja po međunarodnim konvencijama. Odnosno, kada čitate statut Međunarodnog suda pravde vidi se da bi svaki član mogao biti primenjen na današnju situaciju – kaže doktor pravnih nauka Aleksandar Mezjajev.

U rukama zvaničnog predstavnika Istražnog komiteta Rusije, Vladimira Markina, nalaze se materijalni dokazi ratnog zločina koji je ukrajinska vojska izvršila na jugoistoku Ukrajine.

„Ovo su uzorci zemljišta sa teritorije Donbasa koje su nam donele izbeglice. U uzorcima tla nađena je zapaljiva smesa o kojoj smo govorili – N17. Ona je korišćena u municiji koju su oružane snage Ukrajine koristile protiv civila. Ekspertski nalaz nedvosmisleno pokazuje da uzorci dati na analizu sadrže produkte sagorevanja zapaljivog pirotehničkog sredstva tipa N17. To su modernizovane fosforne bombe” – kaže Vladimir Markin.

Prema rečima istražitelja, ekspertski nalaz samo dopunjava ogromnu dokaznu bazu koju je Istražni komitet skupio u okviru krivičnog dela protiv ukrajinske armije koja je primenjivala zabranjene metode vođenja rata.

Tvrdnje da Rusija ne može suditi strancima za ratni zločin koji je učinjen van njenih granica – podmukao su stav. Član 12 našeg Krivičnog zakona ne samo da to pravo daje Rusiji, već njene pravosudne organe na to direktno obavezuje.

„Sadašnja istraga koju vodi Istražni komitet RF nije samo zasnovana na zakonu već je potpuno nužna. Mislim da ovde ne treba gubiti iz vida Međunarodni sud pravde, već tražiti od njegovog tužioca da započne istražne radnje i ponuditi mu odgovarajuće dokaze” – kaže doktor pravnih nauka Mezjajev.

Rusija je 2008. godine mogla insistirati na istrazi Međunarodnog suda pravde u Hagu ratnih zločina koje je počinila armija Gruzije pri zauzimanju prestonice Južne Osetije. U petak, tačno šest godina od početka rata, na parastosu žrtvama na glavnom trgu Chinvala bilo je i stranaca.

Među njima je bio i poznati srpski vojni novinar Miroslav Lazanski. On tvrdi da činjenica što do danas istraga zločina Gruzije u Hagu nije dala nikakve rezultate, samo govori da ne treba računati ni na objektivnost međunarodnih sudija kada je reč o ukrajinskim događajima.

„Na žalost, danas imamo situaciju da Rusija ima male šanse da dokaže svoju pravičnost. Da bi optužila režim u Kijevu za zločine protiv civilnog stanovništva na jugoistoku – nisu dovoljni samo dokazi. Važno je nešto sasvim drugo. Prvo, ko će sve to potvrditi i drugo – ko će to ispričati. Sada se vidi da se svi značajniji mediji na Zapadu nalaze pod totalnom kontrolom. Praktično, niko ne pokazuje koliko su realne razmere nesreće. Tako da Rusiji neće biti lako bilo šta dokazati” – kaže vojni komentator srpskog lista Politika Miroslav Lazanski.

Prošlo je nešto više od 20 godina otkako su međunarodno pravo počeli da koriste kao instrument u političkim igrama.

Prva zemlja koja je ovaj proces osetila na sopstvenoj koži bila je Jugoslavija. Goran Petronjiević je poznati beogradski pravnik koji je još daleke 1999. godine optužio NATO rukovodstvo za ratne zločine koje je alijansa učinila tokom bombardovanja Jugoslavije.

„Sve ove godine na Zapadu se sa međunarodnim pravom igraju kako im padne na pamet. Ako se na ono što se događa pogleda sa strane, onda nije lako razumeti kako je, na primer, tzv. OVK – koja je bila na spisku terorističkih organizacija – za samo nekoliko dana postala „armija boraca za slobodu”. Pri tom ljude, koji su na jugoistoku Ukrajine uzeli oružje u ruke posle vojnog puča u Kijevu i bore se protiv kršenja svojih prava, nazivaju teroristima. I to bez bilo kakve pravne ocene onoga što rade jedni i drugi” – kaže advokat Petronijević.

Kada je međunarodna istraga politički motivisana, kada je njen ishod nemoguće kontrolisati, kada se protivtužbe ne prihvataju – tada osnovna kazna nije sudska presuda, već sama optužnica.

Francuski publicista Žak Merlino je `90-tih bio jedan od retkih novinara u Evropi koji je pokušao da razotkrije PR tehnologije koje su pred očima celog sveta čitave narode pretvorile u čudovišta. Tada su to bili Srbi.

„Otkad postoje vojni sukob, postoji i medijski rat. Obično kažu da je prva žrtva rata – istina. U početku su to bili više-manje efikasni manevri, ali sada vidimo da se pojavljuju specijalne agencije čiji je zadatak da odmah udare na ljudsku svest i tako daju samo jednostrano viđenje situacije” – kaže publicist Žak Merlino.

Daleke 1992 godine, britanski novinari snimali su muslimanski logor – izbeglice u Bosni. U prilogu koji je prikazan na televiziji „ITN”, ljudi u logoru postaju zarobljenici, a sam logor biva nazvan koncentracionim.

„To je bila jedna od najvećih falsifikacija u poslednjoj deceniji prošlog veka. To je podvala koja je zadugo odredila odnos međunarodne zajednice prema događajima na Balkanu. Društvu je bila nametnuta analogija sa holokaustom, koncentracionim logorima, nacizmom – koje je organizovao jedan narod – Srbi” – kaže novinar Tomas Dajhman.

Novinar Dajhman vodio je svoju istragu i prikazao snimke koji iz nekih razloga nisu ušle u prilog britanskih kolega.

Uzgred, nikoga nije zanimalo što je njihovo putovanje organizovala srpska vojska niti bodljikava žica kojom su bili ograđeni privredni objekti. Važno je bilo da je stvorena neophodna slika.

Nakon toga su usledile višegodišnje sankcije, a posle njih i bombardovanja. Vreme je prolazilo, a falsifikat koji su snimili Britanci i dan danas se periodično pojavljuje kao dokaz o „srpskim zverstvima” u sudskim procesima u Haškom tribunalu.

Početkom `90-tih, među onima koji su davali medijsku podršku ratu, koji je spreman za Balkan, bio je i Džejms Harf, vlasnik velike američke PR agencije. Ovaj uspešni biznismen danas je oduševljen mogućnostima visokih tehnologija koje su mu dale godine posle tog rata.

„Setite se: to je bilo 1992. i 1993. godine – pre interneta i elektronske pošte. Tada su postojale određene teškoće da se brzo prikaže problem sa potrebne strane. Danas se vesti šire u sekundi” – ističe PR konsultant Džejms Harf.

U novonastaloj međunarodnoj praksi, u kojoj se optužbe za ratne zločine kao instrument nalaze u rukama političara, a presude čitavim narodima i zemljama se donose na osnovu internet publikacija, većina onih koji su žrtve realnih ratnih zločina, po svoj prilici, nemaju na šta da računaju.

Ipak nije sve baš tako.

Na osnovu tužbe koju je 2009. podnela mala londonska advokatska kancelarija, izraelski ministar odbrane Ehud Barak koji je doputovao u Englesku u zvaničnu posetu, zamalo nije stavljen iz rešetaka.

„Jeste, ja sam engleski pravnik, bavim se engleskim zakonodavstvom kojim se ponosim i koje smatram umnogome najsavršenijim u svetu. Isto tako znam da se ovakva pitanja trenutno razmatraju u mnogim zemljama Evrope, na primer u Španiji, ali se gotovo ništa ne rešava. Suština je da u čitavom svetu, a posebno u Evropi, bilo koji Izraelac koji je kriv za ratne zločine mora biti odmah uhapšen i odgovarti za učinjeno” – kaže advokat Tajab Ali.

Suština je u tome što u nekim zemljama Evrope, među kojima su, na primer, Velika Britanija i Španija, funkcioniše doktrina u skladu sa kojom sudovi mogu primati privatne tužbe koje se tiču zločina protiv čovečnosti, čak ako su učinjeni u drugoj državi.

Zato inicijativne grupe Palestinaca u ovim zemljama podnose krivične prijave protiv dejstava izraelske armije u Sektoru Gaza. Zbog toga su mnogi aktivni i bivši izraelski oficiri i vojnici, koji nemaju diplomatski imunitet, morali odustati od puta u Evropu iz straha da će biti uhapšeni.

Zbog toga dokaze o zločinima koje su počinili ukrajinski vojnici, oficiri i funkcioneri krajnje savesno prikuplja Istražni komitet RF. Vremenom oni mogu biti osnova za donošenje presuda na teritoriji Rusije, a Ukrajincima mogu ozbiljno otežati život u Evropi kojoj toliko streme.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *