„Западни стратези узели би и Бин Ладена за савезника против Русије“

„Zapadni stratezi uzeli bi i Bin Ladena za saveznika protiv Rusije“

11 jula 2022

Dušan PROROKOVIĆ, „Postavljanje EU u ukrajinskoj krizi kao uzrok destabilizacije BiH“

NAKON snimanja filma u Parizu Dženifer Aniston je napisala: „Bilo je jako uzbudljivo, Ukrajina je tako blizu!“ Smehotresno, ali i istinito. Iako na tu istinu američka glumica nije računala.



Geografski, Ukrajina je deo Evrope. Za neke Evropljane, poput Poljaka u neposrednom komšiluku, za neke poput Francuza kontinentalna periferija, ali je svakako u vidokrugu.

Politički, ukrajinsko pitanje opterećuje evropsku politiku na način kako to već dugo nije činilo nijedno drugo. Zato što je to stvar odnosa sa Rusijom, samim tim i bezbednosne arhitekture čitavog zapadnog dela evroazijske kontinentalne mase.

Da je „Ukrajina tako blizu“ u političkom smislu, osetio je i Emanuel Makron na upravo održanim parlamentarnim izborima.

Eskalacija sukoba kolektivnog Zapada i Rusije donela je divljanje cena, rast inflacije, nestašice energenata i potpunu neizvesnost. Šta će biti sutra? Prekosutra? Naredne zime? Narednih zima?

Francuzima je, i pored žestoke medijske antiruske kampanje, koja traje u ovoj formi skoro četiri meseca, a u nešto blažoj već osam godina, ipak teško objasniti zbog čega moraju plaćati više, zašto im plate vrede manje, čemu nestašice i neizvesnost zbog problema na istočnoj periferiji kontinenta!

Ishod svega je da prvi put u istoriji Pete republike jedan predsednik Francuske nema većinu u narodnoj skupštini.

Kako će se to odraziti na funkcionisanje institucija, spoljnu politiku stalne članice SB UN i EU u celini, pošto je Francuska njena verovatno i najznačajnija članica, još uvek nije sasvim jasno. Jer, ne postoji istorijsko iskustvo sa kojim bi se ovakav rezultat mogao upoređivati.

Prvo pitanje koje su organizatori skupa postavili, a kako bi podstakli dalju raspravu – glasi: „Da li Zapad širi ukrajinsku krizu na BiH?“ Iz uvodnog dela ovog izlaganja nameće se i logičan odgovor: Zapad je svojim potezima već proširio ukrajinsku krizu na BiH! Posledice su tu, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Ako je Ukrajina tako blizu Parizu, šta tek reći za Sarajevo i Banja Luku! I u geografskom, i u političkom smislu.

Sličnost sa Parizom je i u tome što još uvek nije sasvim jasno kako će se dalji pretpostavljeni razvoj ukrajinske krize odraziti na situaciju u BiH.

Kao i u Francuskoj, žestoka medijska kampanja traje i na Balkanu. Tu se svašta može pronaći – manje pročitati, a više čuti – defiluju televizijama eksperti za Ukrajinu koji nešto smatraju, da je svratila do nas i Dženifer Aniston bi postala relevantan sagovornik.

Bez drugih opipljivih instrumenata za nametanje svoje volje i sredstava pritiska, Zapad se oslanja na provereno iz medijsko- informativne sfere. Međutim, to provereno je em gubilo kredibilitet prethodnih godina, em ih eksperti za Ukrajinu koji nešto smatraju totalno zakopaše, uništavajući i poslednje tragove nekadašnje reputacije.

Protokom vremena stvari postaju ogoljenije, a medijska kampanja dobija grotesknu dimenziju.

Do sada je Rusija već trebalo tri puta da bankrotira, ostane sama sankcionisana i izolovana, izgubi rat usled ukrajinskih ofanziva, potroši svu uskladištenu municiju, a Rusi su morali da svrgnu Putina i učine prvi korak u omogućavanju suđenja Vladimiru Vladimiroviču za ratne zločine pred kakvim međunarodnim tribunalom.

Posmatrajući sve iz ugla teorije racionalnog izbora, ovakav pristup itekako čudi. Manje je to čuđenje vezano za američki nastup, i zbog geografije i zbog politike SAD imaju širu marginu za pravljenje pogrešnih koraka, a u krajnjoj liniji njihova linija odbrane u Evropi može se povlačiti zapadno, u zavisnosti od tekućeg ishoda sukobljavanja u Ukrajini, ali je zato čuđenje vezano za nastup EU ogromno.



Šta zapravo želi EU?

Potezi koje vuče EU imaju smisla ukoliko je cilj vojna konfrontacija sa Rusijom. Ukoliko se ne razmatra direktna vojna konfrontacija sa Rusijom kao opcija, onda ni sve do sada preduzete mere nemaju puno smisla. Jer, niti će Rusija bankrotirati, niti će ostati izolovana, niti su ukrajinske snage sposobne za bilo kakve ofanzive, niti će Rusi odustati, niti će doći do prevrata u Kremlju.

Zahvaljujući antiruskoj histeriji koja je poprimila elemente čistog rasizma, te suludim merama koje su dovele u pitanje energetsku bezbednost celokupne Evrope i samim tim na dugi rok i konkurentnost evropske privrede u globalnim razmerama, EU je pucala sebi u nogu i sada trpi velike posledice.

Nažalost po sve Evropljane, uključujući tu i nas Balkance, kada je reč o posledicama – ovo je tek početak. Kao i drugde, to se oseća i tek će se osećati i u BiH. Usled rasta cena i inflacije životni standard će se rapidno smanjivati, vezanost konvertibilne marke za evro uzrokovaće nepovoljne fluktuacije i pad realne vrednosti domaće valute, skuplji energenti značiće i veće troškove proizvodnje i distribucije što će uticati na smanjivanje efekata izvoznih aranžmana na domaću privredu, a novi trendovi na finansijskim tržištima uopšte nisu povoljni, zaduživanja su sve skuplja, kreditima se ne mogu nadoknaditi budžetski minusi.

Pri tome, ostaje otvoreno: da li će uopšte biti onog „izduvnog ventila“, i socijalnog i ekonomskog, u vidu masovne emigracije, privremene ili trajne, ka zapadnoevropskim zemljama, pošto ništa bolje prognoze nisu ni za njih.

Eskalacija ukrajinske krize i potonje neracionalno postavljanje EU uzrokuju posledice koje menjaju socijalno-ekonomski ambijent u BiH. Istovremeno, glumeći kako se ništa ne dešava i objašnjavajući nam kako je sve u redu, EU zvaničnici, razume se, uz podršku ili po nalogu SAD, i dalje „guraju“ svoju agendu oko dedejtonizacije bosansko-hercegovačke strukture, a što bi se najpre valjalo oposliti promenom izbornog zakonodavstva i daljim unutrašnjim reformama, ali paralelno sa tim i promenom spoljne politike što bi se najpre manifestovalo uvođenjem sankcija Rusiji.

Uloga Kristijana Šmita u svemu tome može, ali i ne mora biti velika. O tome ćemo detaljnije znati nakon jesenjih izbora.

Elem, time što je Zapad, a tu se EU istakla, ukrajinsku krizu proširio na BiH, pojavljuju se novi izazovi i rizici sa kojima u narednom periodu treba računati. Prvo, nezavidna „ekonomska perspektiva“ uz „socijalna komešanja“ predstavlja opasnu smešu za pojavu novih, oživljavanje starih ili podgrevanje postojećih radikalizama i ekstremizama.

Sreća u nesreći je što nezavidna „ekonomska perspektiva“ i „socijalna komešanja“ traju decenijama, naviknuti smo da živimo sa krizama i u krizama, pa je prag tolerancije na nelagode daleko viši nego kod Francuza. Zato ne treba očekivati da ovi indikatori presudno utiču na rezultat narednih izbora. Ipak, to nikako ne sme da zavara, pošto će ti indikatori sigurno uticati na kretanja u privredi i društvu u narednom periodu. Besperspektivnost aktuelnog razvojnog modela i trenutnog institucionalnog okvira rađaju potrebu za traženjem alternative.

U takvim okolnostima delovi društva najčešće se okreću ka onim stranama na kojima mogu dobiti najjednostavnije odgovore na najsloženija pitanja. U takvim okolnostima radikalne situacije indukuju radikalna rešenja.

Podrška grupama, danas marginalnim ili sa relativno manjim uticajem u društvu, očekivano će rasti, što će svakako oblikovati i političke procese, kreirati agendu budućih debata i u glavni politički tok uvesti ideje koje su danas smeštene na društveno-političku periferiju.

Po pravilu, u političkom životu na „tuk“ usledi „utuk“, akcija poziva na reakciju, pa će i uvođenje jedne ideje sa margine u glavni tok na jednoj strani, sasma sigurno proizvesti kontrastav na drugoj i trećoj strani, te uvođenje novih dijametralno suprotnih diskursa kao odgovor na to.

S obzirom na brojnost raznih radikalnih i ektremističkih ćelija u BiH ovakav proces može doprineti dodatnoj i ubrzanoj destabilizaciji političkog sistema već u narednih godinu dana.



Drugo, ubrzanoj destabilizaciji doprineće i EU svojim daljim potezima. Prisustvujemo nametanju diskursa po kojem iracionalnost postaje politički prihvatljiva, a radikalizam čak i poželjan.

Evrounijatski ekstremizam usmeren je ka širenju antiruske histerije, ali ono što onespokojava jeste da se na tome, kada je o BiH reč, neće završiti. Ekstremističko delovanje postaje obrazac, a kakav će sadržaj imati – to zavisi od niza faktora, pre svega ideološke zaleđine društvenih i političkih grupa koje bi da iskoriste šansu i sa margine preplivaju u glavni tok.

Zapadni stratezi od drveća ne vide šumu, za njih bi danas i Bin Laden postao saveznik samo kada bi se javno deklarisao protiv Rusije.

Dublji razlozi tog čina, kao i konsekvence prihvatanja takvog savezništva u srednjoročnoj perspektivi uopšte ih ne zanimaju. Brisel razmišlja kratkoročno.

Pri tome, oslanjanje samo i isključivo na medijsko-informativne resurse bez kredibiliteta i reputacije problematizuje ovu stvar do krajnjih granica. Sa jedne strane, širenje nerealne slike o dešavanjima, bilo da se radi o pretpostavljenim ishodima u Ukrajini, ili da se radi o posledicama krize koja traje, ne može mobilisati javnost u obimu kako se to zamišlja.

Otrežnjenje će uslediti pre ili kasnije, kako se budu odvijale stvari u Ukrajini ili kako kriza bude ostavljala pustoš iza sebe, a taj proces će nužno ubrzati i traženje alternativa, odnosno okretanje ka radikalizmu i ekstremizmu.

Sa druge strane, pošto medijsko- informativni resursi ostaju jedino sredstvo za pokušaj kreiranja određene politike, nema drugih instrumenata kojima se to može oposliti.

Šta nam to EU može obećati? Kakav to još pritisak mogu organizovati? Čime mogu pretiti?

Naravno, još neko vreme oni sa tim neće stati, iracionalno je prevladalo, ono će i dalje trajati. Ali, suštinski, u krajnjoj liniji pokazaće se impotentnost evrounijatske politike i neostvarivost njihovih davno utvrđenih ciljeva u BiH. A to sa sobom donosi i duboku frustraciju.

Kao i u slučaju usvajanja antiruskih mera kojima je EU pucala sebi u nogu.

Pogrešili su, prenaglili, usvajali ratne mere iako nisu spremni za direktan oružani sukob, ali pošto to ne žele da priznaju zbog prevelikog političkog rizika, a više nemaju ni mehanizme da stvari vrate unazad, jer paradoksalno – sankcije je lakše uvesti nego ih ukinuti ili ublažiti, ostala im je samo frustracija koja ih tera na kretanje po inerciji. I to u korist sopstvene štete.

Eskalacija ukrajinske krize i ono što je nakon toga usledilo u odnosima kolektivnog Zapada i Rusije – nepovoljno utiču na stabilnost BiH. Naslućuju se brojni izazovi zbog promene socijalno-ekonomskog ambijenta, u najnepovoljnijem razvoju situacije to se može pretvoriti i u ekonomski kolaps.

Rizici od porasta uticaja radikalnih i ekstremističkih grupa i legitimizacije njihovih politika izvesniji su nego prethodnih godina. Izraženu pretnju predstavlja frustriranost EU, koja će, iako nesposobna da reši bilo koji od detektovanih problema, nastaviti sa kretanjem po inerciji i tako stanje učiniti gorim nego što je danas. Menja se bezbednosna arhitektura Evrope, struktura svetskog političkog sistema postala je multipolarna, menjaju se okolnosti u kojima projektujemo i organizujemo ekonomske i političke odnose, definišemo spoljnu i bezbednosnu politiku.

Sve se menja, osim inercije koja ostaje ista. I tu je ključ budućih problema i izvor nestabilnosti.

(Fakti)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Pakao Azovstala says:

    Fašističko-genocodaško- parazitski čoporativni Zapad će "proširiti krizu" u BiH tj.svugde se mogu napraviće rat kako bi drugima a posebno Rusiji napravili štetu sa teško ostvarivom svojom nadom da neće sasvim izgubiti teritorije s kojima se kocka. Iako poučeni iskustvom da su izgubili sve teritorije s kojima su se kockali sa Rusijom od 2008-e do danas znaju da će izgubiti i ove (Ukrajina, Bih, KiM...) oni moraju da igrajutu igru jer ona donosi minimalnu nadu da će im opstati sistem, jer pasivnost znači sigurnu propast. Zato će paliti ratove gde mogu. To sam predviđao pre 10 godina, sada se ostvaruje, sada nije potrebno čitati nikakve analize šta se dešava,pročitao sam samo naslov.

  2. Petrovgrad says:

    Rusi su mudrom politikom Čečene pretvorio u najveće petriote. Danas se 9000 dobrovoljaca bori za interes Rusije. Ovo navodim, da nam bude primer da i mi od Šiptara napravimo naše Čečene. U vreme Miloševića mnogo Šiptara je ginulo za Srbiju. Danas imamo bolji odnos sa Albanijom nego sa tzv Kosovom. Sve je to maslo Germana, preko Hrvatskih uticaja. U Albaniji mužete sa ličnom kartom, a do Albanije treba pasoš plus maltretirawe. Stvar je u tome da 200.000 turista iz Srbije ne odu u Albaniju na more, već u Hrvatsku. To je zarada od 200.000.000 evra. Za te pare svašta ima da rade.

  3. Danilo vladika says:

    Šta će im Bin Laden kad imaju Srbe koji će da rođenu mamu prodaju za pare.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *