Западни „компромиси“ и приштинске клопке за Србију

Zapadni „kompromisi“ i prištinske klopke za Srbiju

8 marta 2018

Piše: Mr Danijel Igrec

Za nepunih mesec i po dana državno rukovodstvo Srbije izaći će u javnost sa predlogom „konačnog rešenja pitanja Kosova i Metohije„. Iako se od početka tzv. unutrašnjeg dijaloga na političkom nebu Srbije pojavilo nekoliko predloga i modela za »sveobuhvatno rešenje srpsko-albanskih odnosa« najviši državni zvaničnici Srbije još uvek se nisu izjasnili o tome kako bi prema njima trebao da izgleda „pravno obavezujući sporazum sa Prištinom„.

U međuvremenu, u sedištu Evropske unije (tačnije u zgradi službe EU za spoljne poslove) ove nedelje nastavio se „dijalog“ između Srbije i odmetničkih struktura u Prištini. Pojedini evropski zvaničnici javnost već polako pripremaju na nacrt „pravno obavezujućeg sporazuma“ koji će Brisel staviti na pregovarački sto ispred Srbije. Iz „evropskog Vavilona“ do sada je prema Beogradu već pušteno nekoliko probnih balona u vidu modela koje bi taj sporazum mogao da poprimi. Prve signale u pravcu razotkrivanja njegove prave forme i suštine uputio je aktuelni predsednik Evropskog parlamenta, Antonio Tajani, koji je nagovestio da bi on mogao da poprimi oblik bilateralnih sporazuma koji postoje između EU i Honkgonga. Drugi koji se javno oglasio po tom pitanju bio je nemački šef diplomatije, Zigmar Gabrijel, koji je iz Prištine poručio Beogradu da bi model „dve Nemačke“ bio primeran okvir za rešavanje „svih postojećih otvorenih pitanja između Srbije i Kosova„.

Mnogi svetski i domaći mediji poslednjih dana takođe uveliko pišu o samoj formi i sadržaju pomenutog sporazuma, a neki od njih kao najnoviji predlog, za koji najviše lobira Priština, ističu model koji, navodno, ima najviše izgleda za uspeh, a čiju suštinu je moguće sažeti u sledeće reči: „Kosovo u UN, Srbima autonomija na KiM„.

U ovom tekstu posebnu pažnju posvetiću upravo pitanjima šta bi za Srbiju značilo potpisivanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa tzv. Kosovom i kakvu to podvalu Priština sprema Beogradu u svom najnovijem (za sada još nezvaničnom) predlogu o „autonomiji za Srbe na KiM„.

Pođimo redom:

1.) Šta bi za Srbiju značilo potpisivanje „pravno obavezujućeg sporazuma„?

Odgovor na ovo pitanje u zapadnim krugovima poznat je još od samih početaka otimanja Kosova i Metohije i njegovog postepenog izdvajanja iz ustavno-pravnog poretka Srbije. On glasi: „iznuđivanje srpskog formalnog, konačnog i neopozivog priznanja separatističke tvorevine“.

U briselsko-vašingtonskoj vizuri „kompromisno i konačno rešenje statusa Kosova“ je ono i samo ono rešenje u kojem Beograd prihvata legalizaciju secesije, ono u kojem Beograd pristaje na nezavisnost kao jedini mogući izlaz iz „kosovskog lavirinta mitova i zabluda“ u koji je Srbiju tobože gurnuo „mračni nacionalistički režim Slobodana Miloševića„. „Srpsko prihvatanje kosovske realnosti“ je lajtmotiv, crvena nit svih gore pomenutih modela, dok svaki od njih predviđa poseban, sebi svojstven „modus operandi“ za ostvarenje te duboko antisrpske suštine.

Prvi, po uzoru na sporazum između EU i Hongkonga, taj cilj postiže putem uspostavljanja pravno obavezujućih (međudržavnih) odnosa između Beograda i Prištine na polju privrede, carine, spoljne trgovine, kulture, sporta i obrazovanja. Njegova svrha je da tzv. Kosovo od strane Srbije bude priznato kao jedinstven i od Beograda odvojen i nezavisan ekonomski i carinski prostor, sa sopstvenim policijsko-bezbednosnim, monetarnim, obrazovnim i zdravstvenim sistemom, u kojem neće funkcionisati nijedna srpska (državna) institucija, u kojem neće biti ni traga primene srpskih državnih propisa. Ovo dalje podrazumeva i potpunu integraciju severa KiM u državnopravni okvir „Republike Kosovo“ kao i pravo Prištine da ulazi u sve međunarodne ekonomske i finansijke institucije počev od Svetske carinske organizacije i Svetske trgovinske organizacije pa nadalje.

Drugi, model „dve Nemačke„, podrazumeva uspostavljanje punih diplomatskih odnosa između Srbije na jednoj i „države Kosovo“ na drugoj strani. Beograd bi se takvim sporazumom obavezao na poštovanje „teritorijalnog integriteta i nepovredivosti granica Kosova“ kao i na punopravno članstvo ove separatističke tvorevine u sistemu Ujedinjenih nacija. Takav međunarodni ugovorni aranžman značio bi da Srbija delu svoje teritorije priznaje „sposobnost zaključivanja međunarodnih ugovora u punom obimu (ius tractatuum)“, pun međunarodni subjektivitet i status nezavisne i suverene države.

2.) Šta krije prištinska verzija »autonomije za Srbe na KiM«?

Kako bi celovito odgovorio na ovo pitanje neophodno je da se najpre ukratko osvrnem na sadržaj Sporazuma o Zajednici srpskih opština (ZSO) kao i na njegove mane i (moguće) prednosti.

Pomenuti sporazum, proistekao iz Prvog Briselskog sporazuma, dogovoren je 2015. godine, a u njemu se predviđa da se većinski srpske opštine na severu KiM integrišu odnosno povežu u zajednicu koja će imati sopstvenu pravnu sposobnost, ali u skladu sa zakonima tzv. Kosova. Ovaj sporazum dalje predviđa da se ZSO osniva dekretom kao izvršnim aktom tzv. Vlade Kosova na koji svoju saglasnost daje tzv. kosovski Ustavni sud. Povrh svega toga, Zajednici se prema slovu sporazuma dodeluje pravo „vršenja punog nadzora“ nad područjima zdravstva, socijale, urbanizma i obrazovanja dok o pitanjima obima i dometa njenih (mogućih) zakonodavnih i izvršnih nadležnosti sporazum ne sadrži nijednu izričitu odredbu. Upravo ovakva terminološka i sadržajna nedorečenost bila je i glavni razlog što se ovaj sporazum našao na meti (sasvim opravdanih) kritika jer (na prvi pogled) stvara utisak da sva zakonodavna i izvršna ovlašćenja u potpunosti ostaju u rukama „centralnih vlasti“ u Prištini.

Upravo zbog tih nedefinisanih termina još uvek zapravo nije jasno šta bi to Srbi sve dobili sa osnivanjem ZSO – da li punu teritorijalnu i političku autonomiju ili samo privid i krnju te autonomije, koja bi bila svedena na nivo običnog folklornog društva odnosno prosečne nevladine organizacije u okvirima nezavisne „države Kosovo„. Međutim, ovakva „siva zona“ sa srpske strane ne treba nužno da bude percipirana kao nešto što ide isključivo u korist Prištini. Naprotiv, ona može da posluži i Beogradu kao sredstvo očuvanja i afirmacije srpskih interesa na KiM. Pre nego što pogledamo kako je to moguće konstatujmo nekoliko činjenica.

Iako je kroz Briselski sporazum i Sporazum o ZSO Beograd prihvatio postojanje secesionističkih kosovskih institucija i njihovog pravnog poretka, to prihvatanje ipak ostaje na nivou de fakto (privremenog) priznanja, koje može biti predmet naknadnog povlačenja. Ono uprkos svemu ne poprima elemente de jure, konačnog priznanja tzv. Kosova, i to iz nekoliko razloga – postojanja Ustava i Rezolucije 1244 kao i iz njih proistekle činjenice da briselski sporazumi za Srbiju nemaju moć i prirodu pravno obavezujućih dokumenata koji bi je primoravali da tzv. Kosovo i formalno tretira kao potpuno samostalnu državu. Sve dok i sama Srbija ne promeni svoj sadašnji stav o KiM  (a upravo to je cilj sa Zapada toliko forsiranog pravno obavezujućeg sporazuma[1]) Beogradu niko ne može da ospori pravo da KiM tretira kao svoju autonomnu pokrajinu. Takvu moć nema ni činjenica da je Sporazumom o ZSO Srbija dopustila odnosno prihvatila da toleriše primenu tzv. zakona Kosova u svojoj južnoj pokrajini. Iako ovo sa aspekta unutrašnjeg prava vodi u očigledno protivustavno stanje ono nikako ne može da poprimi oblik srpskog definitivnog priznanja Prištine. Osnov za takvo tumačenje pruža i sama praksa Međunarodnog suda pravde koji je više puta istakao da prihvatanje zakona samoproglašenog entiteta od strane države na čijoj teritoriji je on uspostavljen ne znači nužno i njeno zvanično priznanje tog entiteta za samostalnu državu.[2]

Upravo ta politička, neobavezujuća komponenta sporazuma o ZSO daje našoj državi mogućnost da u daljim pregovorima nametne njegovo tzv. kreativno tumačenje; tumačenje koje će joj omogućiti da u najvećoj mogućoj meri zaštiti državne interese i bezbednost naroda u južnoj pokrajini i ne pređe onu crvenu liniju koja bi značila da je tzv. Kosovu priznala puni (unutrašnji i spoljašnji) suverenitet. Srbiji niko ne može da zabrani da ZSO formalno tretira kao autonomiju Srba u okvirima Ustavom predviđene AP KiM. Pomenuto kreativno tumačenje treba da ide u smeru da je ZSO pravno-institucionalno vezana za državu Srbiju. Ona mora da postane svojevrsni „pravno-politički hibrid„, administrativno-teritorijalna jedinica sa širokim izvršnim i zakonskim  ovlašćenjima koja bi (barem na početku) de fakto delovala u okviru pravnog sistema „države Kosovo“ ali bi zadržala određene veze i sa pravnim poretkom Republike Srbije. Kako se geopolitička slika sveta bude menjala na štetu Prištine i njenih zapadnih pokrovitelja tako će i Srbija imati mogućnost postepenog povratka na KiM, ali samo ako sada ne posustane pod pritiscima i ukoliko uspe da sačuva određene poluge svog državnog prisustva u južnoj pokrajini koje će joj omogućiti da u budućnosti prilike na terenu sve više menja u svoju korist.[1]

Da je ovakav pristup realan i moguć govori i činjenica da je tzv. Ustavni sud Kosova pre godinu dana upravo odredbe koje pružaju osnov za kreativno tumačenje Sporazuma o ZSO proglasio spornim i nekonsistentnim sa tzv. poretkom Republike Kosovo. Secesionistički sud imao je zamerke u pogledu nadležnosti i organizacione strukture ZSO koja, kako se navodi u njegovoj odluci, „predstavlja dodatan sloj samouprave, koji je nešto više i nešto iznad onoga što u domenu lokalne samouprave predviđaju zakoni i Ustav Kosova„. Ono što sada pokušava da uradi Priština u procesu daljih pregovora je upravo implementacija te sudske odluke kroz nametanje izmena samog Sporazuma o ZSO[2].

Upravo na tim izmenama[3] zasniva se i pomenuti treći predlog „pravno obavezujućeg sporazuma„. Kako bi on takođe podrazumevao ulazak Prištine u UN nije teško zaključiti kakvu bi to „autonomiju“ onda imao srpski narod na takvom „Kosovu„. Tu ne bi bilo ni reči o autonomiji u okviru srpskih granica, ni trunke državnih ingerencija Srbije, ni najmanjeg uticaja zvaničnog Beograda na prilike u južnoj pokrajini. To bi bila autonomija u okvirima samostalne, suverene i međunarodno priznate kosovske države, a njena suština i obim ne bi se zapravo ni u čemu razlikovali od prosečne zajednice/komune opština u koje mogu da se povezuju opštine u bilo kojoj evropskoj državi.

Suma sumarum, evropsko viđenje „kompromisnog rešenja“ sastoji se u obavezi Beograda da bezuslovno prizna pravo Prištine na stolicu u UN, dok se Srbiji zauzvrat ne pruža ništa novo, konkretno i opipljivo, sa čime bi ona prema rečima nekih „mogla da proguta taj enormni ustupak Albancima„. Naprotiv, Beogradu se zapravo nudi samo ono što već pune tri godine visi u vazduhu – „obećanje Prištine da će što pre formirati Zajednicu srpskih opština„. Ali i to sada sa određenim, po srpske interese pogubnim modifikacijama.

Obećanje ludom radovanje“ rekao bi naš narod. Nigde ni reči o Rezoluciji 1244, nigde ni reči o rasvetljavanju sudbine nestalih Srba, nigde ni reči o procesuiranju albanskih zločina nad kosmetskim Srbima, nigde ni reči o aboliciji protivpravnih odluka sa kojima je uzurpirana srpska državna, crkvena i privatna imovina na KiM, nigde ni reči o povratku prognanih i interno raseljenih lica. Jedina i centralna tačka daljih briselskih pregovora je: „kako najbrže i najefikasnije postići srpsko priznanje tzv. Kosova i kompletirati proces zaokruživanja kosovske nezavisnosti.“

Od onoliko isticanog „preko potrebnog, pravednog i obostrano prihvatljivog rešenja“ EU je Srbima očigledno spremna da ponudi rešenja koja se ni u čemu ne razlikuju od onih koje je Beogradu svojevremeno nametao specijalni predstavnik UN-a, Marti Ahtisari. I on je predviđao ograničenu i vrlo labavu administrativno-institucionalnu i kulturnu „autonomiju“ za Srbe i SPC, ali ono što je najpogubnije je činjenica da je to autonomija u okvirima nezavisne i suverene „Republike Kosovo„, države sa stolicom u međunarodnim organizacijama.

Beogradu se sada kroz EU potura ono što nije moglo da mu se nametne kroz UN jer je srpske interese tamo štitio veto Rusije i Kine. Ovo je možda i najbolji dokaz šta je bila prava svrha prebacivanja pitanja KiM iz Njujorka u Brisel – mogućnost slobodnog i neograničenog uslovljavanja i pritiskanja na Srbiju koja na nivou briselskog „dijaloga“ nema adekvatnih mehanizama da efikasno zaštiti svoju pregovaračku poziciju.

Zbog svega ovog jedini državotvoran i strateški promišljen ishod „unutrašnjeg dijaloga„, ukoliko je on zaista zamišljen kao put ka postepenoj obnovi suvereniteta Srbije na KiM, mora se odraziti u sledećem:

1.) Srbija mora iz defetističke i defanzivne da pređe u ofanzivnu ulogu i u jačanje svoje pregovaračke pozicije. Naša država mora u okviru postojećeg pregovaračkog procesa i EU i Prištini jasno staviti do znanja da bilo kakve izmene onoga što je već dogovoreno ne dolaze u obzir. Beograd mora formiranje ZSO da postavi kao svoj „tvrdi uslov“ bez čijeg ispunjenja dalji razgovori nisu mogući ali i da na dnevni red pregovora stavi teme od ključnog državnog i nacionalnog značaja poput pitanja zaštite srpske imovine, povratka raseljenih i prognanih i procesuiranja zločina nad Srbima.

2.) Potpuno je jasno da (nama nenaklonjen) deo međunarodne zajednice neće prihvatiti navedene uslove niti će Priština pristati na jačanje srpskog uticaja na KiM čak ni kroz Zajednicu srpskih opština. Ali upravo takva diplomatska taktika može da posluži kao sredstvo za odugovlačenje pregovora sve dok se se ne stvori po srpske interese (još) povoljniji geopolitički ambijent[1], a na duži rok i kao osnov da Srbija teret odgovornosti za neuspeh pregovora prebaci na Brisel i Prištinu. Ukoliko pak Priština na to odgovori (nekoliko puta već pominjanom) pretnjom da će u proces pregovora uključiti SAD Beograd mora momentalno da insistira na uključivanju Ruske Federacije u pregovore odnosno na povratku istih pred UN.

Beograd mora jasno da poruči da daljih ustupaka više nema. Srbija na njih nije bila spremna ni ratnih devedesetih, kada je geopolitička situacija bila uveliko nepovoljnija po njene interese. Postavlja se opravdano pitanje zbog čega bi ona to činila danas, u praskozorje promena koje nam uz vešto diplomatsko manevrisanje omogućavaju da mi ubuduće budemo ti prema kojima će se činiti ustupci.

Krajnje je vreme da prestanemo da iščekujemo da nas obasja „evroatlantsko sunce“ i da uvidimo da je ono već odavno u zalasku. U protivnom izgubićemo priliku da nađemo svoje „mesto pod suncem“ i postati još jedna u nizu država koje je progutao „zapadni mrak„.

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

Napomene:

[1] Nepovredivost državnih granica je jedan od najvažnijih principa savremenog međunarodnog prava, sadržan u Povelji UN i Helsinškom završnom aktu, a njihova promena moguća je samo na osnovu dogovora odnosno sporazuma zainteresovanih strana. Zato je za Zapad od ključnog značaja da se Srbija saglasi sa secesijom tzv. Kosova i promenom svojih međunarodno priznatih granica, jer je to jedini način da se Prištini obezbedi puni međunarodni legitimitet.

[1] Takvo prihvatanje je obično uzrokovano nepostojanjem efektivne vlasti konkretne države i njenom nemogućnošću da osigura punu primenu svog poretka, pa na delu uzurpirane teritorije prihvata (ograničenu) primenu samoproglašenih propisa kako bi svome narodu osigurala bezbednost. To međutim ima svoje posledice samo u faktičkoj i političkoj, ali ne i u pravnoj sferi i ne može biti tumačeno na način da je matična država time i zvanično priznala deo svoje teritorije za samostalnu državu.

[1] Osnov za kreativno tumačenje postoji na nekoliko mesta u Sporazumu o ZSO. Veštim diplomatskim i pravnim pristupom treba insistirati na tome da ZSO mora imati mogućnost direktne saradnje sa centralnim vlastima u Beogradu, što podrazumeva finansiranja njenih aktivnosti i zaključivanje posebnih sporazuma i aranžmana prema srpskim zakonima i to bez mogućnosti bilo kakvog uplitanja, nadzora ili revizije tih odluka od strane Prištine. Ukoliko dođe do izrade Statuta ZSO on ne može biti usvojen bez prethodnog razmatranja na nivou pregovaračkog procesa i bez saglasnosti Beograda. U tom pogledu Srbija mora da insistira na punoj afirmaciji onih odredbi koje ZSO daju pravo da aktivno utiče i blokira donošenje onih tzv. kosovskih zakona koji zadiru u njenu autonomiju i da ima široka zakonodavna i izvršna ovlašćenja koja tzv. kosovske vlasti neće moći jednostrano da ukidaju i da umesto njih nameću svoja rešenja.

[1] Albanci žele da uklone svaku mogućnost njegovog tumačenja u korist srpskih interesa kako bi od ZSO načinili zajednicy sa statusom obične nevladine organizacije u okvirima suverene države „Kosovo“ koja umesto obavezujućih odluka može da donosi samo gole preporuke Vladi tzv. Kosova, koje ova nije dužna da uvaži. Pristajanje Beograda na takav novi, revidirani tekst sporazuma ozbiljno bi umanjilo mogućnosti stvarnog, efektivnog uticaja Srbije na delovanje i strukturu ZSO, a time i na prilike na samom KiM.

[1] Da pomenuti prištinski predlog za izmenu ZSO uživa i podršku briselskih struktura svedoči i izjava Ulrike Lunaček, evropskog poslanika i (bivšeg) izvestioca za Prištinu, koja je u više navrata istakla da ZSO ne može da ima „izvršna ovlašćenja, jer bi to sugerisalo na njenu institucionalnu povezanost sa državom Srbijom i bilo protivno pravnom poretku Kosova„.

[1] Ovo podrazumeva odlaganje potpisivanja bilo kakvih daljih sporazuma sve dok se ne stvore još povoljnije geopolitičke okolnosti kako bi Srbija došla u poziciju da sama nameće rešenja koja će biti na liniji afirmacije njenih državnih i nacionalnih interesa na KiM.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *