Записи блиског сарадника Драже Михаиловића

Zapisi bliskog saradnika Draže Mihailovića

2 marta 2015

photo-srbija-licnosti-mihailovic_draza-Draza_04_u_946113446„Zatičem na Ravnoj gori drugačiju situaciju. Vojska na sve strane. Borba protiv okupatora. Već otvorena borba i protiv komunista. Da li je moguće to oboje izdržati? Mislim nikako.

Dražu Mihailovića zatičem na ručku sa društvom, iako je već mrak. Šta ćeš, u hajdučkom životu ništa nije redovno, pa ni objed. Jede se kada može i ima. Slavio je sveštenik Jevtić pa se duže ostalo. Kažu da su se dogovorili sa popom da ih je pozvao sve na prvu slavu posle oslobođenja i da mu u čast slobode zapale kuću? Srpska posla!”

Ovako profesor Lazar Trklja opisuje situaciju na Ravnoj gori u jesen 1941. godine. Trklja, koji je bio sekretar Zemljoradničke stranke, tokom rata je više puta boravio na Ravnoj gori a s Dragoljubom Mihailovićem, s kojim je, kako kaže Dragiša Vasić, bio blizak prijatelj, susretao se i na drugim lokacijama u Srbiji i Crnoj Gori.

Lazar navodi da se prvi put kod Draže Mihailovića na Ravnoj gori našao u drugoj polovini jula 1941. godine.

„U zoru sam doveden u jednu gustu šumicu. Pred nama se pokazala jedna planinska kolibica. Straža je povikala: Stoj! i ja sam s pratiocem morao stati i dići ruke uvis. Pomislio sam: nije šala, sada sam u drugom carstvu, carstvu slobodnih Srba, a ne rob okupatora. Pošto je bilo pred zoru, ponudili su mi da malo odspavam. Sve što su imali da mi stave za postelju bilo je parče zemlje u kolibi. U toj kolibi nije bio komandant. Spavao je u obližnjoj. Prvi moj susret bio je s potpukovnikom Pavlovićem, koji ne spada u onu 25-toricu, već je kasnije došao iz Beograda. On je zamenjivao komandanta. Očekivali su ga svaki čas. Stigao je. Sve ustaje i stoji mirno, pa i ja. Predstavljaju me.

Neposredan povod mog dolaska bio je odlazak dr Miloša Sekulića za inostranstvo i odnošenje šifre za radio-telegrafsku vezu. U stvari, meni je ovo bilo sporedno i sredstvo da dođem u dodir, da vidim šta taj čovek i ta grupa hoće. Zbog njegovog odlaska na put razgovor je bio kratak. Ja sam mu naglasio bojazan da se iz ove organizacije ne rodi za srpski narod reakcija, nešto što može podržavati ono staro, propalo…

On mi je otprilike izjavio. Ja sam vojnik. Ja sam ostao u šumi da se kao jugoslovenski vojnik borim za slobodu svoje otadžbine. Sada mi je cilj samo da narod organizujem, a ustanak protiv okupatora doći će tek onda kada to opšti uslovi na frontovima budu uslovljavali. Političar nisam, niti se bavim politikom. Moj je komandant kralj, a politika ona koju vodi naša vlada u Londonu. Zato mi je stalo da s njom dođem u vezu. I ja smatram da u Jugoslaviji nije vođena narodna politika, specijalno u odnosu prema seljaštvu, i pristalica sam, kao čovek, novog stanja, socijalnijeg, u kome će narod biti gospodar svoje sudbine. Ja, danas, sem reči, ne mogu drugačije da Vas uverim. Mogu samo to, da Vam preporučim da neko od Vaše organizacije uđe u savetodavni odbor ovog pokreta, koji se treba da stvori u Beogradu od predstavnika raznih političkih, kulturnih i nacionalnih organizacija.

Posle ovoga smo se rastali. On je otišao svojim poslom, a ja odmah za Beograd.”

Lazar Trklja se ponovo obreo u štabu četničkog pokreta u jesen iste godine:

„Razgovor je tekao o beogradskim poslovima. O odlasku Sekulića. Došli su iz Egipta major Zarije Ostojić i major Mirko Lalatović s jednim engleskim kapetanom, pa su i oni doneli šifru. Tako je već od početka oktobra radio-telegrafska veza sa vladom napolju funkcionisala. Prošle noći izvršena je proba dobacivanja materijala putem aviona. Potpuno je uspela. Razgovor je o mom putu za Sandžak, Crnu Goru i Hercegovinu i povezivanje tamošnjih snaga. Iz Crne Gore već su bili stigli kapetan Prekavšek i poručnik Čuknić. Čiča se sa tim slaže.

Na pitanje: Zašto prerana akcija protiv okupatora? Zašto borba sa komunistima?, on odgovara da je borba protiv okupatora morala biti, jer je to narod hteo i da nismo pošli, sav bi narod otišao sa komunistima, mi bismo ostali na cedilu. Borba sa komunistima takođe je morala. Sve sam učinio da do te borbe ne dođe, ali uzalud. Na položajima prema Nemcima komunisti-partizani bili su nelojalni i naši stradali. U pozadini takođe nelojalnost; ubijanje i razoružavanje naših ljudi.

Noćili smo i još jedan razgovor i pred veče polazimo. Utisak dosta težak. Major Ostojić izražava negodovanje prema zemljoradnicima, skoro svi su otišli sa komunistima. Razumljivo, Dragiša Vasić je glavni savetnik, on je najviše zainteresovan o kraju, o diktaturi Draže Mihailovića, gde bi on iza kulisa bio glavni faktor. Kažu, vremena se menjaju. Možda bi bilo bolje rečeno : ljudi se menjaju. Socijalista, republikanac, široki demokrata, a sada za dinastiju i diktaturu.

Strpljivo sam čekao nekoliko sati pred vratima kolibe da se oprostim. Moj drug potpuno razočaran. Kaže: Vidiš, sama reakcija, nema intelektualaca, jesi li video sinoćne grdnje na inteligenciju, zemljoradnike… Ja ga tešim. Nama je glavno nacionalna ideja, solidarnost, danas će se na čelu pokreta nalaziti jedni, sutra drugi, a na kraju, možda će doći u najsigurnije ruke. Sem toga vidiš, ovo je građanski rat, revolucija, gde prestaju sve moralne ljudske skrupule da igraju neku ulogu. Čovek čoveku je vuk, brat neprijatelj bratu, borba ideja sa fizičkim oružjem. I zaista, trebalo bi biti prvorazredni psiholog pa da uoči i da opiše galeriju tipova koja se tih dana nalazila i vrzmala na Ravnoj gori i u ravnogorskom vojno-četničkom pokretu.

Silazimo sa Ravne gore. Prvo selo je Braići.

Na idućem konaku smo u selu Kamenici, na granici između Takovskog i Požeškog sreza. Dotle su četnici, a dalje prema Požegi partizani. Međutim, ovo se mogla nazvati ničija zemlja, jer partizana nije bilo na putu sve do Požege. Ujutru treba da krenemo. Jedna učiteljica javlja popadiji da će partizani uskoro stići. Uzbuna, panika, jedni se spremaju da beže, drugi ne znaju šta da rade, odbrane nema nikakve. Društvo predlaže da se vratimo, da ne idemo u vatru, nastradaćemo. Ja ostajem uporan pri tome da idemo. Hoću da vidim kako u praksi izgleda unutrašnja revolucija, građanski rat.”

Lazar i Draža nisu se uvek i u svim stvarima slagali. U više navrata Lazar je kritikovao ponašanje lokalnih komandanata na terenu, a posle razmenjenih depeša obično bi se sastali da rasprave sporna pitanja ali i da se dogovore o političkim potezima.

„Sukob u Bosni sve je omeo i ja već dva meseca ne mogu da dođem do Čiče. Tu smo se sastali i sa majorom Ostojićem, glavnim režiserom u organizaciji i ovog novog čisto političkog kursa. Oni su s kapetanom Đurišićem sazvali kompletno osoblje (komandante srezova i brigada), i uputili ih u novi politički kurs. Čitava ta bulumenta sutradan dovedena je u Polja Kolašinska na poklonjenje Čiči. Tu je takođe u njegovom prisustvu data ista sugestija. Ovo je već bilo potpuno otvoreno. Kažu da je zato dobijena sugestija od izvesnih desničarskih elemenata spolja…”

„U tom momentu bio je to sasvim drugi čovek u razgovoru i odnosu prema meni. Naravno, ja sam to uslovio programom. Zato sam zatražio da se stvori jedno telo intelektualaca koji će taj program izraditi. On je insistirao za Dragišu Vasića. Ja, opet protiv njega. Meni je bilo stalo da u tu diskusiju uturim svoje ljude i on je na kraju pristao…”

Čiča mi je stavio do znanja da će ceo zemljoradnički program ući u program nove države koju on bude vodio. Naravno, ja sam u te priče nisam potpuno verovao.”

Nikola Trklja

—————————————–

Ko je bio Lazar Trklja

Profesor Lazar Trklja bio je sekretar Zemljoradničke stranke, član Centralnog nacionalnog komiteta, političkog tela ravnogorskog pokreta u kome su bile vođe svih srpskih građanskih partija. Rođen je u Bileći, srednju školu završio je u Sarajevu, a fakultet u Beogradu. Jedno vreme bio je profesor u Valjevskoj gimnaziji, odakle je izbačen iz državne službe zbog javnih nastupa i kritike tadašnjeg režima. Formalno, zbog širenja komunističke propagande, iako je to, kako sam kaže, bilo besmisleno, s obzirom na to da je po obrazovanju bio teolog. Uključio se u opoziciono delovanje i postao jedan od najbližih saradnika predsednika Zemljoradničke stranke dr Milana Gavrilovića. Gavrilović je bio prvi Srbin kome je na Sorboni nostrifikovana diploma, predratni diplomata, višegodišnji direktor i urednik „Politike”, uoči rata poslanik Kraljevine u Moskvi, ministar u vladi Slobodana Jovanovića u Londonu.

Lazar je bio saradnik ali i, kako kaže Dragiša Vasić, prijatelj Draže Mihailovića, o čemu svedoče njihovi brojni susreti i prepiska tokom rata.

Tokom rata, s raznim falsifikovanim objavama, putovao je kroz razne krajeve, odlazio na teren, prolazio kroz NDH, Srbiju, Crnu Goru, Hercegovinu, Bosnu, čak je išao i u Bugarsku. Nekoliko puta je uspevao da uđe i izađe iz Beograda a jednom je bukvalno za nekoliko trenutaka uspeo da umakne Gestapou koji je došao da hapsi. Nestao je u proleće 1945. godine i porodica nikad nije sa sigurnošću utvrdila gde je i kako stradao.

Zapisi

„Politika” ekskluzivno obelodanjuje dnevničke zapise Lazara Trklje koje je vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Ovo dragoceno istorijsko štivo sadrži više stotina gusto kucanih stranica teksta, rukopisa, spiskova, naredbi, odluka, političkih i vojnih procena situacije na terenu. Lazar je sve zapisivao u beležnicu, a kada bi mu prilike dopuštale, uglavnom noću, rukopise je prekucavao na pisaćoj mašini. To nisu memoarska, naknadna sećanja o ratu, nego autentične zabeleške o ratnim događajima, bitkama i stradanju koje nikada nigde do sada nisu objavljivane.

Trklja opisuje zbivanja na Ravnoj gori, susrete s Dražom Mihailovićem, duge noćne rasprave, odlazak na partizansku teritoriju, u Požegu i Užice, gde usput biva dva puta zatvaran, jednom od četnika, drugi put od partizana. Kazuje kako italijanska vojska preuzima brodove i luke u Boki, iznosi precizne podatke o poginulim i streljanim, o strašnim zločinima ustaša u Prebilovcima i drugim hercegovačkim mestima. U ratnom dnevniku opisane su situacije u srezovima – Trebinjskom, Bilećkom, Nevesinjskom, Ljubinjskom, Mileševskom, Pljevaljskom, Valjevskom, Šabačkom, Ariljskom, Nikšićkom, Bokokotorskom, Lozničkom…

Arhivu koja je 70 godina bila u dubokoj ilegali, a 50 godina zakopana u zemlji, Ozna je tražila više puta. Tri puta je iskopavana i premeštana, a delom je stradala od vlage. Ipak, najveći deo je sačuvan da svedoči o najstrašnijim događajima, tragediji naroda, stradanju i zločinima u Drugom svetskom ratu. Nema zapisa s kraja 1944. i početka 1945. godine, koji su nestali zajedno s Lazarom, koji je stradao, najverovatnije krajem marta 1945. godine. Njegova arhiva skrivana je i čuvana kao najveća porodična tajna, a u celoj familiji samo njih dvoje znalo je da je sačuvana i gde se nalazi.

(Politika, Nikola Trklja)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Mare says:

    I odjednom zapisi se pojavljuju pred pokusaj rehabilitacije ovog zlocinca. Pa gde su do sada cucali? Mada mi smo poznati falsifikatori istorije tako da me ovo ne udi. Naravno uvek cemo pricati da nam drugi falsifikuju istoriju, ali zapravo to sami radimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *