Запис о заборављеној тврђави код Подгорице: Векови јој крију неимаре

Zapis o zaboravljenoj tvrđavi kod Podgorice: Vekovi joj kriju neimare

30 aprila 2017

U masivu Veljeg brda koje sa severozapada štiti i zaklanja podgoričku kotlinu, na lokalitetu Crvena stijena na rubu naselja Tološi, tek dvadesetak minuta hoda od puta kojim Podgoričani svakodnevno vrve ka poznatom izletištu Mareza, postoje ostaci veoma zanimljive tvrđave, koje nema ni u kakvim turističkim prospektima i za koju znaju i tek retki Podgoričani, znatiželjnici i zaljubljenici u ovakve atrakcije.

Vidikovac

Uz strmu padinu, do kote od oko 220 metara, na kojoj se nalazi tvrđava, naziru se tragovi staze kojom se do nje nekoć stizalo. Sada samo gdegde stoje suvozidane podzide zarasle u travuljinu i bodljikavu kukriku tako da tim putem-besputom sada kreće samo ko mora i koga nosi i vuče znatiželja. A ko izdrži, koga upornost ne izda ili trnje ne zaustavi, ne zažali kad se nađe u zidini tvrđave, na vidikovcu koji dominira na sve četiri strane sveta.

Sem Podgorice i zetske ravnice, na jednoj strani, Bjelopavlića sa Spužom i Danilovgradom sve do Ostroga, na drugoj, odatle vidik zaklanja samo venac visokih planina, od Lovćena, sa juga, preko Busovnika, Rudinice, Siljevice, Stavora, Kopitnika, Garča, Budoša, Ostroga, Štitova, Prekornice, Lisca, Kamenika i Brotnjika, sve do Komova, Prokletija, Sutormana, Rumije i paštrovskih brda koja zatvaraju krug.

A tvrđava, površine od oko 1.500 metara kvadratnih, opasana je bedemom eliptičnog oblika, dugim oko 160 metara i visokim oko četiri do pet metara. Lični, spoljašnji deo bedema, zidan je grubo tesanim kamenom za krečnim malterom, koji je vreme takođe pretvorilo u kamen. Debljina zida se kreće od metra, gdegde i do metra i po, a na tvrđavi postoji samo jedana lučna kapija široka i visoka oko tri metra. Zidana je fino tesanim kamenom (neki veruju znatno kasnije od samog bedema).

Turska tamnica

Na istočnom delu tvrđave, pored kasarne, na desetak metara pod zemljom, nalazi se dobro očuvana tamnica, klasični turski zindan, koji i sad uliva strah, jer je teško i zamisliti muke onoga ko je dospeo u taj zatvor. Do njega vodi uski, petnaestak metara dugi strmi hodnik iz kojeg se kroz uzana i veoma niska vrata sa leve strane ulazi u tamu kvadratne memljive prostorije dimenzija tri puta tri metra sa grubim kamenim podom i dosta visokom svoltanom tavanicom, ali bez ijednog prozora i bilo kakve druge veze sa spoljnim svetom.

Kasarna

U unutrašnjem delu tvrđave stoje dosta dobro očuvani zidovi pravougaone zgrade 30 metara duge i 15 široke. Reč je svakako o kasarni koja je imala podrumski deo bez prozora i sprat na kojem je bilo 20 dosta velikih prozora – po osam na dužim i po dva na kraćim, čeonim stranama. Ulaz se nalazi na južnoj čeonoj strani, naspram glavne kapije, sa kojom je potpuno identičan i po dimenzijama i po obliku i po materijalu od kojeg sazidan, što je svakako neoboriv dokaz da ih je gradila ista neimarska ruka.

Podaci o tome kad je i u koje svrhe podignuta, vrlo su različiti, nesigurni i kontradiktorni. Sigurno je, ipak, da ona potiče iz turskog zemana, da je podignuta tokom četiri veka turske vladavine na ovim prostorima, i da predstavlja jednu od najvažnijih karika u lancu turskih utvrda oko Podgorice, od kojih je svakako najmoćnija i najsličnija ovoj bila ona na Spuškoj glavici.

Lanac puškarnica

– Već i prvi pogled na zidna platna upućuje na nemarnu tursku gradnju. A da je tvrđava prvobitno bila turska, ukazuje i nemarno građeni svod iznad glavne kapije – na koju su austrijski graditelji naknadno dogradili kapiju od fino tesanog kamena – smatra Slobodan Čukić, novinar i publicista, poznati istraživač ovakvih kulturnih starina. Nema sumnje da je tvrđavu koristila i Austrogarska carevina tokom trogodišnje krvave okupacije Crne Gore, ali ni u dokumentima ni u sećanjima starih Podgoričana nema sigurnih podataka šta su i u kojoj meri dogradili na ovoj fortifikaciji.

Siguran znak

A da tvrđava potiče iz turskog vakta najsigurniji beleg i dokaz je jedan kamen u temenu lučnog nadvatnika glavne kapije na kojem je reljefno isklesan polumesec. Iako je taj znak delimično načeo i oštetio zub vremena, on se ipak jasno nazire i potvrđuje da su imena neimara zameli vekovi carovanja otomanske imperije na ovim prostorima.

Izvesno je, ipak, da je lanac puškarnica načičkanih vrhom bedema i više tesnih, okruglih stražarnica (do sada je dotrajala i potpuno sačuvana samo jedna), delo austrougarskih majstora, a u to vreme su najverovatnije iz nekih razloga zazidana i nekolika prozora na kasarni.

To što je još pedesetih godina prošlog veka tvrđava proglašena zakonom zaštićenim kulturnim dobrom, nije očigledno bilo od velike koristi. Nju je, makar i u ovakvom ruševnom stanju, do danas, po svemu sudeći, sačuvalo to što je ostala nepristupačna i besputicom odsečena i sklonjena od očiju onih koji ne zaziru da udare na ovakve građevine i njihov kamen iskoriste za svoje dvorove i bedeme.

Ko će biti brži, oni koji bi morali hitno nešto učiniti da je zaštite od daljeg rušenja i propadanja, odnosno da je učine dostupnom za posetioce, ili oni koji će posegnuti da je unište i obezliče, ostaje da se vidi.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *