Записи блиског сарадника Драже Михаиловића

Записи блиског сарадника Драже Михаиловића

2 марта 2015

photo-srbija-licnosti-mihailovic_draza-Draza_04_u_946113446„Затичем на Равној гори другачију ситуацију. Војска на све стране. Борба против окупатора. Већ отворена борба и против комуниста. Да ли је могуће то обоје издржати? Мислим никако.

Дражу Михаиловића затичем на ручку са друштвом, иако је већ мрак. Шта ћеш, у хајдучком животу ништа није редовно, па ни објед. Једе се када може и има. Славио је свештеник Јевтић па се дуже остало. Кажу да су се договорили са попом да их је позвао све на прву славу после ослобођења и да му у част слободе запале кућу? Српска посла!”

Овако професор Лазар Тркља описује ситуацију на Равној гори у јесен 1941. године. Тркља, који је био секретар Земљорадничке странке, током рата је више пута боравио на Равној гори а с Драгољубом Михаиловићем, с којим је, како каже Драгиша Васић, био близак пријатељ, сусретао се и на другим локацијама у Србији и Црној Гори.

Лазар наводи да се први пут код Драже Михаиловића на Равној гори нашао у другој половини јула 1941. године.

„У зору сам доведен у једну густу шумицу. Пред нама се показала једна планинска колибица. Стража је повикала: Стој! и ја сам с пратиоцем морао стати и дићи руке увис. Помислио сам: није шала, сада сам у другом царству, царству слободних Срба, а не роб окупатора. Пошто је било пред зору, понудили су ми да мало одспавам. Све што су имали да ми ставе за постељу било је парче земље у колиби. У тој колиби није био командант. Спавао је у оближњој. Први мој сусрет био је с потпуковником Павловићем, који не спада у ону 25-торицу, већ је касније дошао из Београда. Он је замењивао команданта. Очекивали су га сваки час. Стигао је. Све устаје и стоји мирно, па и ја. Представљају ме.

Непосредан повод мог доласка био је одлазак др Милоша Секулића за иностранство и одношење шифре за радио-телеграфску везу. У ствари, мени је ово било споредно и средство да дођем у додир, да видим шта тај човек и та група хоће. Због његовог одласка на пут разговор је био кратак. Ја сам му нагласио бојазан да се из ове организације не роди за српски народ реакција, нешто што може подржавати оно старо, пропало…

Он ми је отприлике изјавио. Ја сам војник. Ја сам остао у шуми да се као југословенски војник борим за слободу своје отаџбине. Сада ми је циљ само да народ организујем, а устанак против окупатора доћи ће тек онда када то општи услови на фронтовима буду условљавали. Политичар нисам, нити се бавим политиком. Мој је командант краљ, а политика она коју води наша влада у Лондону. Зато ми је стало да с њом дођем у везу. И ја сматрам да у Југославији није вођена народна политика, специјално у односу према сељаштву, и присталица сам, као човек, новог стања, социјалнијег, у коме ће народ бити господар своје судбине. Ја, данас, сем речи, не могу другачије да Вас уверим. Могу само то, да Вам препоручим да неко од Ваше организације уђе у саветодавни одбор овог покрета, који се треба да створи у Београду од представника разних политичких, културних и националних организација.

После овога смо се растали. Он је отишао својим послом, а ја одмах за Београд.”

Лазар Тркља се поново обрео у штабу четничког покрета у јесен исте године:

„Разговор је текао о београдским пословима. О одласку Секулића. Дошли су из Египта мајор Зарије Остојић и мајор Мирко Лалатовић с једним енглеским капетаном, па су и они донели шифру. Тако је већ од почетка октобра радио-телеграфска веза са владом напољу функционисала. Прошле ноћи извршена је проба добацивања материјала путем авиона. Потпуно је успела. Разговор је о мом путу за Санџак, Црну Гору и Херцеговину и повезивање тамошњих снага. Из Црне Горе већ су били стигли капетан Прекавшек и поручник Чукнић. Чича се са тим слаже.

На питање: Зашто прерана акција против окупатора? Зашто борба са комунистима?, он одговара да је борба против окупатора морала бити, јер је то народ хтео и да нисмо пошли, сав би народ отишао са комунистима, ми бисмо остали на цедилу. Борба са комунистима такође је морала. Све сам учинио да до те борбе не дође, али узалуд. На положајима према Немцима комунисти-партизани били су нелојални и наши страдали. У позадини такође нелојалност; убијање и разоружавање наших људи.

Ноћили смо и још један разговор и пред вече полазимо. Утисак доста тежак. Мајор Остојић изражава негодовање према земљорадницима, скоро сви су отишли са комунистима. Разумљиво, Драгиша Васић је главни саветник, он је највише заинтересован о крају, о диктатури Драже Михаиловића, где би он иза кулиса био главни фактор. Кажу, времена се мењају. Можда би било боље речено : људи се мењају. Социјалиста, републиканац, широки демократа, а сада за династију и диктатуру.

Стрпљиво сам чекао неколико сати пред вратима колибе да се опростим. Мој друг потпуно разочаран. Каже: Видиш, сама реакција, нема интелектуалаца, јеси ли видео синоћне грдње на интелигенцију, земљораднике… Ја га тешим. Нама је главно национална идеја, солидарност, данас ће се на челу покрета налазити једни, сутра други, а на крају, можда ће доћи у најсигурније руке. Сем тога видиш, ово је грађански рат, револуција, где престају све моралне људске скрупуле да играју неку улогу. Човек човеку је вук, брат непријатељ брату, борба идеја са физичким оружјем. И заиста, требало би бити прворазредни психолог па да уочи и да опише галерију типова која се тих дана налазила и врзмала на Равној гори и у равногорском војно-четничком покрету.

Силазимо са Равне горе. Прво село је Браићи.

На идућем конаку смо у селу Каменици, на граници између Таковског и Пожешког среза. Дотле су четници, а даље према Пожеги партизани. Међутим, ово се могла назвати ничија земља, јер партизана није било на путу све до Пожеге. Ујутру треба да кренемо. Једна учитељица јавља попадији да ће партизани ускоро стићи. Узбуна, паника, једни се спремају да беже, други не знају шта да раде, одбране нема никакве. Друштво предлаже да се вратимо, да не идемо у ватру, настрадаћемо. Ја остајем упоран при томе да идемо. Хоћу да видим како у пракси изгледа унутрашња револуција, грађански рат.”

Лазар и Дража нису се увек и у свим стварима слагали. У више наврата Лазар је критиковао понашање локалних команданата на терену, а после размењених депеша обично би се састали да расправе спорна питања али и да се договоре о политичким потезима.

„Сукоб у Босни све је омео и ја већ два месеца не могу да дођем до Чиче. Ту смо се састали и са мајором Остојићем, главним режисером у организацији и овог новог чисто политичког курса. Они су с капетаном Ђуришићем сазвали комплетно особље (команданте срезова и бригада), и упутили их у нови политички курс. Читава та булумента сутрадан доведена је у Поља Колашинска на поклоњење Чичи. Ту је такође у његовом присуству дата иста сугестија. Ово је већ било потпуно отворено. Кажу да је зато добијена сугестија од извесних десничарских елемената споља…”

„У том моменту био је то сасвим други човек у разговору и односу премa мени. Наравно, ја сам то условио програмом. Зато сам затражио да се створи једно тело интелектуалаца који ће тај програм израдити. Он је инсистирао за Драгишу Васића. Ја, опет против њега. Мени је било стало да у ту дискусију утурим своје људе и он је на крају пристао…”

Чича ми је ставио до знања да ће цео земљораднички програм ући у програм нове државе коју он буде водио. Наравно, ја сам у те приче нисам потпуно веровао.”

Никола Тркља

—————————————–

Ко је био Лазар Тркља

Професор Лазар Тркља био је секретар Земљорадничке странке, члан Централног националног комитета, политичког тела равногорског покрета у коме су биле вође свих српских грађанских партија. Рођен је у Билећи, средњу школу завршио је у Сарајеву, а факултет у Београду. Једно време био је професор у Ваљевској гимназији, одакле је избачен из државне службе због јавних наступа и критике тадашњег режима. Формално, због ширења комунистичке пропаганде, иако је то, како сам каже, било бесмислено, с обзиром на то да је по образовању био теолог. Укључио се у опозиционо деловање и постао један од најближих сарадника председника Земљорадничке странке др Милана Гавриловића. Гавриловић је био први Србин коме је на Сорбони нострификована диплома, предратни дипломата, вишегодишњи директор и уредник „Политике”, уочи рата посланик Краљевине у Москви, министар у влади Слободана Јовановића у Лондону.

Лазар је био сарадник али и, како каже Драгиша Васић, пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписка током рата.

Током рата, с разним фалсификованим објавама, путовао је кроз разне крајеве, одлазио на терен, пролазио кроз НДХ, Србију, Црну Гору, Херцеговину, Босну, чак је ишао и у Бугарску. Неколико пута је успевао да уђе и изађе из Београда а једном је буквално за неколико тренутака успео да умакне Гестапоу који је дошао да хапси. Нестао је у пролеће 1945. године и породица никад није са сигурношћу утврдила где је и како страдао.

Записи

„Политика” ексклузивно обелодањује дневничке записе Лазара Тркље које је водио од пролећа 1941. до јесени 1944. године. Ово драгоцено историјско штиво садржи више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену. Лазар је све записивао у бележницу, а када би му прилике допуштале, углавном ноћу, рукописе је прекуцавао на писаћој машини. То нису мемоарска, накнадна сећања о рату, него аутентичне забелешке о ратним догађајима, биткама и страдању које никада нигде до сада нису објављиване.

Тркља описује збивања на Равној гори, сусрете с Дражом Михаиловићем, дуге ноћне расправе, одлазак на партизанску територију, у Пожегу и Ужице, где успут бива два пута затваран, једном од четника, други пут од партизана. Казује како италијанска војска преузима бродове и луке у Боки, износи прецизне податке о погинулим и стрељаним, о страшним злочинима усташа у Пребиловцима и другим херцеговачким местима. У ратном дневнику описане су ситуације у срезовима – Требињском, Билећком, Невесињском, Љубињском, Милешевском, Пљеваљском, Ваљевском, Шабачком, Ариљском, Никшићком, Бококоторском, Лозничком…

Архиву која је 70 година била у дубокој илегали, а 50 година закопана у земљи, Озна је тражила више пута. Три пута је ископавана и премештана, а делом је страдала од влаге. Ипак, највећи део је сачуван да сведочи о најстрашнијим догађајима, трагедији народа, страдању и злочинима у Другом светском рату. Нема записа с краја 1944. и почетка 1945. године, који су нестали заједно с Лазаром, који је страдао, највероватније крајем марта 1945. године. Његова архива скривана је и чувана као највећа породична тајна, а у целој фамилији само њих двоје знало је да је сачувана и где се налази.

(Политика, Никола Тркља)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Mare says:

    I odjednom zapisi se pojavljuju pred pokusaj rehabilitacije ovog zlocinca. Pa gde su do sada cucali? Mada mi smo poznati falsifikatori istorije tako da me ovo ne udi. Naravno uvek cemo pricati da nam drugi falsifikuju istoriju, ali zapravo to sami radimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u